Pređi na sadržaj

Ortonaponski rendgenski zraci

S Vikipedije, slobodne enciklopedije
Ortonaponski rendgenski zraci
Ortonaponska rendgenska cev od 200 kV korišćena za terapiju zračenjem, 1938. Ortonaponski rendgen aparati su slični dijagnostičkim (radiografija) rendgenskim aparatima, osim što se kod wih koriste viši naponi i X - zračna cev je duža, da bi se sprečilo da visoki naponi prođu kroz cev.
ICD-992.22
OPS-301 code8-521

Ortonaponski rendgenski zraci vrsta su niskoenergetskih zraka koji se koristi u radioterapiji tumora na površini tela, upotrebom ortovoltnih uređaja (koje rade na naponima u opsegu 100–500 kV). Ova vrsta zračenja koja efikasno prodire u tkivo od nekoliko milimetara do nekoliko santimetara[1] Kao terapije zračenjem, ova metoda je dostupna više od 60 godina. Tokom ove terapije rendgenski zraci su dovoljno jaki da ubiju ćelije raka, ali ne i da prodiru više od nekoliko milimetara iznad površine kože. To metodu čini efikasnim tretmanom za površne, male tumore, kao što su rak kože i nemaligna stanja kože, uključujući keloide. Ortonaponski rendgenski zraci su se pokazali kao odlična neinvazivna alternativa klasičnoj operaciji raka kože na osetljivim mestima, kao što su nabori nosa, kapci ili uši.[2]

Istorija[uredi | uredi izvor]

Energija i sposobnost prodiranja rendgenskih zraka koje proizvodi rendgenska cev raste sa naponom na cevi. Radioterapija eksternim snopom počela je na prelazu iz 20. veka sa običnim dijagnostičkim rendgenskim cevima, koje su koristile napone ispod 150 kV.[3] Lekari su otkrili da su ovi zraci bili adekvatni za lečenje površinskih tumora, ali ne i tumora unutar tela. Pošto su ovi niskoenergetski rendgenski zraci uglavnom bili apsorbovani u prvih nekoliko centimetara tkiva, isporuka dovoljno velike doze zračenja u dubokim tumorima bi izazvala teške opekotine kože.[4]

Zbog toga su, počevši od 1920-ih, napravljene „ortonaponske“ rendgenske mašine snage od 200–500 kV.[5] Utvrđeno je da zraci iz ovih mašina mogu da dosegnu plitke tumore, dok je za lečenje tumora duboko u telu bio potreban veći napon. Tokom 1930-ih i 1940-ih počeli su da se koriste meganaponski rendgenski zraci proizvedeni od ogromnih mašina sa 3-5 miliona volti na cevi.[5] Sa uvođenjem linearnih akceleratora 1970-ih, koji su mogli da proizvedu snopove od 4-30 MV, ortonaponski rendgenski zraci se sada smatraju prilično plitkim zracima.[6]

Opšte informacije[uredi | uredi izvor]

Ortonaponski rendgenski zraci se proizvode pomoću rendgenskih cevi koje rade na naponima u opsegu 100–500 kV, i stoga rendgenski zraci imaju vršnu energiju u opsegu 100–500 keV.[7] Ortonaponski rendgenski zraci se ponekad nazivaju „dubokim“ rendgenskim zracima (DKSR).[8] Oni pokrivaju gornju granicu energije koja se koristi za dijagnostičku radiografiju, a koriste se u radioterapiji eksternim snopom za lečenje raka i tumora.

Ovi zraci prodiru u tkivo do korisne dubine od oko 4–6 cm,[9] što ih čini korisnim za lečenje promena na koži, površinskim tkivima i rebarima, ali ne i promena na dubljim strukturama kao što su pluća ili karlični organi.[10]

Primena rendgenskih zraka u lečenju Pejronijeve bolesti

Relativno niska energija ortonaponskih rendgenskih zraka uzrokuje njihovu interakciju sa materijom putem različitih fizičkih mehanizama, i u poređenju sa meganaponskim rendgenskim zracima veće energije ili radionuklidnim γ-zracima, poseduje relativno veću biološku efikasnost.[11]

Fotonsko zračenje iz ortovoltnog uređaja ima energiju između 100 keV i 250 keV. Zbog svoje male prodorne moći, uređaj se koristi za lečenje karcinoma kože kao što su:

Priprema[uredi | uredi izvor]

Nije potrebna posebna priprema pacijenta pre rtonaponskog rendgenskogi zračenja, izuzev što bi koža treba da bude čista i bez nanešenih losiona ili šminke.

Procedura[uredi | uredi izvor]

Na prvoj sesiji, mali ugradni štit od olova (sa otvorom u sredini gde će se koža tretirati) biće prilagođen pacijentu. Štit se koristi tokom svih tretmana da zaštiti zdrava normalna tkiva koja okružuju ciljano područje.

