Operacija Bojna sekira

S Vikipedije, slobodne enciklopedije
Operacija Bojna sekira/Operation Battleaxe
Deo Rata u pustinji (1940—1943) na Severnoafričkom frontu u Drugom svetskom ratu

Egipatsko-libijska granica gde je vođena operacija Bojna sekira.
Vreme15 – 17. jun 1941.
Mesto
Kirenajka, Libija
Ishod Pobeda Osovine
Sukobljene strane
 Ujedinjeno Kraljevstvo
 Britanska Indija
 Poljska
 Čehoslovačka		  Nemačka
 Italija
Komandanti i vođe
Ujedinjeno Kraljevstvo Arčibald Vejvel
Ujedinjeno Kraljevstvo Noel Beresford-Pirs		 Nacistička Njemačka Ervin Romel
Kraljevina Italija Italo Gariboldi
Jačina
25.000 ljudi[1]
90 krstarećih i oko 100 pešadijskih tenkova[2]
98 lovaca[3]
105 bombardera[3]		 8. oklopni puk počeo je sa oko 100 tenkova, oko 50 sa topom; 5. oklopni puk imao je 96 tenkova (57 sa topom).[2]
130 lovaca[3]
84 bombardera[a]
Žrtve i gubici
969 ljudi[b]
91[v]-98 tenkova[g]
36 aviona[d]		 1.270 ljudi[đ]
12 tenkova[e]
10 aviona[2]

Operacija Bojna sekira (engl. Operation Battleaxe) bila je operacija britanske vojske tokom Drugog svetskog rata u junu 1941. godine, kako bi se istočna Kirenajka oslobodila nemačkih i italijanskih snaga i podigla opsada Tobruka.[ž] Prvi put se za vreme rata značajna nemačka sila borila u odbrani, ali operacija nije uspela jer su britanske snage napale jake odbrambene pozicije koje je stvorio nemački general Ervin Romel. Britanci su izgubili više od pola svojih tenkova prvog dana, a uspeo je samo jedan od tri napada.

Britanci su drugog dana postigli mešovite rezultate, potisnuli na zapadnom boku i odbivši veliki nemački kontranapad u centru. Trećeg dana, Britanci su jedva izbegli katastrofu brzim povlačenjem ispred nemačkog obuhvatnog pokreta. Neuspeh Bojne sekire je doveo do smene britanskog generala Ser Arčibalda Vejvela, zapovednika za Srednji istok, generalom Klodom Okinlekom; Vejvel je preuzeo Okinlekov položaj kao vrhovni komandant Indije.

Pozadina[uredi | uredi izvor]

Nemačka operacija Suncokret[uredi | uredi izvor]

Glavni članak: Operacija Suncokret

Početkom 1941, nakon velikih britanskih pobeda nad italijanskom 10. armijom u operaciji Kompas, vojna situacija se brzo preokrenula. Najbolje opremljene jedinice iz 13. korpusa otišle su u Grčku kao deo Operacije Lustre u bici za Grčku. Adolf Hitler odgovorio je na italijansku propast Direktivom 22 (11. januara 1941) naređujući Operaciju Suncokret (nem. Unternehmen Sonnenblume), prebacivanje nemačkog Afričkog korpusa (nem. Afrika Korps) (AK) u Libiju, kao zaprečni odred (nem. Sperrverband). AK imao je sveže trupe sa boljim tenkovima, opremom i vazdušnom podrškom, i vodio ga je general Ervin Romel, koji je postigao velike pobede u bici za Francusku.[9]

Snage Osovine su, na prepad, brzo potukle Britance kod El Agajle 24. marta i kod Mersa el Brega 31. marta, iskoristivši taj uspeh da do 15. aprila potisnu Britance do granice kod Soluma i opsednu Tobruk. Novi zapovednik 13. korpusa (sada Kamanda za Kirenajku) general Filip Neme (Philip Neame), O'Ќonor i general Majkl Gambijer-Peri (Michael Gambier-Parry), zapovednik 2. oklopne divizije, zarobljeni su. Komandu je preuzeo štab Zapadno-pustinjskog Odreda pod generalom Noel Beresford-Pirsom (Noel Beresford-Peirse), koji je pozvan iz Istočne Afrike. Osim brigadne grupe koja je upućena u Grčku, 2. oklopna divizija bila je uništena. Pokušaji Osovine da zauzmu Tobruk propali su, i front se stabilizovao na granici Egipta.[10]

Opsada Tobruka[uredi | uredi izvor]

Glavni članak: Opsada Tobruka
Vojnici 2/48. Australijskog bataljona na položaju kod Tobruka, 24. april 1941.

