Paranoja
| Paranoja | |
|---|---|
| Klasifikacija i spoljašnji resursi | |
| Specijalnost | psihijatrija, psihologija, Psihoterapija |
| MKB-10 | F20.0, F22.0, F22.8 |
| MKB-9-CM | 295.3, 297.1, 297.2 |
| MeSH | D010259 |
Paranoja je psihoza za koju su karakteristične bolesne ideje veličine i proganjanja, dok je inteligencija osobe očuvana. Zato se ova bolest ponekad naziva „razumno ludilo”.[1] Po Krepelnu, paranoja je sumanutost koja se karakteriše „sporim i podmuklim razvojem trajnog i sumanutog sistema sa očuvanošću jasnoće i reda u mislima, volji, delanju”. Paranoik najčešće logično rasuđuje, odnosno izvodi ispravne zaključke, ali iz pogrešnih premisa.[2]
Simptomi i ispoljavanje
[uredi | uredi izvor]Uobičajeni simptom paranoje je pristrasnost atribucije. Ove osobe obično imaju pristrasnu percepciju stvarnosti, često pokazuju više neprijateljskih uverenja nego što je prosek kod drugih ljudi.[3] Paranoidna osoba može protumačiti ili doživeti nečije slučajno ponašanje kao da je namerno ili da predstavlja pretnju.
Istraživanje nekliničke paranoidne populacije pokazalo je da su karakteristike poput osećaja nemoći i depresije, izolacije i odustajanja od aktivnosti povezane sa češćom paranojom.[4] Neki naučnici su stvorili različite podtipove za različite simptome paranoje, uključujući erotski, progoniteljski, tužbenički i egzaltirani.[5]
Paranoidne osobe najčešće nisu u vezi ili braku, možda zato što paranoja dovodi do poteškoća u međuljudskim odnosima.[6]
Neki istraživači su razvrstali tipove paranoje po zajedničkim karakteristikama. Najmanje uobičajene vrste paranoje na samom vrhu hijerarhije bile bi one koje uključuju ozbiljnije pretnje. Socijalna anksioznost je na dnu ove hijerarhije kao najčešće ispoljeni nivo paranoje.[7]
Uzroci
[uredi | uredi izvor]Društveni i okruženje
[uredi | uredi izvor]Izgleda da društvene okolnosti imaju veliki uticaj na paranoidna uverenja. Prema istraživanju mentalnog zdravlja sprovedenom među stanovnicima Sijudad Huareza, Čivave (u Meksiku) i El Pasa, Teksas (u Sjedinjenim Američkim Državama), paranoidna uverenja izgleda da su povezana sa osećanjima nemoći i viktimizacije, što je dodatno naglašeno kroz društvene situacije. Paranoidni simptomi su bili povezani sa stavom nepoverenja i spoljašnjim lokusom kontrole. Pozivajući se na istraživanja koja pokazuju da su žene i osobe sa nižim socioekonomskim statusom sklonije pronalaženju mesta kontrole spolja, istraživači sugerišu da žene mogu biti posebno pogođene kroz posledice niskog socioekonomskog statusa, što se odražava na paranoju.[8]
Ankete su pokazale da se paranoja može razviti iz teških roditeljskih odnosa i osećanja nepoverenja u okruženje, na primer stil roditeljstva koji je veoma strog, disciplinujuć ili nestabilan, može doprineti razvoju paranoje. Neki izvori su takođe napomenuli da maženje i ugađanje detetu može doprineti većoj paranoji, tako što narušava detetovo razumevanje sopstvenog odnosa sa svetom[9] Iskustva za koja je utvrđeno da pojačavaju ili stvaraju paranoju uključuju česta razočaranja, stres i osećaj beznađa.[10]
