Мери Вулстонкрафт

С Википедије, слободне енциклопедије
Мери Вулстонкрафт
Мери Вулстонкрафт
Лични подаци
Датум рођења(1759-04-27)27. април 1759.
Место рођењаСпајталфилдс, Велика Британија
Датум смрти10. септембар 1797.(1797-09-10) (38 год.)
Место смртиЛондон, Велика Британија

Мери Вулстонкрафт (енгл. Mary Wollstonecraft; Спајталфилдс, 27. април 1759 — Лондон, 10. септембар 1797)[1] била је британска књижевница, филозофкиња и рана феминисткиња.[2]

Данас се сматра једном од оснивача феминизма као идеје јер су први феминистички филозофи њена мишљења и ставове узимали као пример, а разне феминистичке организације често наводе њен живот и дела као важан утицај.

Њено рано дело Размишљање о образовању кћери (1787) најавило је каснији рад и дело у којем ће се бавити положајем жена у друштву.[2]

Написала је неколико романа, есеја и дечјих књига, а најпознатија је по делу Одбрана права жена (1792)[2], које се сматра њеним најважнијим радом. Такође, битан допринос је дала и делом Одбрана права мушкараца (1790), као и критиком памфлета Едмунда Берка о Француској револуцији.[3]

Нешто касније, Вулстонкрафтова тврди да се карактер жене формира под утицајем образовања (односно недостатка истог) који контролишу мушкарци, те да је брак легализована проституција. Залагала се за друштвени поредак заснован на разуму и који је неоптерећен било каквим празноверјем или предрасудама.

"Одбрана права жена" сматра се најбитнијим феминистичким текстом 18. века. Мери Вулстонкрафт се залагала за једнак приступ образовању за жене. Иако се данас на то гледа као на либерални аргумент, а она се сматра зачетницом либералног феминизма, у време када је текст писан, овај захтев је био један од радикалнијих.

Вулстонкрафтова је била у браку са филозофом Вилијамом Годвином, истакнутим атеистом и родоначелником анархистичког покрета, а позната је и као мајка Мери Шели[4], ауторке романа Франкенштајн или модерни Прометеј. Убрзо након што је родила ћерку, Мери Вулстонкрафт је умрла од породиљске грознице.

Живот и рад[уреди | уреди извор]

Вулстонкрафт је рођена 27. априла 1759. године у Лондону, као друго од седморо деце у породици пољопривредника Едварда Џона Вулстонкрафта и његове жене Елизабет Диксон. Још од детињства породица се стално селила с једног места на друго. Као последица тога, Мери је била лоша у школи, али је зато и упорна у учењу. Још као девојчица се заузимала за равноправно образовање жена.[5] Са 19 година постаје радница у једном домаћинству у Бату. Ту ради од 1778. до 1779., након чега се вратила кући како би бринула о њеној мајици која је била на самрти. Након тога оснива, заједно са својим сестрама, приватну школу у којој предаје до 1786.

У децембру 1785. путује за Лисабон, на позив своје најбоље пријатељице Фени Блад, да би јој помогла при порађају. Када је Фени умрла током порођаја то је емотивно доста утицало на Мери. Фани је касније била инспирација за Мерин први роман Мери: фикција, из 1788. године. Кад се у јануару 1786. вратила у Лондон, затекла је своју приватну школу на рубу стечаја. Школу су у њеној одсутности водиле њене сестре. Да би платила дугове њени пријатељи јој помажу и она постаје гувернанта ћерке англо-ирске породице у Ирској. Искуства која је доживела за годину дана колико је радила овај посао је објединила у њеној јединој књизи за децу, Оригиналне приче из стварног живота, из 1788. године. Године 1787., мења посао гувернанте, али је у исто време већ објавила свој први роман Мери: фикција, те је располагала с довољно новца да себи приушти мали стан у Лондону. Посао напушта због своје радикалне идеје да започне каријеру аутора, али је у то време ретко која жена могла да се изражава писањем. Преко Џозефа Џохансона, свог издавача, упознаје 1790. швајцарског писца и сликара Хенрија Феслија с којим је имала своју прву везу. Веза није дуго идржала, јер је Фесли био ожењен. Она је чак предложила и платонски живот са Фуселијем и његовом женом, али је његова жена била згрожена том идејом и он је прекинуо везу са Мери.