Tobruk je branilo oko 25.000 vojnika Osme armije, dobro snabdevenih i povezanih sa Egiptom britanskom mornaricom. Posada je imala oklopna kola i zarobljene italijanske tenkove, koji su ometali kovoje Osovine koji su prolazili Tobruk na putu do granice, što je onemogućavalo napad Osovine na Egipat.[11] Romel je odmah pokušao da zauzme luku, ali se 9. australijska divizija (general Lesli Morshed), odlučno branila. Italijani su oklevali da predaju planove utvrđenja i više napada je odbijeno. Nakon 3 nedelje Romel je obustavio napad i preduzeo opsadu.[12] Italijanske pešadijske divizije zauzele su položaje oko tvrđave, dok je većina Afričkog korpusa ostala u pokretnoj rezervi južno i istočno od luke.[13]

Vrhovna komanda Vermahta uputila je generala Fridriha Paulusa u Afriku da istraži situaciju. Dana 12. maja, general Paulus je nakon posmatranja jednog od neuspelih pokušaja Romela da napadne Tobruk, poslao izveštaj OKV-u u kome je Romelova pozicija opisana kao slaba, sa kritičnim nestašicama goriva i municije. Sa Operacijom Barbarosa za mesec dana, feldmaršal Valter fon Brauhič, vrhovni komandant Nemačke armije, naredio je Romelu da ne napreduje dalje, i da ne napada Tobruk ponovo.[14]

Operacija Breviti[uredi | uredi izvor]

Glavni članak: Operacija Breviti

Preko Ultra presretnutih poruka, Britanci su takođe primili izveštaj Paulusa i Čerčil, verujući da će jedan snažni pritisak odbaciti nemačke snage, počeo je pritisak na generala Vejvela da napadne.[14] Vejvel je brzo pripremio Operaciju Breviti, ograničenu operaciju s namerom da zauzme Solum, prolaz Halfaja i tvrđavu Kapuco, a zatim nastavi napredovanje prema Sidi Azizu i Tobruku dokle god snabdevanje dozvoli, a da ne rizikuju uložene snage; njegov cilj bio je uništiti što više opreme Osovine i obezbediti položaj za veću operaciju Bojna sekira, koja će biti pokrenuta kada novi tenkovi pristignu.[15][16] Breviti je počeo 15. maja, i prolaz Halfaja i tvrđava Kapuco su zauzeti, ali je sledećeg dana Viljem Got, zabrinut da bi njegova 22. gardijska brigada bila zbrisana ako bi je nemački tenkovi uhvatili na otvorenom, odlučio da povuče skoro čitavu vojsku nazad na prolaz Halfaja i operacija se zvanično okončala 17. maja, a osvojen je samo prolaz Halfaja. Prolaz je preoteo mali nemački odred 27. maja, u Operaciji Škorpion.[17][18]

Grčka i Krit[uredi | uredi izvor]

Krajem maja, Grčko ostrvo Krit je palo pod nemačku vlast. To je značilo da će nemačke vazduhoplovne snage imati dodatne aerodrome sa kojih bi mogle da ugroze saveznički pomorski transport i da zaštite svoje konvoje i trupe u Kirenajki; odlaganje Bojne sekire bi zato moglo značiti suočavanje sa jačim otporom Osovine.[19] Da bi se to nadoknadilo, britanski načelnici štabova odlučili su da je imperativ da se povrati kontrola u području između Soluma i Derne, i ponovo uspostave britanske vazduhoplovne snage u tom regionu.[16]

Uvod[uredi | uredi izvor]

Konvoj Tigar[uredi | uredi izvor]

Dana 12. maja konvoj Tigar stigao je u Aleksandriju sa 238 tenkova i 43 lovca Uragan.[20] 21 Laki tenk Mk VI, 82 krstareća tenka (uključujući 50 novih Krusejder tenkova) i 135 pešadijskih tenkova.[21] Istovaranje tenkova išlo je sporo, i morali su se prepraviti za pustinju, pa je Bojna sekira odložena do 10. juna.[22] Tenkovi su bili namenjeni 7. oklopnoj diviziji, koja je bila van borbe od februara, nakon što se većina njenih tenkova istrošila u Operaciji Kompas.[23]

Britanski plan napada[uredi | uredi izvor]

Pogranično područje borbi u operaciji Bojna sekira.

Dana 28. maja, Vejvel je dao svoje naređenje za operaciju Bojna sekira, operaciju u tri faze; snage Osovine trebalo bi da budu poražene na granici, a područja Halfaja, Solum, Kapuco i Sidi Aziz trebalo bi da budu osigurana. U drugoj fazi, 13. korpus je imao da obezbedi područje oko Tobruka i El Adema, zatim da zauzme područja Derne i Mehili.[16] Plan je zasnovan na obaveštajnim podacima, koji su pogrešno ukazivali da je 2/3 nemačke tenkovske snage bilo u Tobruku, što bi Britance stavilo u odlučujuću materijalnu prednost na granici.[24] Napad je zakazan za 7. juna, ali je odložen na zahtev generala O’Mur Krega, čije jedinice nisu primile svoje tenkove do 9. juna. Novi datum je bio 15. juna, dajući Kregu pet dana za dodatnu obuku.[25]

