Крсташке државе
Крсташке државе су биле бројне феудалне државе, које су створили крсташи у Малој Азији и Светој земљи (историјској Палестини). Те крсташке државе су поново окупиране од стране исламских држава.[1] Крсташке државе на Леванту, колективно познате као Оутремер,[2][а] биле су: Краљевство Јерусалим, Кнежевина Антиохија, Грофовија Триполи и Грофовија Едеса (поред Краљевине Кипар).[4] Људи из крсташких држава су генерално називани „Латинима”, што је заједнички демоним за следбенике латинске цркве, за разлику од аутохтоних следбеника источног хришћанства.[5]
Године 1098, западноевропски крсташи су узурпирали град Едесу и заузели Антиохију на њиховом оружаном ходочашћу у Јерусалим, које је спроведено након опсаде из 1099. године. Уследила је територијална консолидација, укључујући и заузимање Триполија. У свом највећем обиму ове државе су покривале обалска подручја данашње јужне Турске, Сирију, Либан, Израел и Палестину. Та су имања касније историчарима постала позната под називом Оутремер из француске фразе outre-mer или „земља преко мора”. Едеса је пала под нападом турског ратног војсковође 1144. године, док су се друга царства одржала до 13. века, пре него што су пала под египатски Мамелучки султанат. Антиохија је покорена 1268, а Триполи је пао 1289. године. Када је Ако, главни град Јерусалимског краљевства пала 1291. године, последње територије су брзо изгубљене, и преживели су пребегли на Кипар.
Проучавање крсташких држава, само по себи, за разлику од подтекста крсташких ратова, започело је у Француској у 19. веку као аналогију француском колонијалном искуству у Леванту. То су одбацили историчари 20. века, где је концензусно стајалиште било да су Франци, како су западни Европљани били познати, живели као мањинска заједница које је у великој мери била урбана, изоловано од староседилачких народа, са одвојеним правним и религијским системима. Аутохтони народи су били хришћанске и исламске традиције, и говорили су арапски, грчки и сиријски језик.
Крсташке државе су основане у удаљеним пограничним крајевима између Византијског и Селџучког царства у периоду када су регионалне политике биле фрагментисане, владари неискусни, и велики Селџучки султанат је био незаинтересован и стању опадања. Конфузија и подела значили су да је исламски свет занемаривао свет изван њега; ово га је учинило рањивим и изненађеним првим контактом с Францима, што је Францима пружило могућност за консолидацију.
У Медитерану[уреди | уреди извор]

У Леванту[уреди | уреди извор]
Прве четири крсташке државе формиране су одмах након Првог крсташког рата:
- Грофовија Едеса прва крсташка држава створена 1098. и трајала је до 1150 — пад грофовије Едесе
- Кнежевина Антиохија (1098—1268) — пад Антиохије
- Грофовија Триполи (1104—1288) — пад грофовије Триполи
- Краљевство Јерусалим , трајало је до 1291, када је пала Акра.
Краљевство Јерусалим је имало четири вазалне територије:
Јерменско краљевство Киликија потиче пре крсташких ратова, али папа Иноћентије III Киликији додељује статус краљевства. Касније је била под династијом Лизињан.
Кипар[уреди | уреди извор]
Током трећег крсташког рата формирана је Краљевина Кипар. Ричард Лавље Срце је освојио Кипар док је био на путу према Светој земљи. Острво је постало краљевина и предано је Гију Лузињану 1192. Трајало је до 1489, када га задња краљица продаје Венецији.[6]
На Балкану[уреди | уреди извор]


Током четвртог крсташког рата Византија је освојена и подељена на крсташке државе:
- Латинско царство у Цариграду
- Солунска краљевина
- Кнежевина Ахаја
- Атинско војводство
- Егејска војводина (Војводство Наксос)
док су на преосталим територијама створене византијске државе:
Венеција је формирала војводство Наксос или војводство Архипелаг
Витезови хоспиталци (Јовановци)[уреди | уреди извор]
- Војни ред витезова хоспиталаца или Ред Светог Јована успоставили су крсташку државу на Родосу од 1310, све до 1522, када су пред Турцима побегли на Малту.
