Италијански фашизам

Италијански фашизам (итал. fascismo italiano), познат и као класични фашизам или само фашизам, првобитна је фашистичка идеологија коју су у Италији развили Ђовани Ђентиле и Бенито Мусолини. Идеологија је повезана са низом од двије политичке странке које предводи Мусолини: Национална фашистичка странка (НФС), која је владала Краљевином Италијом од 1922. до 1943, и Републиканска фашистичка странка (РФС), која је владала Италијанском Социјалном Републиком од 1943. до 1945. године. Италијански фашизам је повезан са послијератним Италијанским социјалним покретом (ИСП) и каснијим италијанским неофашистичким покретима.

Италијански фашизам је био укоријењен у ултранационализму, националном синдикализму, револуционарном национализму и настојању да се обнове и прошире италијанске територије, што су италијански фашисти сматрали неопходним да нација потврди своју надмоћ и снагу и да избјегне пропадање. Италијански фашисти су такође тврдили да је савремена Италија насљедник Старог Рима и његовог насљеђа, и подржавали су стварање империјалне Италије како би се обезбједио spazio vitale („животни простор”) за колонизацију италијанских досељеника и за успостављање контроле над Средоземним морем.

Италијански фашизам се залагао за корпоративни економски систем, при чему су синдикати послодаваца и запослених повезани заједно у удружења како би заједнички представљали националне економске произвођаче и радили заједно са државом на успостављању националне економске политике. Овај економски систем је имао за циљ да ријечи класни сукоб кроз сарадњу између класа.

Италијански фашизам се супротстављао либерализму, нарочито класичном либерализму, који су фашистичке вође осудиле као „дебакл индивидуализма”. Фашизам се противио социјализму због његовог честог супротстављању национализму, ако је такође био против реакционарног конзерватизма који је развио Жозеф де Местр. Сматрало се да је за успјех италијанског национализма потребно поштовање традиције и јасан осјећај заједничке прошлости међу италијанским народом, уз посвјећеност осавремењеној Италији.

У почетку су се многи италијански фашисти противи нацизму, јер фашизам у Италији није подржавао нордизам, а у почетни ни антисемитизам својствен националсоцијализму; међутим, многи фашисти, нарочито сам Мусолини, држали су расистичке идеје (нарочито антисловенство) које су биле уграђене у закон као званична политика током фашистичке владавине. Како су се Фашистичка Италија и Нацистичка Њемачка политички зближиле у другој половини 1930-их, италијански закони и политика постали су експлицитно антисемитски због нацистичког притиска (иако се антисемитски закони у Италији нису обично примјењавали), укључујући усвајање расних закона. Када су фашисти били на власти, прогањали су и неке језичке мањине у Италији. Осим тога, прогањани су Грци на Додеканезу и у сјеверном Епиру, који су тада били под италијанском окупацијом и утицајем.

Литература

• Kallis, Aristotle A. (2000). Fascist Ideology: Territory and Expansionism in Italy and Germany, 1922-1945 (на језику: енглески). Psychology Press. ISBN 978-0-415-21612-8. Приступљено 29. 8. 2023. 
• Vincent, Andrew (20. 4. 2009). Modern Political Ideologies (на језику: енглески). Wiley. ISBN 978-1-4051-5495-6. Приступљено 31. 8. 2023. 
• Whittam, John (15. 10. 1995). Fascist Italy (на језику: енглески). Manchester University Press. ISBN 978-0-7190-4004-7. Приступљено 31. 8. 2023. 
• Weber, Eugen (1972). The Western Tradition: From the Renaissance to the Present (на језику: енглески). Heath. ISBN 978-0-669-81141-4. Приступљено 31. 8. 2023. 
• Payne, Stanley G. (1995). A History of Fascism, 1914–1945 (на језику: енглески). University of Wisconsin Press. ISBN 978-0-299-14870-6. Приступљено 31. 8. 2023. 
• Lazzaro, Claudia; Crum, Roger J. (2005). „Forging a Visible Fascist Nation: Strategies for Fusing the Past and Present”. Donatello Among the Blackshirts: History and Modernity in the Visual Culture of Fascist Italy (на језику: енглески). Cornell University Press. ISBN 978-0-8014-8921-1. Приступљено 31. 8. 2023. 
• Sestani, Armando (10. 2. 2012). „Il confine orientale: una terra, molti esodi”. Gli esuli istriani, fiumani e dalmati a Lucca (PDF) (на језику: италијански). Instituto storico della Resistenca e dell'Età Contemporanea in Provincia di Lucca. Приступљено 31. 8. 2023. 
• Clarke, Alan (20. 12. 2015). Managing and Developing Communities, Festivals and Events (на језику: енглески). Palgrave Macmillan UK. ISBN 978-1-137-50853-9. Приступљено 31. 8. 2023. 
• Diplomatic Documents Relating to Italy's Aggression Against Greece: The Greek White Book (на језику: енглески). American council on public affairs. 1943. Приступљено 31. 8. 2023. 
• Pugliese, Stanislao G. (2004). Fascism, Anti-fascism, and the Resistance in Italy: 1919 to the Present (на језику: енглески). Rowman & Littlefield Publishers. ISBN 978-0-7425-3122-2. Приступљено 31. 8. 2023. 

• Barrera, Giulia (јануар 2003). „Mussolini's colonial race laws and state-settler relations in Africa Orientale Italiana (1935-41)”. Journal of Modern Italian Studies (на језику: енглески). 8 (3): 425—443. ISSN 1354-571X. doi:10.1080/09585170320000113770. Приступљено 31. 8. 2023. CS1 одржавање: Формат датума (веза)
• De Napoli, Olindo (јануар 2012). „The origin of the Racist Laws under fascism. Aproblem of historiography”. Journal of Modern Italian Studies (на језику: енглески). 17 (1): 106—122. ISSN 1354-571X. doi:10.1080/1354571X.2012.628112. Приступљено 31. 8. 2023. CS1 одржавање: Формат датума (веза)