U prvoj fazi, Britanci bi napredovali u napad sa tri kolone kako bi oslobodili graničnu oblast. Na obali je bilo Obalni odred, a u unutrašnjosti je bio Odred Greben. Prvi je bio odgovoran za osvajanje Halfaja prolaza, dok je drugi imao da osvoji ostatak granice - tvrđavu Kapuco, Musaid i Solum.[26] 7. oklopna brigadna grupa i artiljerija Grupe za podršku trebalo je da angažuju i unište nemačke tenkove, za koje se mislilo da su na grebenu Hafid. To bi takođe zarobilo jedinice Osovine na granici između njih i ostatka britanskih snaga. Nakon zauzimanja granice, brigade 7. oklopne divizije bi se prestrojile i nastavile ka severu da bi oslobodile Tobruk. Kada bi im se pridružio Tobrukov garnizon, kombinovane snage bi pritisnule na zapad, potiskujući Nemce što je više moguće.[27]

Tri dana pre početka Bojne sekire, kako bi se oslabile snage Osovine, RAF je imao da bombarduje Bengazi, dok su svi avioni sposobni da napadnu na tlu imali da bombarduju pokrete Osovine na granici.[14] Kada borba počne, lovci će odbrambeno patrolirati iznad savezničkih kopnenih snaga, a srednji bombarderi će spremno stajati da napadnu kolone Osovine.[14] Takav je bio prioritet Bojne sekire, da su načelnici štaba uputili Artura Tedera (glavnog komandira vazduhoplovstva na Bliskom istoku) da prihvati značajne rizike na drugim ratištima preusmeravajući svu moguću vazdušnu podršku tamo.[14] Beresford-Pirs i Teder su postavili štab daleko pozadi, u Sidi Barani i Maten Baguš.[28] Beresford-Pirs je izabrao Sidi Barani jer je, iako je bio više od pet sati vožnje sa bojnog polja, opremljen najsavremenijim aerodromom za izviđačke avione, i takođe je bio najisturenija pozicija iz koje se mogla održavati komunikacija sa Maten Bagušom.[3]

Pripreme Osovine[uredi | uredi izvor]

Nemački tenkovi napreeduju kroz pustinju pred bitku kod Soluma.

Iako Breviti nije dao nikakvu teritoriju Britancima, pokazao je Romelu da je njegovu odbranu na liniji fronta prilično lako probiti. Predviđajući dalje britanske napade, snage Osovine stvorile su liniju utvrđenih položaja od prolaza Halfaja do Sidi Aziza, postavljajući brojne protivtenkovske topove i protivtenkovske mine na prolaz Halfaja, kotu 206 (južno od tvrđave Kapuco) i na kotu 208 (zapadno od tvrđave Kapuco na Hafidskom grebenu).[29] Za odbranu granice bila je u nahvećoj meri zadužena 15. oklopna divizija, koju je preuzeo novi komandant, general Valter Nojman-Silkov, 8. juna.[22] Neobezbeđena radio veza u 7. oklopnoj diviziji dala je Romelu devet sati ranije obaveštenja o operaciji.[30] Romel je poslao 5. laku diviziju južno od Tobruka, spreman da je iskoristi protiv područja Solum ili Tobruka, i naredio veliko artiljerijsko bombardovanje Tobruka noću pre operacije, kako bi sprečio proboj iz savezničkog garnizona.[31]

Nažalost, naše zalihe nafte su bile iscrpljene, i sa nekim strepnjom smo razmišljali o dolazećem britanskom napadu, jer smo znali da će o našim potezima više biti odlučeno količinom benzina nego taktičkim zahtevima.

— Romel[32]

Bitka[uredi | uredi izvor]

15. jun[uredi | uredi izvor]

Prvi dan operacije Bojna Sekira

Za RAF, sve je prošlo po planu prvog dana. Kolone za snabdevanje Osovine i aerodromi su više puta bili pogođeni pre početka napada i nakon početka operacije, britanske kolone su se mogle premestiti neoštećene sa svojih polaznih mesta u Sofafi i Buk-Buku, na njihova odredišta zaštićene lovcima RAF-a. Avioni Osovine su tog dana izveli samo šest napada. [33] Na istočnoj strani, u 05:15, Obalni odred pod komandom brigadira Redžinalda Savorija, zadužen za zauzimanje Halfaja prolaza, krenuo je na svoj cilj.[34] Na grebenu je bila Halfaja grupa, sastavljena od 2. bataljona gorštaka Kamerona, 13 tenkova (dvanaest Matildi i jednog lakog tenka) iz eskadrona C, 4. kraljevskog tenkovskog puka (koji je za vreme operacije Breviti zauzeo Halfaja prolaz) i baterije iz 31. poljske atiljerije.[35][36] Istočno od njih i ispod grebena je bio 1. bataljon iz 6. Radžputana strelaca i 2. bataljon iz 5. Mahrata lake pešadije, dva voda eskadrona A iz 4. kraljevskog tenkovskog puka i nekoliko topova od 25 funti.[37][38]

