Антонио Грамши

Из Википедије, слободне енциклопедије
Антонио Грамши

Антонио Грамши
Антонио Грамши

Биографија
Датум рођења (1891-01-22) 22. јануар 1891.
Место рођења Алес (Италија)
Датум смрти 27. април 1937.(1937-04-27)(46 год.)
Место смрти Рим (Италија)
Супружник Julija Šuht
Држављанство Италијанско
Етничка припадност Италијан
Вероисповест атеиста
Политичка партија Италијанска социјалистичка партија

Антонио Грамши (итал. Antonio Gramsci; Алес, 22. јануар 1891Рим, 27. април 1937) је био италијански писац, политичар, марксиста и друштвени теоретичар. Био је син нижег државног службеника. У социјалистичку партију учланио се 1913, а 1921. постао је генерални секретар новоформиране Комунистичке партије. Иако је био посланик Мусолини га је 1926. сместио у затвор где је остао до краја живота. У затворским белешкама (написано између 19251935, објављено 1971) покушао је да да противтежу нагласку који ортодоксни марксизам ставља на научни детерминизам истичући значај политичке и идеолошке борбе. Иако заступници еврокомунизма тврде да је Грамши на њих извршио утицај он је читавог живота био лењиниста и револуционар.

Спомен плоча Антонину Грамши у Москви

Грамши је био један од оснивача и лидера Комунистичке партије Италије, у својим делима особито се бавио питањима и анализом културе и практичне политике. Грамши се и данас држи за једног од врхунских изворних марксистичких мислиоца. Културна хегемонија је термин који је он увео и рашчланио, - помоћу ње се одржава на власти капиталистичка држава.

Биографија[уреди]

Антонио је рођен као четврти од седам синова нижег градског службеника града Gaete на Сардинији,- Франческа Грамшија (који је био у даљњој линији албанског порекла из места Gramsh).[1] Ствари су по породицу кренуле нагоре кад је отац Франческо затворен због оптужбе за превару 1898., - породица је остала без средстава за живот и Антонио је морао напустити шкољовање и радити којекакве послове све док му отац није пуштен из затвора 1904 Још као мали тешко је повредио кичму, - тако да је цели живот патио због тога (није растао како треба) а и имао је других проблема са унутрашњим органима. Но поред свих здравствених проблема Антонио је био одличан ученик, - средњу школу је завршио у Каљарију. Након матуре 1911 добио је стипендију за студије лингвистике на Торинском универзитету код Матеа Бартолија. У то исто време ту је студирао и Палмиро Тољати његов будући страначки пријатељ и колега. Антонијо пуно чита, и студира дела тада водећих италијанских филозофа и мислиоца леве оријентације; Антонио Лабриоле, Родолфо Мондолфа, Гиованниа Гентилеа и особито - Benedetta Crocea, који је тада славео за најцењенијег италијанског мислиоца. Сви они били су следбеници и поштоваоци Хегел и трасирали су пут хегелијанског марксизма, којег је Лабриола назвао филозофија praxisa. Torino је тих година био град растуће италијанске индустријализације, у чије су се новоизграђене фабрике попут Фијат и Ланче сливале гомиле нагло осиромашених сељака који су постајали градски пролетеријат. Грамши је обилазио скупове својих сардијанских земљака, као и радничке скупове. Пред крај 1913. учланио се у Италијанску социјалистичку партију.

Године са социјалистима (PSI)[уреди]

Због сиромаштва и здравствених проблема напушта студије 1915 те ради као слободни новинар, пише у бројним углавном левом оријентираним листовима (Il Grido del Popolo) и часописима. Kako se профилирао као озбиљни новинар, то је већ 1916 постао суиздавач часописа Piemont, posebnog izdanja znanog glasila Avanti!, Talijanske socijalističke stranke. Gramsci je postao cijenjeni komentator koji је пратио све аспекте друштвеног и политичког живота Торина. У априлу 1919 Грамши је заједно са Тољатијем, Ангелом Џеп и Умбертом Терацинијем основао леви оријентални недељник L'Ordine Nuovo (Нови поредак), из тог круга се касније оформила Комунистичка партија Италије. Те године дошло је до великог раслојавања у Италијанској социјалистичкој партији (PSI) око начина и методе борбе за радничка права. И у Торину је по узору на Октробарску револуцију дошло до спонтаног оснивања radničkih savjeta,али и великих полемика око њихове друштвене улоге. Грамши и његови ретки истомишљеници из круга око листа L'Ordine Nuovo - веровали су у исправност лењинистичке идеје сва власт совјетима. Парадоксално је да је љути противник те идеје био је Amadeo Bordiga (вођа изванпарламетарне радикалне левице) који је ипак држао да се треба ослонити на синдикате.

У италијанским комунистима (PCI)[уреди]

Након пропасти Торинских совјета Грамши је увидео да је једина могућност оснивање једне радикалне љеве политичке партије која би се по узору на совјетске бољшевике борила за те интересе тако је 21. јануара 1921 u Ливорну основана Комунистичка партија Италије од симпатизера из круга око L'Ordine Nuovo i Бордигине групе. On i Бордига водили су заједно партију све до 1924. кад је Бордига одступио. Годину дана након тога 1922 Грамши је одпутовао у СССР као изабрани делегат PCI на треће заседање Коминтерне, ту је упознао младу виолинисткињну Juliju Šuht, са којом се оженио и имао двоје деце.[2]

Komemorativna ploča u moskovskoj ulici Mokovaja 16.