Мерина слава се касније проширила преко енглеског канала и када је француски државник Шарл Морис посетио Лондон 1792. године, он је посетио и Мери, где је она током састанка тражила да се француским девојчицама да исто право на образовање које је француским дечацима нудио нови режим у Француској након Француске револуције.

Исте године, у децембру је Мери отишла у Париз, када су Британија и Француска биле на ивици рата, а пријатељи су јој саветовали да не иде. 26. децембра је Мери видела бившег краља Луја XVI ког воде на суђење пред Народну скупштину и на њено велико изненађење, како је касније записала то открила је како сузе неосетно теку из њених очију, када је видела Луја како седи, са више достојанства него што је очекивала од њеног карактера, у кочији која иде у сусрет смрти.

Пре одласка у Француску Мери је написала дело Одбрана права мушкараца, као одговор на чланак Одрази револуционарне Француске ирског државника Едмунда Берка, у ком он брани уставну монархију, аристократију и енглеску цркву, али и напада пријатеља Волстонкрафтове, Ричарда Прајса из Унитарне цркве.

Мери је напала, не само монархију и наследне привилегије, већ и језик који је Бурк употребио да их брани. У познатом пасусу у ,,Одразима”, Бурк је рекао: ,,Мислио сам да ће десет хиљада мачева полетети из својих корица да се освете чак и погледу који би јој запретио – али доба каваљерства је готово”, мислећи притом на Марију Антоанету, француску краљицу која је гиљотирана за време француске револуције.

Већина његових следбеника осећала је сажаљење због краљице, а које је било на рачун грађана. Мери је била јединствена у свом нападу на Бурков сексистички тон. Редефинишући термине ,,узвишен” и ,,леп”, које је први описао сам Бурк у делу ,,Филозофско преиспитивање наших идеја о лепом и узвишеном” (1756.), нарушила је његове аргументе, али и сам језички израз. Бурк је повезивао лепоту са слабошћу и женственошћу, а узвишеност са мужевношћу и снагом. Мери окреће ове дефиниције против нега, тврдећи да хиперболисан опис његове визије претвара његове читатељке, које махом припадају грађанској класи, у слабиће који иду како ветар дува. У својој првој феминистичкој критици, за коју многи тврде да је и даље непревазиђена у својим аргументима, Волстонкрафтова урушава Буркову одбрану друшвене неједнакости засновану на пасивности жена.[6]

Француска је објавила рат Британији у фебруару 1793. године и тад је Мери покушала да напусти Француску и упути се у Швајцарску, али јој је дозвола одбијена. Убрзо на власт долази Комитет јавног спаса у чијем саставу су доминирали јакобинци, који је успоставио тоталитарни режим који је почео да мобилише Француску за тотални рат.

У то време живот за странце у Француској је постао вема тежак и морали су да имају боравишне дозволе и били су стављани под полицијски надзор. У Паризу је упознала и заљубила се у Гилберта, америчког авантуристу. Она је била увређена односом јакобинаца према женама јер су одбили да дају женама једнака права и јасно ставили до знања да жене требају да се прилагоде Жак Русоовом идеалу жене као мушком помагачу.

Убрзо су почела свакодневна хапшења у време владавине терора, па је и Мери била сумњива као британска држављанка и пријатељица неких жирондинаца, политичке групе проглашене за непријатеља државе. 31. октобра 1793. године већина жиродинских вођа је ухапшена и убијена. У то време Мерин љубавник Гилберт је користио британску блокаду Француске, која је изазвала несташице и инфлацију, па је он унајмљивао бродове да довозе храну и сапун из Америке и тако избегао британску краљевску морнарицу. Тако је задобио поштовање неких јакобинаца, осигуравајући како се он надао слободу током њиховог терора. Да би заштитио Мери од хапшења он је дао лажну изјаву америчкој амбасади у Паризу да је оженио Мери, чиме је она аутоматски постала америчка држављанка.