U 05:40, britanska artiljerija iz Halfaja grupe trebalo je da otvori vatru na nemačke i italijanske snage u Halfaji, kako bi pokrila tenkove i pešadiju, ali je baterija zaglibila u mekani pesak.[39] Nakon čekanja do 06:00, 15 minuta nakon što su borbe započele na zapadu ispod grebena, komandant C eskadrona je naredio svojim tenkovima da napadnu na vrh prolaza; ubrzo nakon toga, protivtenkovski topovi branitelja otvorili su vatru i za nekoliko sati, svi osim jednog lakog tenka i jednog od Matildi su uništeni, uključujući i zapovednikov.[35] Kameroni (gorštaci) su ubrzo odbijeni od strane odreda nemačkih oklopnih automobila i motorizovane pešadije.[40] Ispod grebena četiri Matilde su obogaljene protivtenkovskim minama koje je trebalo da budu očišćene; ovo je blokiralo put preostale dve i ograničilo tenkove da deluju kao bunkeri.[37] Indijski strelci su pokušali da stignu do prolaza, ali su svaki put odbacivani; oni su izgubili svog komandanta u poslednjem napadu.[41]

U središtu, 7. Kraljevski tenkovski puk do podne je stigao do tvrđave Kapuco, rasterao je branioce, koji su se povukli severno da se pridruže 15. oklopnoj diviziji između njih i Bardije.[42] Ubrzo nakon toga, suočili su se sa nekoliko kontra-napada od strane jednog bataljona iz 8. oklopnog puka 15. Panzer divizije. Nakon što im se pridružila 22. gardijska brigada, oni su se suočili sa poslednjim i najvećim kontra-napadom u 18:30, ali su uspeli da ga odbiju.[43] Ovo nisu bili ozbiljni napadi, jer Romel nije poslao 15. oklopnu diviziju da se bori bez dodatnih informacija o situaciji. 8. oklopni puk se kratko borio i potom simulirao neuredno povlačenje, kako bi privukli tenkove Matilda u poteru u niz skrivenih protivtenkovskih topova. Nijedna strana nije imala mnogo štete od ovih akcija.[44] Kao odgovor na britansko osvajanje Kapuca i zabrinut zbog mogućeg napada na Solum i Bardiju, Romel je naredio 5. lakoj diviziji u Sidi Azizu da se spremi za mogući kontra-napad.[45]

Italo Gariboldi

Ostatak 4. Kraljevskog tenkovskog puka korišćen je za zaštitu boka 7. Kraljevskog tenkovskog puka. Dok je B eskadron zadržan u rezervi, tri preostala voda A eskadrona (12 tenkova) su imali početni uspeh protiv nemačkog uporišta 38, zarobivši 200 vojnika Osovine i osam poljskih topova praktično bez gubitka. Ovi dobici su izgubljeni kada je na koti 206 odbačen A eskadron, a nemačke snage izvele kontranapad na uporište 38. U večernjim satima, nakon što je A eskadron spao na jedan preostali tenk, 16 tenkova B eskadrona je dovedeno u akciju i kota 206 je osvojena.[39] Zbog toga su Britanci takođe uzeli 500 nemačkih i italijanskih zarobljenika.[46] Te noći, 2. škotska garda - bataljon 22. gardijske brigade - uspeli su da napreduju dalje ka istoku i da zauzmu jednu postaju na Musaidu. [47]

Na zapadnoj strani, 7. oklopna brigada je postavila 2. kraljevski tenkovski puk, opremljen starijim krstašima, ispred 6. kraljevskog tenkovskog puka kako bi koristio svoje nove Krusejder tenkove kao iznenađenje. Ta vojska je stigla do gerebena Hafid (koji se zapravo sastojao od tri grebena) do približno 09:00. Nakon što je 2. kraljevski tenkovski puk prešao preko prvog grebena, napali su ih iz neposredne blizine, ukopani protivtenkovski topovi, uništavajući dva krstaša A9 pre nego što su se ostali mogli povući.[43] Taj razvoj je predstavljao ozbiljan problem za brigadu, jer su tenkovi krstaši bili naoružani protiv-tenkovskim topom od 2 funte, koji nisu imali eksplozivnih (HE) zrna za borbu protiv pešadije i artiljerije. Artiljerijska podrška nije bila dostupna jer je bila priključena Grupi za podršku na jugozapadu, pokrivala je bok 7. oklopne brigade. [48]

Odlučeno je da se pokuša obilazni napad dok čekaju da artiljerija stigne. Mali odred tenkova iz 2. kraljevskog tenkovskog puka poslat je na zapadni dio Hafidskog grebena, sa naređenjima da skrenu u prvu dolinu. Napad je počeo dobro, pošto su tenkovi uhvatili snage Osovine nespremne i bili su u stanju da idu duž njihovih rovova sa svojim mitraljezima, izgubivši samo jedan tenk u procesu.[43] Dok su pristupili koti 208 na putu ka istoku, komandant je uočio njena utvrđenja i naredio svojim jedinicama da uzmaknu; zbog nedostatka opreme, samo jedan tenk po vodu bio je opremljen radiom i pet njegovih tenkova, ne primajući naređenje, nastavili su prema koti 208 i uništeni su njenim topovima od 88 mm [49].

