Јован Асен II

Из Википедије, слободне енциклопедије
Јован Асен II
Tsar Ivan Asen II cropped.png
Јован Асен II
Датум рођења ?
Место рођења Друго Бугарско царство
Датум смрти 24. јун 1241.
Место смрти Друго Бугарско царство
Династија Асени
Отац Јован Асен I
Мајка Елена
Потомство Белосава Бугарска
Бугарски цар
Период 1217. - 1241.
Претходник Борил
Наследник Коломан I Асен

Јован Асен II (?-24. јуна 1241), био је бугарски цар (1217—1241) и син Јована Асена I. За време његове владавине Бугарска је била најзначајника и најважнија православна држава.

Ране године[уреди]

После смрти бугарског краља Калојана настадоше у Бугарској велики метежи. Малолетни Јован Асен, мораде да бежи из земље, а власт уграби сестрић Калојанов, Борил.[тражи се извор]

Долазак на власт[уреди]

После смрти латинског цара Хенрика 1216. године, цар Борил губи сваки ослонац и бива потиснут с власти кад се 1217. појавио законити наследник, избегли Јован Асен II, праћен руским четама. Борил се држао једно време у Трнову, али га најпосле издаде народ и племство и отвори градска врата младом цару. Год. 1218. Борил је изгубио престо и очњи вид [1].

Битка код Клокотнице[уреди]

Односи са Епиром[уреди]

1221. године Јован Асен II и епирски деспот Теодор Анђео Дука Комнин склапају савез против Латинског царства. Осигуравши мир 1223. године Теодор осваја Солун и постаје најсилнији владар на Балкану.[тражи се извор]

Битка код Клокотнице[уреди]

Главни чланак: Битка код Клокотнице

Након смрти латинског цара Роберта Куртенејског 1228. Теодор је сматрао да је једина препрека за освајање Цариграда, сам Јован Асен. Због тога је са 85 000 војника у којој је било епирских војника, плаћеници католици, али и Теодорова дворска свита, у којој је била и Теодорова жена и деца, почетком марта 1230. године напао Бугарску, док је Јован Асен једва скупио 25 000 војника.

Мудри Асен је у тој бици победио због сјајне тактике тј. јер је опколио Теодорову војску и скоро свих 85 000 људи је посечено, само се спасао Теодор, који је био заробљен и његов полубрат Манојло, који је побегао са малим бројем војника.

Последице битке[уреди]

После тог Епирског слома, био је уздрман и положај српског краља Стефана Радослава, у Србији. Бугарска је после те победе постала прва сила Балканског полуострва; Асенова воља господарила је без такмаца. Бугарски цар сматрао је Србију, ради великог Теодорова утицаја у њој, као неку њему вазалну државу, и с тога је, после ове победе довршујући у Трнову своју лепу цркву у славу Четрдесет Мученика, хвалећи се постигнутим успехом, записао, како је добио целу Теодорову земљу „од Једрена до Драча“ и земље „грчку и још арбанаску и српску“. И доиста највећи део Теодорове државе дође под непосредну власт Асенову; у Солуну само, с Тесалијом и Епиром, оста на власти Асенов зет Манојло, где га је овај владо под његовим врховним надзором. Савремени грчки писац Акрополита са признањем говори о праведности и увиђавности Асеновој, која је његову власт чинила лако подношљивом. Српски принц Владислав, други син Стефана Првовенчаног, постаде исто зет Асенов. Он је, наскоро по паду Теодоровом са осталим незадовољницима у Србији почео борбу против Радослава. Радослав се држао једно време, али је пред моћнијим братом морао најпосле да побегне из Србије, крајем 1233. год. Склонио се у Дубровник. Тај мудри трговачки град, који је све више ширио свој промет и од цара Асена добио повластице за своје трговце, примио је с пажњом и добеглог српског краља.