Убрзо након тога је Мери остала трудна и 14. маја 1794. године родила своје прво дете Фани, дајући јој име у знак сећања на преминулу пријатељицу. Временом је Гилберт постао незадовољан са Мери и убрзо је почео да се удаљава од ње и на крају је напустио. У јулу 1794. године Мери је поздравила пад јакобинаца, предвиђајући да ће након тога бити обновљена слобода штампе у Француској, а у априлу следеће године Мери напушта Француску и враћа се кући.

Након тога је јакобински режим описивала као владавину терора, али је истовремено тврдила да је револуција велико достигнуће. У Лондону је више пута покушала да обнови везу са Гилбертом, али безуспешно. Тад је покушала да се убије скоком у реку Темзу, али је један пролазник видео и спасао је.

Након тога се Мери постепено Мери вратила свом књижевном животу и убрзо се упустила у љубавну везу са Вилијамом Годвином, романописцем и филозофом. Кад је затруднела они су се венчали.

Смрт[уреди | уреди извор]

Мери је 30. августа 1797. године родила своју другу ћерку. Иако се у почетку чинило да је порођај прошао како треба Мери је добила породиљску грозницу која је била честа појава у 18. веку, али у највећем броју случајева и фатална.

После неколико дана Мери је умрла од сепсе 10. септембра. Годвин је био скрхан болом, а преживелу ћерку је назвао Мери, по мајици. Сахрањена је у црквеном дворишту цркве Светог Панкраса, где на њеном надгробном споменику пише ’’Мери Вулстонкрафт Годвин, ауторка Отврдњавања права жене, рођена 27. априла 1759, умрла 10. септембра 1797.’’

1851. године, Мерин унук, Сер Перси Шели је пренео њене посмртне остатке у његову породичну гробницуи цркву Светог Петра у Борнмунту.

Дела[уреди | уреди извор]

  • Thoughts on the Education of Daughters (1787)
  • Mary: A fiction (1788)
  • Original Stories from Real Life (1788)
  • Of the Importance of Religious Opinions (1788)
  • The Female Reader (1789)
  • Young Grandison (1790)
  • Elements of Morality (1790)
  • A Vindication of the Rights of Men (српски. „Одбрана права мушкараца“) (1790)
  • A Vindication of the Rights of Woman (српски. „Одбрана права жена“) (1792)
  • An Historical and Moral View of the French Revolution (1794)
  • Letters Written during a Short Residence in Sweden, Norway and Denmark (1796)

Постхумно објављена дела[уреди | уреди извор]

  • The Cave of Fancy (1798)
  • Maria, or The Wrongs of Woman (1798)
  • Letters to Imlay (1798)
  • Letters on the Management of Infants (1798)
  • Lessons (1798)
  • On Poetry and our Relish for the Beauties of Nature (1798)

Референце[уреди | уреди извор]

  1. ^ „Mary Wollstonecraft”. Oxford Learner's Dictionaries. Oxford University Press. Приступљено 12. 11. 2020. 
  2. ^ а б в Мишић, Милан, ур. (2005). Енциклопедија Британика. В-Ђ. Београд: Народна књига : Политика. стр. 83. ISBN 86-331-2112-3. 
  3. ^ „Project Gutenberg”. 
  4. ^ „Mary Wollstonecraft”. Encyclopaedia Britannica. Приступљено 1. 2. 2019. 
  5. ^ „Stanford Encyclopedia of Philosophy”. 
  6. ^ „Začetnica feminizma”. 