Ubrzo su iz savezničkih aviona stigli izveštaji o tome da se nemački tenkovi približavaju, i naredba je data da se oslobodi greben kako bi se iskoristio povoljan teren za predstojeću borbu tenkovima.[44] U 17:30 javljeno je od isturenih osmatrača da se branioci povlače sa grebena Hafid.[46] Posle prelaska prvog grebena izgledalo je kao da su izveštaji tačni, jer su se videli nemački kamioni i vučeni topovi kako se udaljavaju od drugog grebena. Gonjenje je počelo, ali kada su britanske snage prešle drugi greben, snage Osovine oslobodile su svoju zamku i opalile na Krusejder tenkove iz neposredne blizine; u roku od nekoliko minuta, 11 krstaša je uništeno i još šest teže oštećeno.[46] Pešadija i PT topovi Osovine, bez utvrđenja, takođe su imali značajne gubitke.[50] Preko 30 nemačkih tenkova jednog bataljona iz 5. oklopnog puka, deo 5. lake divizije koji su ranije bili na severu kod Sidi Aziza, viđeni su kako dolaze sa zapada [50].

Do kraja prvog dana tvrđava Kapuco je osvojena, ali ne i prolaz Halfaja i greben Hafid, a Britanci su izgubili značajan broj tenkova. U 7. oklopnoj brigadi, 2. kraljevski tenkovski puk je spao na 28 krstarećih tenkova, a 6. kraljevski tenkovski puk na samo 20 od svojih 50 krstaša; mnogi oštećeni tenkovi napušteni su na bojištu dok se 7. oklopna brigada povlačila sa grebena Hafid, ostavljajući ih za zaplenu od strane nemačkih ekipa za opravku. 4. oklopna brigada, od prvobitne snage od otprilike 100 Matildi, spala je na 37 (mada je još 11 popravljeno do sledećeg jutra).[51] Nemački gubici tenkova su bili neznatni, iako je bilo mnogo žrtava među garnizonima grebena Hafid, kote 206 i tvrđave Kapuco. Beresford-Pirs planirao je da 11. pešadijska brigada nastavi svoj napad sledećeg dana na Halfaja prolazu, 22. gardijska brigada da zadrži svoju poziciju, a 4. oklopna brigada da pojača 7. oklopnu brigadu za kombinovani napad na brojčano slabiju 5. laku diviziju. [52]

Putem službe za presretanje poruka, Romel je imao prilično jasnu sliku o britanskoj situaciji, uključujući i njihove gubitke, probleme i nove naloge koje je izdao Beresford-Pirs.[53] Romel je bio zabrinut za svoje snage na Halfaja prolazu, koje su zarobili 22. gardijska brigada sa jedne strane i 11. pešadijska brigada sa druge strane, sa malo zaliha. Njegov plan je bio da pošalje 5. laku diviziju, koja je do ponoći gotovo u potpunosti stigla do Sidi Aziza, na jug prema Sidi Omaru, a zatim istočno prema Sidi Sulejmanu, a potom severoistočno do Halfaja prolaza, prilazeći 11. pešadijskoj brigadi sa leđa. Da bi sprečili ponovno raspoređivanje Matildi, bilo da bi se ojačala 7. oklopna brigada kao što je Beresford-Pirs planirao, ili pomoglo britanskim snagama u Halfaji, Nojman-Silkou je naredio napad na Kapuco. [54] On je naredio da napadi počnu dok je još mrak, jer su Britanci nameravali započeti svoje operacije ubrzo nakon zore.[55]

16. jun[uredi | uredi izvor]

Položaj italijanske baterije, Halfaja prolaz

Britanska 1. pešadijska brigada obnovila je svoj napad na Halfaja prolaz, ali se susrela sa istim neuspehom kao dan ranije. Bahove snage - premda su bile malobrojnije i sa malo zaliha - sada su bile potpuno okružene i stoga se nisu mogle povući čak i ako su bile sklone da to učine. Maservi je video ovaj nedostatak napretka i zanemarivao je naređenja Beresford-Pirsa da pošalje svoje tenkove i odlučio je zadržati svojih nekoliko preostalih Matildi do nekog proboja odbrane Osovine.[56] Nojman-Silkov je počeo napad na britansku tvrđavu Kapuco u 06:00. On je organizovao 80 tenkova pod njegovom komandom u dve kolone i napadao Kapuzo sa obe strane.[55] Napad je krenuo loše od samog početka, pošto je 15. Pancer divizija direktno krenula na tešku artiljerijsku vatru od 25-funtaša koji su dovezeni tokom noći i tenkova Matlida na ukopanim položajima. Do 10:00, 15. Pancer divizija je izgubila pedeset svojih tenkova, a do 12:00 je morala da se povuče.[55] Ubrzo nakon što su se nemačke snage povukle, škotska garda napreduje dalje ka zapadu, osvajajući kasarnu Solum kako bi sprečili da ih sile Osovine obuhvate na istoku ili da se povežu sa garnizonom Halfaja.[56]