Сукоби са Латинским царством[уреди]

Повраћај у православље[уреди]

Напад Мађара на Асенове земље и њихово заузимање Београда и Браничева, 1232. год., и врло затегнути односи с латинским баронима у Цариграду, су определили цара Асена да раскине везе са папском куријом, која је била на страни његових противника. Тај корак царев наишао је на велико одобравање целог православног клира. Дотле је постојала врло јака опозиција свештенства из бивше Теодорове државе, односно од стране охридске цркве, која није дозвољавала да православни епископи и свештенство признају власт бугарског примаса – патријарха, пошто је он, са своје стране, признавао папину врховну власт. После раскида с Римом, Асен је покушао да обнови везе с патријаршијом у Никеји, али се отуд тражило као први услов да бугарска црква призна врховну власт никејској. Асен на то није пристао; он је желео измирење, а не понижење своје цркве. С тога, и без пристанка Рима и Цариграда, дао је да се за православног бугарског патријарха изабере Јоаким. Али је, ипак, из разумљивих разлога, тежио, да својој патријаршији изради признање.[тражи се извор]

Православни савез[уреди]

У помоћ му је дошла нова политичка ситуација. Против савеза католичких држава, Латинског царства и Мађарске, требало је створити савез православних држава. Асен с тога нуди преговоре никејском цару, Јовану Ватацу. Створени споразум између њих прихватио је деспот Михајло и вероватно краљ Владислав.

Признање Бугарске патријаршије[уреди]

За Светог Саву, стрица Владислављева, зна се, да је крајем 1233. год. напустио свој архиепископски положај и као свог наследника оставио Сремца Арсенија. После је отишао поново на исток, у Јерусалим, Александрију и на Синај, одатле у Антиохију и Никеју, а из Никеје у Цариград и Свету Гору. Свршивши тај велики пут, он се кренуо у Бугарску, у Трново, цару Асену.

Тај пут Савин у све четири престонице патријарха православне цркве и навраћања у Бугарску, куда му се није требало враћати у Србију, по свој прилици је у вези са поменутом акцијом Асеновом за признавање бугарске патријаршије. Асену је Сава, као угледна личност, са доста веза, по свој прилици послужио као посредник у том послу. Успех је био постигнут.

Рат против Латинског царства[уреди]

У Галипољу, на малоазиској страни, 1235. год., објављен је грчко-бугарски савез и признање бугарске патријаршије од сва четири патријарха. Оба стара биографа Савина, Доментијан и Теодосије, казују, да је цар према њему био врло пажљив. Код Асена је Сава и умро, у Трнову, 14. јануара 1235. год. Одатле је пренесен у Владислављеву задужбину у манастир Милешево, где је са свим сјајем српске цркве положен у нови гроб, 6. маја 1237. године.

Анђело Санудо је послао Јовану Бријену, регенту Латинског царства, 1235. године млетачку флоту за одбрану Цариграда и напад је одбијен, а Јован Асен се повукао у јесен због надолазеће зиме. Никејско царство се са Асеном договорило да следеће године заједно опседну Цариград, али Асен је одбио да пошаље трупе, па је уговор раскинут, зато што је 27. марта 1237. године умро Јован Бријен, а постојала је могућност да Асен буде именован за регента.

Кампање Јована Асена

Мир са католицима и смрт[уреди]

Савез Владислављева таста, цара Асена, са никејским Грцима показао се одмах на делу и 1236. год. удружени победнички савезници угрожавали су сам Цариград, али папа је предузимао све да спасе своје једновернике у Цариграду и свој утицај на Балкану. Владислав није улазио у ту акцију, као што се није мешао ни у друге политичке послове Бугара, али би по свој прилици био увучен у рат између Бугара и Угара, 1238. године, који је изазвао папа. Нешто та опасност, а нешто и несугласице са Никејцима, определише Асена да раскине везе са Грцима и да се приближи Латинима. Нешто та опасност, а нешто и несугласице са Никејцима, определише Асена да раскине везе са Грцима и да се приближи Латинима [2]. Наскоро после тога, у јуну год. 1241., Асен је умро у Трнову, усред догађаја који ће његовог противника онеспособити за ма какав потхват већих размера. С Асеновом смрћу Бугарска постепено губи свој доминантни положај на Балкану, мада још увек представља снагу достојну поштовања.[тражи се извор]

Породично стабло[уреди]

 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
2. Јован Асен I
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
1. Јован Асен II
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
3. Елена
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 

Референце[уреди]


Претходник:
Борил
Coat of arms of the Second Bulgarian Empire.svg
Бугарски цар
(1217-1241)

Наследник:
Коломан I Асен