- острво Кастелорико у Додеканима заузели су витезови хоспиталци 1309, али Турци су заузели 1440, од 1450. је у поседу краљевине Напуљ, а од 1635. је под Венецијом. Од 1686. је поново турски и коначно грчки од 1821. године.
- Смирна (1344—1402)
- Анталија (1361—1373)
- Бодрум (1412—1414)
- Коринт (1397—1404)
- Икарија, Кос
На Балтику[уреди | уреди извор]
Напомене[уреди | уреди извор]
- ^ франц. outre-mer, meaning "overseas"; during the Renaissance, the term was later often equated to the area of the Levant and it remains synonymous for the Holy Land.[3]
Референце[уреди | уреди извор]
- ^ Степаненко В. П. // Совет двенадцати ишханов" и Бодуэн Фландрский. К сущности переворота в Эдессе (март 1098 г.) // Античная древность и средние века: Пробл. социал. развития. — Свердловск. 1985. стр. 82—92. [1] Архивирано на сајту Wayback Machine (11. јануар 2012) архив Архивирано на сајту Wayback Machine (24. септембар 2015)
- ^ Kerridge, Richard (2015). A/AS Level History for AQA The Age of the Crusades, c1071–1204 Student Book. Cambridge University Press. стр. 3. ISBN 978-1-107-58725-0.
- ^ Johnson, Paul (1979). Civilizations of the Holy Land (на језику: енглески). Weidenfeld and Nicolson. стр. 202. „Of the enormous literature which the crusades inspired in Europe, only one poem of any importance was actually written in the Holy Land, or Outremer as the Latins called it: the so-called Chanson des Chetifs, produced at Antioch a little before 1149.”
- ^ Barber, Malcolm. “The Crusader States” (Yale University Press. 2012). ISBN 978-0-300-11312-9.. Page xiii
- ^ „Distinguishing the terms: Latins and Romans”. Orbis Latinus. Архивирано из оригинала 09. 07. 2018. г.
- ^ Edbury P.W., The Kingdom of Cyprus and the Crusades 1191 — 1374, Cambridge University Press (1991)
Литература[уреди | уреди извор]
- Johnson, Paul (1979). Civilizations of the Holy Land (на језику: енглески). Weidenfeld and Nicolson. стр. 202. „Of the enormous literature which the crusades inspired in Europe, only one poem of any importance was actually written in the Holy Land, or Outremer as the Latins called it: the so-called Chanson des Chetifs, produced at Antioch a little before 1149.”
- Kerridge, Richard (2015). A/AS Level History for AQA The Age of the Crusades, c1071–1204 Student Book. Cambridge University Press. стр. 3. ISBN 978-1-107-58725-0.
- Fine, John Van Antwerp (1994). The Late Medieval Balkans: A Critical Survey from the Late Twelfth Century to the Ottoman Conquest. University of Michigan Press. ISBN 978-0-472-08260-5.
- Nicol, Donald M. (1984). The Despotate of Epiros 1267-1479: A Contribution to the History of Greece in the Middle Ages (2. expanded изд.). Cambridge University Press.
- Nicol, Donald M. (1993). The Last Centuries of Byzantium, 1261-1453 (2. изд.). Cambridge University Press.
- Острогорски, Георгије (1969). Историја Византије. Београд: Просвета.
- Поповић, Радомир В.; Перовић, Давид, ур. (2005). 950 година од Великог раскола (1054) и 800 година од пада Цариграда у руке крсташа (1204): Међународни научни симпосион. Београд: Православни богословски факултет.
- Asbridge, Thomas (2012). The Crusades: The War for the Holy Land. Simon & Schuster. ISBN 978-1-84983-688-3.
- Prawer, Joshua (2001). The CRusaders' Kingdom. Phoenix Press. ISBN 978-1-84212-224-2.
- Riley-Smith, Jonathan (2005). The Crusades: A Short History (Second изд.). Yale University Press. ISBN 978-0-300-10128-7.