Počevši od zore, 5. laka divizija počela je da napreduje prema jugu kraj zapadne ivice grebena Hafid. 7. oklopna brigada držala je korak sa njima na istoku, pridružila joj se 7. grupa podrške dok su se dve vojske približavale Sidi Omaru. Tokom sukoba u pokretu, britanski tenkovi su imali nekoliko uspešnih napada na neoklopljena nemačka transportna vozila, ali su se našli u nepovoljnom položaju kada su napali nemačke tenkove, koji su koristili izuzetno efikasnu taktiku protiv njih. Panzeri IV, naoružani topom od 75 mm (3,0 in) sa efektivnim dometom od ~ 2.750 m,[57] otvarali bi vatru dok bi i dalje bili van dometa, od oko 460 m, topova na britanskim tenkovima.[57] Iako bi to učinilo minimalnu štetu britanskim tenkovima, to je uništilo njihovu vučnu artiljeriju od 25 funti, koja je bila prisiljena da se povuče. Bez britanske artiljerije da ih brine, Panzeri IV i Panzeri III sa topom od 50 mm (2,0 in) bi se onda mogli bezbedno primaći britanskim tenkovima i pokupiti tanko oklopljene krstareće tenkove, dok se i dalje nalaze izvan dometa britanskih tenkovskih topova.[57] Ako bi britanski tenkovi pokušali da krenu napred da bi napali pancere, ovi bi se brzo povukli iza zaklona od protivtenkovskih topova, dok bi lakši oklopni elementi počeli da se kreću oko britanskih krila.[56] Da bi stvari bile gore za 7. oklopnu brigadu, pretrpeli su brojne kvarove.[56] Do večeri, oba puka 7. oklopne brigade povukli su se istočno od granične žice i 7. grupe za podršku, i povukli se još više. U 19 časova, upravo kad je sumrak padao, 5. laka divizija dodatno je oslabila 7. oklopnu brigadu, napadom koji se završio tek kada je pala noć.[58]

Romel, koji je video nekoliko sukoba između 7. oklopne brigade i 5. lake divizije, odlučio je da pokuša pun napad protiv 7. oklopne brigade. U 16 sati, naredio je 15. Pancer diviziji da ostavi samo minimalne elemente na svojoj poziciji severno od tvrđave Kapuco i da svom brzinom krene na severni bok 5. lake divizije, koja je pritisnula na istok do Sidi Sulejmana[59]. Nadao se da će odseći većinu britanskih snaga, okružiti ih i eliminisati. Tokom popodneva, Vejvel je odleteo kod Beresford-Pirsa, kako bi pojednostavili donošenje odluka. Kada je stigao, Beresford-Pirs je bio odsutan, na sastanku sa Meservijem i Kreagom, gde je potvrdio svoje naredbe za pešadiju da nastavi napad na Halfaju i zadrži Kapuco, dok je 4. oklopna brigada imala da se pridruži 7. oklopnoj brigadi, kako bi se suprotstavila 5. lakoj diviziji na zapadu.[58] Te noći, saznavši o napredovanju 5. lake divizije, Meservi je preuzeo inicijativu i naložio svojim snagama da se povuku, i naredio preostalim Matildama iz 4. oklopne brigade da formiraju front, kako bi zaštitili povlačeću pešadiju od napretka pancera zapadno.[59] 7. oklopna brigada je izgubila više od pola krstarećih tenkova u jutarnjim satima i spala je na 21 tenk. [60] 4. oklopna brigada svedena je na 17 Matildi.[61]

17. jun[uredi | uredi izvor]

U 04:30, Romelovi tenkovi su započeli svoj napredak.[62] 5. laka divizija naišla je na 7. oklopnu brigadu u 6:00 i počela da je potiskuje. Do 08:00 tog jutra došli su do Sidi Sulejmana.[63] U Kapucu, rano jutarnje kretanje nemačke 15. oklopne divizije navelo je Meservija da veruje da je još jedan napad neizbežan i on je zato otkazao naređenja Beresford-Pirsa za 4. oklopnu brigadu da pojača 7. kako bi ih zadržao.[64] Kombinacija ova dva događaja uznemirilo je Kreaga, koji je tada poslao poruku Beresford-Pirsu, tražeći njegovo prisustvo radi informisanja;[64] Vejvel, koji je bio sa Beresford-Pirsom, preuzeo je komandu operacije i pošao avionom na Kreagov komandni položaj u Halfway House-u.[62] Ova poruka je takođe presretnuta od strane Nemaca, kako je Romel kasnije napisao,

Zvučalo je kao da se britanski komandant više nije osećao sposobnim da upravlja situacijom. Sada je očigledno da Britanci u sadašnjem zbunjenom stanju ne bi započeli ništa za sad, odlučio sam da zategnem mrežu tako što sam krenuo na Halfaja.

