Opsada Carigrada (1260)

S Vikipedije, slobodne enciklopedije
Za drugu upotrebu, pogledajte stranicu Opsade Carigrada.
Opsada Carigrada
Deo Nikejsko-latinski ratovi

Zidine vizantijskog Carigrada
Vremejanuar-avgust 1260. godine
Mesto
Carigrad, Latinsko carstvo
Ishod Odbrana grada
Sukobljene strane
Vizantija Nikejsko carstvo Latinsko carstvo
Komandanti i vođe
Mihailo VIII Paleolog Balduin II (latinski car)
Jačina
nepoznato nepoznato
Žrtve i gubici
nepoznato nepoznato

Opsadu Carigrada izvršila je 1260. godine vojska Nikejskog carstva. Opsada je završena neuspehom, nakon čega je potpisano jednogodišnje primirje.

Pozadina[uredi | uredi izvor]

Nakon pada Carigrada 1204. godine u Četvrtom krstaškom ratu, vizantijske teritorije podeljene su u nekoliko krstaških država i nekoliko samoproklamovanih naslednica Vizantijskog carstva. Oko nasleđa Vizantije otimali su se epirski despot i nikejski car. Obojica su smatrali da imaju legitimno pravo da predstavljaju vizantijskog cara. S obzirom na slabost Latinskog carstva, spremali su se da povrate Carigrad. U početku se činilo da će grad osvojiti Epirci, čiji je vladar Teodor Duka Komnin osvojio Solunsku kraljevinu 1224. godine. Međutim, bugarski car Jovan Asen porazio je epirskog despota u bici kod Klokotnice 1230. godine.[1][2] Bio je to kraj epirske moći.

Moć Nikejskog carstva porasla je tokom vladavine Jovana III Duke Vataca (1221-1254). U savezu sa Bugarima, Vatac je 1234. godine uspostavio prvo nikejsko uporište u Trakiji. Zajedno sa Bugarima preduzeo je 1235-6. godine neuspešnu opsadu Carigrada.[3][4] Nakon toga, nikejski vladar koncentrisao se na širenje svojih teritorija u Evropi. Pod Vatacom, Nikeja se proširila na veći deo Trakije i Makedonije, postajući najjača regionalna država.[5][6] Svedeno na Carigrad i neposrednu okolinu, okruženo Nikejom sa istoka i zapada, bez dovoljno sredstava da obezbedi bilo kakvu potporu, Latinsko carstvo je izgledalo kao spremno za osvajanje. Čak su i pape bile spremne da prihvate neizbežno, u zamenu za ustupke u crkvenim pitanjima i po pitanju papskog primata.[7] Latinsko carstvo moglo je nakratko da predahne nakon smrti Vataca 1254. godine. Njegov naslednik Teodor II Laskaris bio je primoran da se suoči sa pokušajima osvajanja nikejskih teritorija na Balkanu.[8]

Nakon Teodorove smrti, ambiciozni Mihailo VIII Paleolog (1259-1282) se popeo na presto, kao regent maloletnog Jovana IV Laskarisa (1259-1261). Epir, Kneževina Ahaja i Kraljevina Sicilija formirale su koaliciju protiv Mihaila Paleologa. Međutim, u bici kod Pelagonije 1259. godine Mihailo uspeva da odnese pobedu i slomi koaliciju. U bici su učestvovali i odredi srpskog kralja Uroša I. Mihailovi glavni protivnici bili su ubijeni ili zarobljeni. Stoga je on mogao da se okrene ka Carigradu.[9][10]

Opsada[uredi | uredi izvor]

Nakon što je proveo zimu u Lampsaku, januara 1260. godine Mihailo je sa vojskom prešao Helespont i krenuo ka Carigradu.[11] Podaci vizantijskih istoričara o ovom pohodu se značajno međusobno razlikuju. Prema Georgiju Akropolitu, car je pogrešio što se oslanjao na obećanja o izdaji izvesnog latinskog plemića "Asela", koji je imao kuću pored gradskih zidina i obećao da će otvoriti kapiju nikejskim trupama. Shodno tome, ekspedicija nije bila dovoljno dobro organizovana za ozbiljniji napad na grad. Mihailo je svoj logor postavio pred Galatom, navodno se spremajući da je napadne. U stvari je čekao Aselovu izdaju. Asel, međutim, nije ispunio obećanje, tvrdeći da je njegove ključeve oduzeo upravnik grada. Akropolit piše da je Mihailo tada odustao i potpisao sa latinskim carem jednogodišnje primirje.[12][13]