Tokom lečenja, tehničar i lekar postavljaju pacijenta u ležeći položaj na stolu na udoban i ponovljiv način, tako da ortonaponska mašina sa konusnim priključkom odgovarajuće veličine može biti postavljena preko otvorenog prostora u olovnom štitu.

Tretmani su bezbolni i traju oko 15 minuta. Terapija se sprovodi svakog dana u periodu od tri do četiri nedelje.

Oporavak[uredi | uredi izvor]

Pošto se zrače samo veoma fokusirana i ograničen promene samo na površinu kože, većina pacijenata nastavlja da radi ili obavlja normalne aktivnosti istog dana.

Važno je da pacijent bude veoma nežan sa svojom kožom tokom tretmana i nekoliko nedelja nakon toga, odnosno trebalo bi da izbegava ribanje tretiranog područja ili brijanje na način koji će urezati ili pocepati kožu. Neki pacijenti doživljavaju crvenilo, bolnu setljivost ili osetljivost tretiranog područja.

Do kraja života treba izbegavati prekomerno izlaganje suncu na tretiranom području ili koristiti kremu za sunčanje sa visokim faktorom zaštite ako se ne možete da izbegne izlaganje suncu.

Vidi još[uredi | uredi izvor]

Izvori[uredi | uredi izvor]

  1. ^ Cognetta, Armand B.; Mendenhall, William M. (2013). Radiation Therapy for Skin Cancer. New York: Springer. str. 33. ISBN 9781461469865. 
  2. ^ „Orthovoltage”. ucsfhealth.org (na jeziku: engleski). Pristupljeno 2023-01-27. 
  3. ^ Zaidi, Zohra; Walton, Shernaz (2013). A Manual of Dermatology. New Delhi: JP Brothers Medical. str. 872. ISBN 9789350904589. 
  4. ^ Khan, Faiz M.; Gibbons, John P. (2014). Khan's The Physics of Radiation Therapy (5th ed.). Philadelphia: Lippincott Williams & Wilkins. p. 41.
  5. ^ a b Linz, Ute (2011). "From X-Rays to Ion Beams: A Short History of Radiation Therapy" (PDF). Ion Beam Therapy. Biological and Medical Physics, Biomedical Engineering. Vol. 320 (1st ed.). Berlin: Springer. p. 6.
  6. ^ Cognetta, Armand B.; Mendenhall, William M. (2013). Radiation Therapy for Skin Cancer. New York: Springer. p. 33.
  7. ^ Ervin D. Podgorsak, International Atomic Energy Agency (2005). Radiation oncology physics : a handbook for teachers and students. Vienna: International Atomic Energy Agency. ISBN 92-0-107304-6. OCLC 61877454. 
  8. ^ edited by Pam Cherry, Angela Duxbury (1998). Practical radiotherapy physics and equipment. London: Greenwich Medical Media. ISBN 0-511-04351-1. OCLC 45734041. 
  9. ^ Hill, Robin; Healy, Brendan; Holloway, Lois; Kuncic, Zdenka; Thwaites, David; Baldock, Clive (2014). „Advances in kilovoltage x-ray beam dosimetry”. Physics in Medicine and Biology. 59 (6): R183—R231. Bibcode:2014PMB....59R.183H. PMID 24584183. S2CID 18082594. doi:10.1088/0031-9155/59/6/R183. .
  10. ^ Handbook of evidence-based radiation oncology. Eric K. Hansen, Mack, III Roach. New York, NY: Springer. 2007. ISBN 978-0-387-30647-6. OCLC 76901730. 
  11. ^ Bell, Brett I.; Vercellino, Justin; Brodin, N. Patrik; Velten, Christian; Nanduri, Lalitha S.Y.; Nagesh, Prashanth K.B.; Tanaka, Kathryn E.; Fang, Yanan; Wang, Yanhua; MacEdo, Rodney; English, Jeb; Schumacher, Michelle M.; Duddempudi, Phaneendra K.; Asp, Patrik; Koba, Wade; Shajahan, Shahin; Liu, Laibin; Tomé, Wolfgang A.; Yang, Weng-Lang; Kolesnick, Richard; Guha, Chandan (2022). „Orthovoltage X-Rays Exhibit Increased Efficacy Compared with γ-Rays in Preclinical Irradiation”. Cancer Research. 82 (15): 2678—2691. doi:10.1158/0008-5472.CAN-22-0656. .

Spoljašnje veze[uredi | uredi izvor]


Molimo Vas, obratite pažnju na važno upozorenje
u vezi sa temama iz oblasti medicine (zdravlja).
Preuzeto iz „https://sr.wikipedia.org/w/index.php?title=Ортонапонски_рендгенски_зраци&oldid=27442558”