Diskriminacija je takođe navedena kao potencijalni prediktor paranoidnih zabluda. Takvi izveštaji pokazuju da se paranoja češće javlja kod starijih pacijenata koji su tokom života doživeli veću diskriminaciju. Imigranti su podložniji nekim oblicima psihoze nego opšta populacija, što može biti povezano sa češćim iskustvima diskriminacije i poniženja.[11]
Psihološki
[uredi | uredi izvor]Mnogo više simptoma zasnovanih na raspoloženju ili karakteru, na primer grandioznost i krivica, mogu biti u osnovi funkcionalne paranoje.[12]
Sugerisano je da postoji „hijerarhija“ paranoje.[13]
Fizički
[uredi | uredi izvor]Paranoidna reakcija može biti uzrokovana smanjenjem moždane cirkulacije kao rezultat visokog krvnog pritiska ili otvrdnjavanja arterijskih zidova.[14]
Paranoja izazvana drogama, povezana sa kanabisom i stimulansima poput amfetamina ili metamfetamina, ima mnogo toga zajedničkog sa šizofreničnom paranojom. Paranoja izazvana drogama ima bolju prognozu od šizofrene paranoje nakon što se droga ukloni.[15]
Na osnovu podataka dobijenih u okviru holandskog projekta NEMESIS 2005. godine, postojala je veza između oštećenog sluha i pojave simptoma psihoze, što je zaključak zasnovan na petogodišnjem praćenju. Neke starije studije su zapravo tvrdile da se stanje paranoje može izazvati kod pacijenata koji su bili u hipnotičkom stanju gluvoće. Međutim, ova ideja je izazvala mnogo skepticizma tokom svog vremena.[16]
Reference
[uredi | uredi izvor]- ^ Phelan, Michael; Wright, Padraig; Stern, Julian (2000). Core psychiatry. Philadelphia: Saunders. ISBN 978-0-7020-2490-0.
- ^ Ovaj članak ili njegov deo izvorno je preuzet iz Rečnika socijalnog rada Ivana Vidanovića uz odobrenje autora.
- ^ Bentall and Taylor (2006), p. 289
- ^ Freeman et al. (2005)
- ^ Deutsch and Fishman p. 1414-1415
- ^ Deutch and Fishman (1963), p.1416
- ^ Freeman et al. (2005), p.433
- ^ Mirowski and Ross (1983)
- ^ Deutsch and Fishman (1963), p. 1408
- ^ Deutsch and Fishman (1963), p. 1412
- ^ Bentall and Taylor (2006), p. 280
- ^ Lake, C. R. (2008-11-01). „Hypothesis: Grandiosity and Guilt Cause Paranoia; Paranoid Schizophrenia is a Psychotic Mood Disorder; a Review”. Schizophrenia Bulletin (na jeziku: engleski). 34 (6): 1151—1162. ISSN 0586-7614. PMC 2632512
. PMID 18056109. doi:10.1093/schbul/sbm132.
- ^ Freeman, D., Garety, P., Bebbington, P., Smith, B., Rollinson, R., Fowler, D., Kuipers, E., Ray, K., & Dunn, G. (2005). Psychological investigation of the structure of paranoia in a non-clinical population. British Journal of Psychiatry 186, 427 – 435.
- ^ Deutsch and Fishman (1963), p. 1408
- ^ Bramness, J. G; Gundersen, Øystein Hoel; Guterstam, J; Rognli, E. B; Konstenius, M; Løberg, E. M; Medhus, S; Tanum, L; Franck, J (2012). „Amphetamine-induced psychosis – a separate diagnostic entity or primary psychosis triggered in the vulnerable?”. BMC Psychiatry. 12: 221. PMC 3554477 . PMID 23216941. doi:10.1186/1471-244X-12-221 .
- ^ Bentall and Taylor (2006), p.281
Literatura
[uredi | uredi izvor]- Canetti, Elias (1962). Crowds and Power. Prevod: Carol Stewart. London: Gollancz.
- Farrell, John (2006). Paranoia and Modernity: Cervantes to Rousseau. Cornell University Press..
- Freeman, D. & Garety, P. A.. (2004). Paranoia: The Psychology of Persecutory Delusions. Hove: Psychology Press. ISBN 978-1-84169-522-8.