Drugi hroničari (Georgije Pahimer, Nićifor Grigora i drugi) prikazuju tok opsade sasvim drugačije. Bio je to veliki poduhvat, sa uloženim znatnim snagama. On je uključivao prethodnu izolaciju grada osvajanjem tvrđava i naselja koja su kontrolisala prilaze gradu (od Selimvrije, koja se nalazila 60 kilometara od grada). Bila je to velika ekspedicija, koju je lično nadgledao car Mihailo sa uzvišenja u blizini Galate. Korišćene su i opsadne sprave. Galata se, međutim, održala zahvaljujući odlučnom otporu stanovništva i pojačanja koja je dopremala mletačka flota. Mihailo je tako prisiljen da podigne opsadu.[14][15] Razliku u dva prikaza istoričari pripisuju tendenciji Akropolita da minimalizuje neuspehe Mihaila Paleologa. Tako je on mogao preuveličati priču o Aselovoj izdaji, koja je možda zaista i postojala.[16]

Posledice[uredi | uredi izvor]

Avgusta 1260. godine potpisano je primirje između Mihaila i Balduina II u trajanju od jedne godine (do avgusta 1261).[17] Iako opsada nije uspela, Mihailo je već otpočeo sa pravljenjem planova za novi pokušaj. Marta 1261. godine potpisao je Nimfejski sporazum sa Đenovljanskom republikom, čime je obezbedio pomoć njihove flote u zamenu za trgovinske povlastice. Sporazum je takođe bio uperen i protiv Mletačke republike, sa kojim je Đenova vodila rat Sen Sabas. Međutim, Carigrad je na neočekivano lak način zauzeo Aleksije Strategopul 25. jula 1261. godine.

Reference[uredi | uredi izvor]

  1. ^ Geanakoplos 1959, str. 14
  2. ^ Angold 1999, str. 548
  3. ^ Geanakoplos 1959, str. 15
  4. ^ Macrides 2007, str. 194–197
  5. ^ Kazhdan 1991, str. 1048
  6. ^ Angold 1999, str. 548–549
  7. ^ Kazhdan 1991, str. 1048, 1185
  8. ^ Jacoby 1999, str. 530
  9. ^ Angold 1999, str. 559
  10. ^ Geanakoplos 1959, str. 41–74
  11. ^ Macrides 2007, str. 367
  12. ^ Geanakoplos 1959, str. 76–77
  13. ^ Macrides 2007, str. 367–369
  14. ^ Macrides 2007, str. 368
  15. ^ Geanakoplos 1959, str. 77–78
  16. ^ Geanakoplos 1959, str. 77–79
  17. ^ Ostrogorsky, str. 449

Literatura[uredi | uredi izvor]

  • Angold, Michael (1999), „Byzantium in exile”, Ur.: Abulafia, David, The New Cambridge Medieval History: Volume V, c. 1198–c. 1300, Cambridge University Press, str. 543—568, ISBN 0-521-36289-X 
  • Bartusis, Mark C. (1997), The Late Byzantine Army: Arms and Society 1204–1453, University of Pennsylvania Press, ISBN 0-8122-1620-2 
  • Fine, John Van Antwerp (1994) [1987]. The Late Medieval Balkans: A Critical Survey from the Late Twelfth Century to the Ottoman Conquest. Ann Arbor, Michigan: University of Michigan Press. ISBN 0-472-08260-4.
  • Geanakoplos, Deno John (1959). Emperor Michael Palaeologus and the West, 1258–1282: A Study in Byzantine-Latin Relations. Cambridge, Massachusetts: Harvard University Press. OCLC 1011763434.
  • Jacoby, David (1999), „The Latin empire of Constantinople and the Frankish states in Greece”, Ur.: Abulafia, David, The New Cambridge Medieval History: Volume V, c. 1198–c. 1300, Cambridge University Press, str. 525—542, ISBN 0-521-36289-X 
  • Kazhdan, Alexander, ur. (1991). Oxford Dictionary of Byzantium. Oxford University Press. ISBN 978-0-19-504652-6. 
  • Macrides, Ruth (2007), George Akropolites: The History - Introduction, translation and commentary, Oxford University Press, ISBN 978-0-19-921067-1 
  • George Ostrogorsky, History of the Byzantine State, Rutgers University Press, 1968.
Preuzeto iz „https://sr.wikipedia.org/w/index.php?title=Опсада_Цариграда_(1260)&oldid=26961010”