— Pitt [62]

Nemačka 5. laka divizija i 15. oklopna divizija, napadajući sa jugozapada i severozapada, bili su samo 14 km od Halfaja.[65] U 10:00, dok su Pancer divizije gurale na istok, naleteli su na preostale Matilde 4. oklopne brigade, a na krilu su se pridružili preostali krstareći tenkovi i artiljerija 7. oklopne brigade i 7. grupa za podršku. Tenkovi su napravili zaklon za zaštitu 22. gardijske brigade i 11. indijske pešadijske brigade koje su se povukle prema Halfway House.[66] U 10:45, Meservi je kontaktirao Kreaga preko radija i, govoreći Hindustanski radi sigurnosti, obavestio ga je da je naredio povlačenje svoje pešadije iz Kapuca i Halfaja, sa početkom u 11:00.[65] U podne, Vejvel i Beresford-Pirs su stigli u Halfway House i saznali za povlačenje, koje je Vejvel potom odobrio.[65] Britanski tenkovi zadržali su napredovanje nemačkih tenkova do Halfaje do 16:00, do kada se 22. gardijski puk izvukao.[66]

Posledice[uredi | uredi izvor]

Analiza[uredi | uredi izvor]

Čerčil je bio nezadovoljan rezultatima Operacije Bojna Sekira. Očekivao je ništa manje od potpunog uspeha, a upravo je primio vesti da je operacija propala i da su tenkovi poslati za nju izgubljeni. Čerčil je smenio Vejvela, ali nije smelo izgledati kao da je kažnjen ili da se Vejvel vrati u Englesku, pošto bi se mogla postaviti neprijatna pitanja. Čerčil je uredio smenu dužnosti Vejvela sa generalom Klodom Okinlekom, glavnim zapovednikom u Indiji. [67] Zajedno sa Vejvellom otišao je Majkl O’Mur Kreag, koga je zamenio Got.[68]

Beresford-Peirse je bio kritikovan kako za svoj plan, tako i za kontrolu operacije, a 4. oktobra je poslat u Sudan sa položajem generalnog komandanta u Sudanu.[69][70] Beresford-Pirs je zauzeo mesto Viljema Plata, koji je bio unapređen u glavnog zapovednika novoosnovane komande istočne Afrike.[71] Beresford-Pirs je zamenjen kao komandant 13. korpusa od strane general-potpukovnika Rid Godvin-Ostina, koji je bio unapređen u komandanta 12. afričke divizije u kampanji u istočnoj Africi. [72]

Gubici[uredi | uredi izvor]

Saveznici su imali 969 žrtava, sa 122 ubijena, 588 ranjenika i 259 nestalih. Nemci su imali 678 žrtava, sa 93 ubijena, 350 ranjenika i 235 nestalih, a Italijani su pretrpeli 592 žrtve.[2][73] Britanci su izgubili 98 tenkova (3 laka, 30 krstareća i 65 Matilda), a Osovina je imala otprilike 50 onesposobljenih, izuzimajući tenkove koji su bili oštećeni i popravljeni tokom bitke. Osovina je zadržala bojno polje i popravila je oštećena vozila, a samo 12 tenkova je otpisano.[2] Britanci su izgubili 33 lovca i tri bombardera prema 10 nemačkih aviona.[2] Gubici RAF-a su prouzrokovani nedostatkom obuke pilota i potrebom za kontinuiranom vazdušnom zaštitom; stojeće patrole mogle su se održavati sa samo nekoliko aviona, dok je većina bila u putu na bojno polje, ili na popravci, naoružavanju i dopuni gorivom.[2]

Suprotstavljene snage[uredi | uredi izvor]

Napomene[uredi | uredi izvor]

  1. ^ 59 ispravnih nemačkih bombardera i bombardera za obrušavanje, i 25 ispravnih italijanskih bombardera.[3]
  2. ^ 122 mrtva, 588 ranjeno i 259 nestalo[2]
  3. ^ 27 Cruiser and 64 infantry tanks were lost due to breakdown or enemy action and were abandoned.[2]
  4. ^ Ostavljeno na bojištu: 4. KTP: 30 pešadijskih tenkova Mk II, 1 laki tenk Mk VIc; 7. KTP: 35 pešadijskih tenkova Mk II, 1 krstareći Mk I, 2 laka tenka Mk VIc; 2. KTP: 12 krstarećih; 6. KTP: 16 krstarećih Mk VI; Štab 7. oklopne brigade: 1 krstareći Mk II.[4]
  5. ^ 33 lovca, 3 bombardera[2]
  6. ^ 93 Nemca poginula, 350 ranjenih i 235 nestalo. Italijanski gubici: 592 ; Britanci su uzeli 350 italijanskih zarobljenika, ali su morali da ih puste tokom povlačenja.[2]
  7. ^ 5. oklopni puk izgubio je 4 uništena (2 Pancer II i 2 Pancer III) and 8. oklopni puk izgubio je 8 uništenih (3 Pancer II, 4 Pancer III i 1 Pancer IV).[2][4]
  8. ^ Ranije ime za ovu operaciju je bilo Operation Bruiser i još se tako naziva u telegramima u London i iz njega.[5][6] Čerčil i Romel takođe su prozvali ovu akciju "Bitka kod Soluma".[7][8]
  9. ^ 4. indijska pešadijska divizija imala je 11. indijsku pešadijsku brigadu. 5. i 7. indijska pešadijska brigada bile su u Siriji i istočnoj Africi. 22. gardijska brigada i 4. oklopna brigada bile su prikomandovane.
  10. ^ 7. oklopna divizija imala je 7. oklopnu brigadu i 7. grupu za podršku. Oklopni bataljoni 4. oklopne brigade bili su podeljeni Obalskom odredu i Grebenskom odredu.

