Pasivna revolucija
Pasivna revolucija je transformacija političkih i institucionalnih struktura bez snažnih društvenih procesa koje vladajuće klase sprovode radi sopstvenog samoodržanja. Izraz je skovao marksistički političar i filozof Antonio Gramši u međuratnom periodu u Italiji.
Gramšijeva upotreba izraza
[uredi | uredi izvor]Pasivna revolucija opisuje postepenu, ali kontinuiranu reorganizaciju države i ekonomije u cilju očuvanja moći elite uključivanjem ili neutralisanjem moći suparničkih grupa transformišući ih u partnere, sve to bez prevazilaženja temeljnih društvenih kontradikcija.[1] Gramši je tvrdio da kada neka društvena grupa nema snage da uspostavi hegemoniju, ona će umesto toga izabrati put gde će se njeni interesi i zahtevi „zadovoljavati u malim dozama, legalno, na reformistički način — na takav način da je bilo moguće sačuvati političke i ekonomske pozicije stare vladajuće klase.“[1] Ovim se „izbegava da široke narodne mase prođu kroz period političkog iskustva koji se desio u Francuskoj u godinama jakobinizma.“
Gramši koristi termin „pasivna revolucija“ u raznim kontekstima sa malo drugačijim značenjima. Primarna upotreba je da prikaže razliku pasivne transformacije buržoaskog društva u Italiji 19. veka i aktivnog revolucionarnog procesa buržoazije u Francuskoj. Dok francuski slučaj Gramši vidi kao autentičnu revoluciju vođenu društvenim silama, italijanski slučaj je ‚vođen elitom‘; proces modernizacije koji nije poremetio društvene odnose moći u Italiji, već ga je modernizovao u ime elitnih klasa kako bi osigurali svoj položaj. Opisana promena nije nagla, već spora i postepena metamorfoza koja može trajati godinama ili generacijama.[2]
Pored upoređivanja Francuske revolucije i italijanskog slučaja, Gramši takođe povezuje italijanski fašizam sa pojmom pasivne revolucije.[traži se izvor]
Gramši je koristio ovaj termin i za mutacije struktura kapitalističke ekonomske proizvodnje koje je prepoznao prvenstveno u razvoju američkog fabričkog sistema 1920-ih i 1930-ih godina. Pasivnu revoluciju Gramši detaljno opisuje kao elitni proces restrukturiranja države u Italiji, ali je takođe korišćen kao okvir za analizu drugih tranzicija ka kapitalističkoj modernosti.[3]
Upotreba nakon Gramšija
[uredi | uredi izvor]Pasivna revolucija je opisana citatom princa Dona Fabricija Korbere od Saline u romanu „Leopard“ pisca Đuzepea Tomazija di Lampeduza : „Sve se mora promeniti da bi sve ostalo isto“.[4]
Profesor Jičing Vu piše da su post-Mao reforme u Kini bile primer pasivne revolucije.[1] Komunistička partija Kine pod vođstvom Denga Sjaopinga nosila se sa socioekonomskim problemima kroz konsolidaciju svoje moći, koristeći tržišne mehanizme i komodifikaciju da stvori kontrolisane otvore kako bi „kupila dragoceno vreme u odnosu na globalnu kapitalističku konkurenciju i domaće nezadovoljstvo naroda.“[1] Kroz „pasivnu revoluciju“ reformi, partijski birokrati i intelektualci stvorili su novu tehnokratsku elitu koja je pridobila podršku seoskih seljaka koji su želeli ličnu kontrolu nad zemljom i gradskog stanovništva koje je želelo više potrošačkih dobara i viši životni standard.[1]
Vidi još
[uredi | uredi izvor]Literatura
[uredi | uredi izvor]- ^ a b v g d Wu, Yiching (2014). The Cultural Revolution at the Margins: Chinese Socialism in Crisis. Cambridge, Mass.: Harvard University Press. str. 220—221. ISBN 978-0-674-41985-8. OCLC 881183403. doi:10.4159/harvard.9780674419858.
- ^ Gramsci, Antonio; Forgacs, David (1988). An Antonio Gramsci Reader: Selected Writings, 1916-1935. New York: Schocken.
- ^ Morton, Adam David (septembar 2007). „Waiting for Gramsci: State Formation, Passive Revolution and the International”. Millennium: Journal of International Studies (na jeziku: engleski). 35 (3): 597—621. ISSN 0305-8298. S2CID 143460055. doi:10.1177/03058298070350031301.
- ^ Cox, Robert W. (oktobar 2007). „Unravelling Gramsci: Hegemony and Passive Revolution in the Global Political Economy”. Capital & Class (na jeziku: engleski). 31 (3): 258—261. ISSN 0309-8168. S2CID 152363012. doi:10.1177/030981680709300116.