Литература[уреди | уреди извор]

Примарни радови[уреди | уреди извор]

  • Butler, Marilyn, ур. (2002). Burke, Paine, Godwin, and the Revolution Controversy. Cambridge: Cambridge University Press. ISBN 978-0-521-28656-5. 
  • Wollstonecraft, Mary (2003). Janet Todd, ур. The Collected Letters of Mary Wollstonecraft. New York: Columbia University Press. ISBN 978-0-231-13142-1. 
  • Wollstonecraft, Mary (1989). The Complete Works of Mary Wollstonecraft. Ed. Janet Todd and Marilyn Butler. 7 vols. London: William Pickering. ISBN 978-0-8147-9225-4. 
  • Wollstonecraft, Mary (1997). The Vindications: The Rights of Men and The Rights of Woman. Eds. D.L. Macdonald and Kathleen Scherf. Toronto: Broadview Press. ISBN 978-1-55111-088-2. 
  • Wollstonecraft, Mary (2005), „On the pernicious effects which arise from the unnatural distinctions established in society”, Ур.: Cudd, Ann E.; Andreasen, Robin O., Feminist theory: a philosophical anthology, Oxford, UK; Malden, Massachusetts: Blackwell Publishing, стр. 11—16, ISBN 978-1-4051-1661-9. 

Биографије[уреди | уреди извор]

Други секундарни радови[уреди | уреди извор]