Reference[uredi | uredi izvor]

  1. ^ a b Churchill 1986, str. 305
  2. ^ a b v g d đ e ž z i j k l lj Playfair et al. 2004, str. 171
  3. ^ a b v g d Playfair et al. 2004, str. 166
  4. ^ a b Jentz 1998, str. 186
  5. ^ Churchill 2001, str. 1097.
  6. ^ Connell, str. 483.
  7. ^ Churchill 2001, str. 872.
  8. ^ Rommel, str. 146.
  9. ^ Bauer 2000, str. 121.
  10. ^ Playfair 1956, str. 15–43, 2, 153–159.
  11. ^ Hoffman 2004, str. 35.
  12. ^ Lewin 1968, str. 39, 42.
  13. ^ Playfair 1956, str. 35–43, 153–159.
  14. ^ a b v g d Bradley & Dice 2002, str. 166
  15. ^ Playfair et al. 2004, str. 116
  16. ^ a b v Playfair et al. 2004, str. 163
  17. ^ Playfair et al. 2004, str. 162.
  18. ^ Rommel, str. 137.
  19. ^ Hall, str. 189.
  20. ^ Playfair et al. 2004, str. 118–119.
  21. ^ Pitt 1989, str. 294.
  22. ^ a b v Playfair et al. 2004, str. 164
  23. ^ Playfair et al. 2004, str. 1–2, 32, 163–164.
  24. ^ a b Brown, str. 135
  25. ^ Pitt 1989, str. 295
  26. ^ Maule 1961, str. 119
  27. ^ Delany, str. 37
  28. ^ Crucible, str. 296.
  29. ^ Moorehead, str. 121.
  30. ^ Intelligence and Strategy: Selected Essays. p. 222
  31. ^ Afrikakorps (Third Reich). p. 52.
  32. ^ Rommel, str. 141.
  33. ^ Playfair 1960, str. 167.
  34. ^ Valour Enshrined: A History of the Maratha Light Infantry. p. 284.
  35. ^ a b Liddell Hart. p. 84
  36. ^ Liddell Hart. p. 78
  37. ^ a b v Liddell Hart. p. 83
  38. ^ Playfair 2004, str. 165.
  39. ^ a b Liddell Hart. p. 85
  40. ^ Maule 1961, str. 120
  41. ^ Maule, str. 121
  42. ^ Delany, str. 39
  43. ^ a b v Pitt 1989, str. 299
  44. ^ a b Delany, str. 41
  45. ^ Afrikakorps (Third Reich). p. 56.
  46. ^ a b v Moorehead, str. 127
  47. ^ Pitt 1989, str. 302.
  48. ^ Playfair 2004, str. 167.
  49. ^ Playfair 2004, str. 167–168.
  50. ^ a b Pitt 1989, str. 300
  51. ^ Pitt
  52. ^ Delany, str. 41–42.
  53. ^ Pitt
  54. ^ Delany, str. 42.
  55. ^ a b v Pitt 1989, str. 303
  56. ^ a b v g Delany, str. 43
  57. ^ a b v Pitt 1989, str. 304
  58. ^ a b Pitt 1989, str. 306
  59. ^ a b Delany, str. 44
  60. ^ Moorehead, str. 129.
  61. ^ Afrikakorps (Third Reich). p. 60.
  62. ^ a b v Pitt 1989, str. 307
  63. ^ Ravenstein, Portrait of a German General. p. 60.
  64. ^ a b Liddell Hart. p. 89
  65. ^ a b v Liddell Hart. p. 90
  66. ^ a b Pitt 1989, str. 308
  67. ^ Crucible, str. 309.
  68. ^ Harding of Petherton: Field Marshal. p. 73.
  69. ^ Montgomery's Desert Army. p. 7.
  70. ^ Churchill, Winston. The Churchill War Papers, pg.731
  71. ^ „No. 37695”. The London Gazette (Supplement). 30. 8. 1946. str. 4220. 
  72. ^ Playfair 1956, str. 316.
  73. ^ Greene, str. 73.
  74. ^ Liddell Hart. p. 86
  75. ^ a b Jentz 1998, str. 157

Literatura[uredi | uredi izvor]

Operacija Bojna sekira na Vikimedijinoj ostavi.
Preuzeto iz „https://sr.wikipedia.org/w/index.php?title=Операција_Бојна_секира&oldid=27674797”