- Barber, Malcolm. “The Crusader States” (Yale University Press, 2012)
- Burns, R.I. The Crusader Kingdom of Valencia: Reconstruction on a Thirteenth-Century Frontier (1967)
- Edbury P.W. The Kingdom of Cyprus and the Crusades 1191 - 1374 (Cambridge University Press, 1991)
- Konstam, Angus (2002). Historical Atlas of The Crusades. New York: Thalamus. стр. 192. ISBN 978-0-8160-4919-6.
- Jotischky, Andrew. Crusading and the crusader states (Routledge, 2014)
- Lilie, Ralph-Johannes. Byzantium and the Crusader States, 1096-1204 (Oxford University Press, 1993)
- Nicholson, Helen (2004). Knight Templar (1120—1312). Osprey Publishing ltd. ISBN 978-1-84176-670-6.
- Nicol, Donald M. (1984) [1957]. The Despotate of Epiros 1267-1479: A Contribution to the History of Greece in the Middle Ages (2. expanded изд.). Cambridge University Press.
- Nicol, Donald M. (1993) [1972]. The Last Centuries of Byzantium, 1261-1453 (2. изд.). Cambridge University Press.
- Runciman, Steven. "The Crusader States, 1243-1291." in Kenneth M. Setton, ed. A History of the Crusades (1969) 2: 1189-1311.
- Burns, Robert Ignatius. Diplomatarium of the Crusader Kingdom of Valencia: Documents 1-500: Foundations of crusader Valencia, revolt and recovery, 1257-1263. Vol. 2. (Princeton University Press, 2007)
- Abdiyah Akbar Abdul-Haqq, Sharing Your [Christian] Faith with a Muslim, Minneapolis: Bethany House Publishers, 1980. ISBN 0-87123-553-6
- Giulio Basetti-Sani, The Koran in the Light of Christ: a Christian Interpretation of the Sacred Book of Islam, trans. by W. Russell-Carroll and Bede Dauphinee, Chicago, Ill.: Franciscan Herald Press, 1977. ISBN 0-8199-0713-8
- Roger Arnaldez, Jésus: Fils de Marie, prophète de l'Islam, coll. Jésus et Jésus-Christ, no 13, Paris: Desclée, 1980. ISBN 2-7189-0186-1
- Kenneth Cragg, The Call of the Minaret, Third ed., Oxford: Oneworld [sic] Publications, 2000, xv, 358 p. ISBN 1-85168-210-4
- Maria Jaoudi, Christian & Islamic Spirituality: Sharing a Journey, Mahwah, N.J.: Paulist Press, 1992. iii, 103 p. ISBN 0-8091-3426-8
- Jane Dammen McAuliffe, Qur'anic Christians: An Analysis of Classical and Modern Exegesis, Cambridge: Cambridge University Press, 1991. ISBN 0-521-36470-1
- Frithjof Schuon, Christianity/Islam: Essays on Esoteric Ecumenicism, in series, The Library of Traditional Wisdom, Bloomington, Ind.: World Wisdom Books, cop. 1985. vii, 270 p. N.B.: Trans. from French. ISBN 0-941532-05-4; the ISBN on the verso of the t.p. surely is erroneous.
- Mark D. Siljander and John David Mann, A Deadly Misunderstanding: a Congressman's Quest to Bridge the Muslim-Christian Divide, New York: Harper One, 2008. ISBN 978-0-06-143828-8.
- Robert Spencer, Not Peace But a Sword: The Great Chasm Between Christianity and Islam. Catholic Answers. March 25, 2013. ISBN 978-1938983283.
- Thomas, David, Muhammad in Medieval Christian-Muslim Relations (Medieval Islam), in Muhammad in History, Thought, and Culture: An Encyclopedia of the Prophet of God (2 vols.), Edited by C. Fitzpatrick and A. Walker, Santa Barbara, ABC-CLIO, 2014, Vol. I, pp. 392–400. 1610691776
Спољашње везе[уреди | уреди извор]
- "The French of Outremer", Medieval Studies, Fordham University
- Hasib Sabbagh: A Legacy of Understanding from the Dean Peter Krogh Foreign Affairs Digital Archives
- "I'm Right, You're Wrong, Go to Hell" – Religions and the meeting of civilization by Bernard Lewis
- Islam & Christianity (IRAN & GEORGIA) News Photos