Грамши се допао совјетским руководиоцима и ушао у круг сурадника комунистичке интернационалне, због тога се 1923 преселио у Беч који је тад био важно средиште комуниста. Но већ 1924 враћа се у Италију због општих избора, на њима италијански фашисти добијају већину у парламенту]], али је и Грамши постао заступник Италијанске комунистичке партије за Veneto. Као млади заступник (33 године) показује се достојан поверено му задаће - и отворено се упушта у политичку борбу са фашистима. Али предосећа да ће ствари скренути према диктатури, због тога шаље жену и децу у СССР, а он остаје без обзира на последице. Након што је Мусолини дао похапсити већину вођа комунистичке партије након неуспелог атентата на њега, Грамши је преузео водство.

Затвор и смрт[уреди]

Gramscijev grob u Rimu

Његове црне слутње показале су се тачним - 1926 је и он оптужен и затворен (упркос посланичког имунитета) под изликом да својим политичким радом изазива мржњу међу сталежима, те да земљу гура на грађански рат уз друге кривице. Исрпва је био осуђен на 5 година изгонства на усамљени оток Ustica, потом је следеће године осуђен на 20 година затвора у Тури поред Барија. Ту је од 1929 почео писати, - на школским бележницима своје опсервације о Италијанском друштву, политиц, филозофији и начину политичке борбе коју би комунисти требали применити. Након 4 године тамнице његово ионако крхко здравље, знатно се погоршало. Оболео је од туберколозе, али и бројних упала унутрашњих органа, стање му се толико погоршало да је 1934 пуштен из затвора на лечење, али је 27. априла 1937 умро од последице излива крви у мозгу у римској клиници Quisisana, свега 6 дана након што му је истекла дугогодишња казна.[3]

Идеја и дела[уреди]

Грамши за својег животе није издао никакву књигу. Између 1914 - 1926 писао је новинске чланке, политичке студије и есеје које је обљављивао у различитим новинама и часописима. Од 1929. до 1935. за робијање је испио 29 биљежница резултатима својих истраживања области повјести, хисториографије, студија културе, политике и друштва. Те су Затворске биљежнице (Quaderni del carcere) објављена након његове смрти. Реч је о белешкама и есејима на различите теме, често потпуно недовезене, - а једна од нити које су их повезивала била је Gramscijev темељни спосулат - улога интелектуалаца у друштву (који несме остати индиферентан на стање у друштву). Он је држао да је место интелектуалаца у друштву - активно учешће у културној револуцији која ће допринети освајању политичке моћи. Из затвора је написао и бројна писма својој жени, пријатељима и синовима. И његова писма су касније објављена у једниственој књизи Писам из затвора, која се састоји од два дела: Затворска бележница и Писма из затвора.

Након Другог светског рата једна скупина италијанских комунита под водством тадашњег генералног сектетара Palmira Togliattija почела је радити на издавању Грамишијевих бележница, које су систематизиране по темама; породица, власништво, вера, култура итд. и издала их у шест свесака између 1948 и 1951 (издавач- “Einaudi”). Потом је писано ново издање Затворских бележница 1975 (iздање Instituto Gramsci), у овом издању су списи поређени кронолошки а не више по сродним темама.

На филозофском плану, новост код Грамашијевог поимања марксизмаје увођењеиманентности (урдеђености), насупротТрансцендентности (нечем изнад људског знања). Човеку је иманентно дато да својим практичним радом оствари рат(достојан живот) на земљи. Иманенција је синтеза; енглеске економије, немачке филозофије и француске политике. Грамши први јасно уочавао да нова правила што их је увела енглеска еконосмка знаност, немају само вредност као оруђе него и значење као филиозофска иновација: homo oeconomicus је иманентни човек, човек на земљи, он има нову гносеолошку (спознајну) вредност, која укључује ново поимање света. Стоа је потребно истражити како је филозофија праксе успела створити идеју иманенције очишћењу од свих остатака трансценденије и теологије. Либералне идеје, - имају универзалну вредност за буржоазију, али нису довољно пролетаријату. За буржоазију су те идеје биле крајња граница максимум, за пролетаријат су те идеје-минимум од чега треба почети.

Грамшија се држало за једног од најзначајних марксистичких мислиоца 20. века који је значајно утицао на развој западноевропског марксизма (Еурокомунизам). Између осталог Грамши је осветлио и тему културне хегемоји као мирољубљивог средства којим се одржава капиталистички поредак, због тога је нужно образовање радништва и стварање пролетерске интелегенције. Помоћу културне хегемоније се типичне буржоаске идеје - проглашавају општим мијењем и здравим разумом те се уз помоћ тога - влада. Он је такође указао на разлике класичног политичког друштва које владе упорабом и закона (војска, полиција, правни поредак) и цивилног друштва у којем се влада идеологијом и приволом (друштво, синдикати, образвни систем). Грамши је оштро критизирао вулгарни економскиde терминизам али и поједностављениfilozofski materializam[4].

Референце[уреди]

  1. Germino (1990). стр. 157.
  2. Fotografija Antonija njegove žene i dvojice sinova Antonio Gramsci Website.
  3. »Chronology« u: Antonio Gramsci, Prison Notebooks Volume 1, pp, 93-94
  4. Lenin: Materialism and Empirio-Criticism.

Литература[уреди]

Спољашње везе[уреди]