- Igmade (Stephan Trüby et al., eds.), Igmade (2006). 5 Codes: Architecture, Paranoia and Risk in Times of Terror. Birkhäuser Basel. ISBN 978-3-7643-7598-0., Birkhäuser
- Kantor, Martin (2004). Understanding Paranoia: A Guide for Professionals, Families, and Sufferers. Westport: Praeger Press. ISBN 978-0-275-98152-5.
- Munro, A. (1999). Delusional disorder. Cambridge: Cambridge University Press. ISBN 978-0-521-58180-6.
- Sant, P. (2005). Delusional disorder. Punjab: Panjab University Chandigarh. ISBN 978-0-521-58180-6.
- Sims, A. (2002). Symptoms in the mind: An introduction to descriptive psychopathology (3rd izd.). Edinburgh: Elsevier Science Ltd. ISBN 978-0-7020-2627-0.}-
- Siegel Ronald K. (1994). Whispers: The Voices of Paranoia. New York: Crown. ISBN 978-0-684-80285-5.
- Phelan, Michael; Wright, Padraig; Stern, Julian (2000). Core psychiatry. Philadelphia: Saunders. ISBN 978-0-7020-2490-0.
Dodatna literatura
[uredi | uredi izvor]- American Psychiatric Association (1994). Diagnostic and statistical manual of mental health disorders (4th ed). Washington DC: Author.
- Arnold, K.; Vakhrusheva, J. (2015). „Resist the negation reflex: Minimizing reactance in psychotherapy of delusions” (PDF). Psychosis. 8 (2): 1—10. S2CID 146386637. doi:10.1080/17522439.2015.1095229. Nepoznati parametar
|name-list-style=ignorisan (pomoć)[mrtva veza] - Canneti, Elias (1962). Crowds and Power. Translated from the German by Carol Stewart. Gollancz, London. 1962.
- Colby, K. (1981). Modeling a paranoid mind. The Behavioral and Brain Sciences, 4, 515 – 560.
- Deutsch, M. (1958). Trust and suspicion. Journal of Conflict Resolution, 2, 265 – 279.
- Messinger, Emanuel (1963). „Paranoia”. Ur.: Deutsch, Albert; Fishman, Helen. The encyclopedia of mental health, Vol IV. The Encyclopedia of Mental Health. IV. New York, NY, US: Franklin Watts. str. 1407—1420. doi:10.1037/11547-024. Pristupljeno 4. 4. 2014.
- Farrell, John (2006). Paranoia and Modernity: Cervantes to Rousseau. Cornell University Press.
- Freeman, D. & Garety, P. A. (2004). Paranoia: The Psychology of Persecutory Delusions. Hove: Psychology Press. ISBN 1-84169-522-X
- Igmade (Stephan Trüby et al., eds.), 5 Codes: Architecture, Paranoia and Risk in Times of Terror, Birkhäuser 2006. ISBN 3-7643-7598-1
- Kantor, Martin (2004). Understanding Paranoia: A Guide for Professionals, Families, and Sufferers. Westport: Praeger Press. ISBN 0-275-98152-5
- Munro, A. (1999). Delusional disorder. Cambridge: Cambridge University Press. ISBN 0-521-58180-X
- Mura, Andrea (2016). „National Finitude and the Paranoid Style of the One” (PDF). Contemporary Political Theory. 15: 58—79. S2CID 53724373. doi:10.1057/cpt.2015.23.
- Robins, R., & Post, J. (1997). Political paranoia: The politics of hatred. New Haven, CT: Yale University Press.
- Sant, P. (2005). Delusional disorder. Punjab: Panjab University Chandigarh. ISBN 0-521-58180-X
- Sims, A. (2002). Symptoms in the mind: An introduction to descriptive psychopathology (3rd edition). Edinburgh: Elsevier Science Ltd. ISBN 0-7020-2627-1
- Siegel, Ronald K. (1994). Whispers: The Voices of Paranoia. New York: Crown. ISBN 978-0-684-80285-5.
 | Molimo Vas, obratite pažnju na važno upozorenje u vezi sa temama iz oblasti medicine (zdravlja). |
| Međunarodne | |
|---|---|
| Državne | |
| Ostale | |