  • Callender, Michelle "The grand theatre of political changes ": Marie Antoinette, the republic, and the politics of spectacle in Mary Wollstonecraft's An historical and moral view of the French revolution" pp. 375–92 from European Romantic Review, Volume 11, Issue 4, Fall 2000.
  • Conger, Syndy McMillen (1994). Mary Wollstonecraft and the Language of Sensibility. Rutherford: Fairleigh Dickinson University Press. ISBN 978-0-8386-3553-7. 
  • Detre, Jean. A most extraordinary pair: Mary Wollstonecraft and William Godwin, Garden City: Doubleday, 1975
  • Falco, Maria J., ур. (1996). Feminist Interpretations of Mary Wollstonecraft. University Park: Penn State Press. ISBN 978-0-271-01493-7. 
  • Favret, Mary (1993). Romantic Correspondence: Women, politics and the fiction of letters. Cambridge: Cambridge University Press. ISBN 978-0-521-41096-0. 
  • Furniss, Tom (2002). „Mary Wollstonecraft's French Revolution”. Ур.: Claudia L. Johnson. The Cambridge Companion to Mary Wollstonecraft. Cambridge: Cambridge University Press. стр. 59—81. ISBN 978-0-521-78952-3. 
  • Halldenius, Lena (2015). Mary Wollstonecraft and Feminist Republicanism: Independence, Rights and the Experience of Unfreedom. London: Pickering & Chatto. ISBN 978-1-84893-536-5. 
  • Holmes, Richard. "1968: Revolutions", in Footsteps: Adventures of a Romantic Biographer. Hodder & Stoughton. 1985. ISBN 978-0-00-720453-3.
  • Janes, R.M. "On the Reception of Mary Wollstonecraft's A Vindication of the Rights of Woman". Journal of the History of Ideas 39 (1978): 293–302.
  • Johnson, Claudia L. (1995). Equivocal Beings: Politics, Gender, and Sentimentality in the 1790s. Chicago: University of Chicago Press. ISBN 978-0-226-40184-3. 
  • Jones, Chris (2002). „Mary Wollstonecraft's Vindications and Their Political Tradition”. Ур.: Claudia L. Johnson. The Cambridge Companion to Mary Wollstonecraft. Cambridge: Cambridge University Press. ISBN 978-0-521-78952-3. 
  • Jones, Vivien (2002). „Mary Wollstonecraft and the literature of advice and instruction”. Ур.: Claudia Johnson. The Cambridge Companion to Mary Wollstonecraft. Cambridge: Cambridge University Press. ISBN 978-0-521-78952-3. 
  • Kaplan, Cora (2002). „Mary Wollstonecraft's reception and legacies”. Ур.: Claudia L. Johnson. The Cambridge Companion to Mary Wollstonecraft. Cambridge: Cambridge University Press. ISBN 978-0-521-78952-3. 
  • —. „Pandora's Box: Subjectivity, Class and Sexuality in Socialist Feminist Criticism”. Sea Changes: Essays on Culture and Feminism. London: Verso. 1986. ISBN 978-0-86091-151-7. 
  • —. „Wild Nights: Pleasure/Sexuality/Feminism”. Sea Changes: Essays on Culture and Feminism. London: Verso. 1986. ISBN 978-0-86091-151-7. 
  • Kelly, Gary (1992). Revolutionary Feminism: The Mind and Career of Mary Wollstonecraft. New York: St. Martin's. ISBN 978-0-312-12904-0. 
  • McElroy, Wendy (2008). „Wollstonecraft, Mary (1759–1797)”. Ур.: Hamowy, Ronald. The Encyclopedia of Libertarianism. Thousand Oaks, CA: Sage Publications, Cato Institute. стр. 545—46. ISBN 978-1-4129-6580-4. LCCN 2008009151. OCLC 750831024. doi:10.4135/9781412965811.n331. 
  • Mellor, Anne K. (2002). „Mary Wollstonecraft's A Vindication of the Rights of Woman and the women writers of her day”. Ур.: Claudia L. Johnson. The Cambridge Companion to Mary Wollstonecraft. Cambridge: Cambridge University Press. стр. 141—159. ISBN 9780521789523. doi:10.1017/CCOL0521783437.009. .
  • Myers, Mitzi. "Impeccable Governess, Rational Dames, and Moral Mothers: Mary Wollstonecraft and the Female Tradition in Georgian Children's Books". Children's Literature 14 (1986):31–59.
  • Myers, Mitzi (1990). „Sensibility and the 'Walk of Reason': Mary Wollstonecraft's Literary Reviews as Cultural Critique”. Ур.: Syndy McMillen Conger. Sensibility in Transformation: Creative Resistance to Sentiment from the Augustans to the Romantics. Rutherford: Fairleigh Dickinson University Press. ISBN 978-0-8386-3352-6. 
  • —. "Wollstonecraft's Letters Written ... in Sweden: Towards Romantic Autobiography". Studies in Eighteenth-Century Culture 8 (1979): 165–85.
  • Orr, Clarissa Campbell, ур. (1996). Wollstonecraft's daughters: womanhood in England and France, 1780–1920. Manchester: Manchester University Press ND. 
  • Poovey, Mary (1984). The Proper Lady and the Woman Writer: Ideology as Style in the Works of Mary Wollstonecraft, Mary Shelley and Jane Austen. Chicago: University of Chicago Press. ISBN 978-0-226-67528-2. 
  • Richardson, Alan (2002). „Mary Wollstonecraft on education”. Ур.: Claudia Johnson. The Cambridge Companion to Mary Wollstonecraft. Cambridge: Cambridge University Press. ISBN 978-0-521-78952-3. 
  • Rossi, Alice. The Feminist papers: from Adams to de Beauvoir. Northeastern. 1988.
  • Sapiro, Virginia (1992). A Vindication of Political Virtue: The Political Theory of Mary Wollstonecraft. Chicago: University of Chicago Press. ISBN 978-0-226-73491-0. 
  • Taylor, Barbara (2003). Mary Wollstonecraft and the Feminist Imagination. Cambridge: Cambridge University Press. ISBN 978-0-521-66144-7. 
  • Todd, Janet (1980). Women's Friendship in Literature. New York: Columbia University Press. ISBN 978-0-231-04562-9. 

Спољашње везе[уреди | уреди извор]

Мери Вулстонкрафт на Викимедијиној остави.
Преузето из „https://sr.wikipedia.org/w/index.php?title=Мери_Вулстонкрафт&oldid=26501847”