Пацови у зидовима

Pacovi u zidovima
Ilustracija iz 1924.
Nastanak i sadržaj
Orig. naslov	The Rats in the Walls
Autor	H. F. Lavkraft
Zemlja	SAD
Jezik	engleski
Žanr / vrsta dela	horor
Izdavanje
Datum	mart 1924.

„Pacovi u zidovima” (engl. The Rats in the Walls) je pripovetka američkog pisca Hauarda Filipsa Lavkrafta, napisana između avgusta i septembra 1923. i objavljivana u martu 1924. u časopisu Weird Tales.

Radnja

Godine 1923, Amerikanac po imenu Delapor, poslednji potomak porodice De la Por, seli se na svoje imanje predaka Eksam Prajori u Engleskoj nakon što mu je sin jedinac poginuo u Prvom svetskom ratu. Na zgražanje lokalnih stanovnika, on obnavlja imanje. Nakon useljenja, Delapor i njegova mačka često čuju zvuke pacova kako jure iza zidova. Nakon daljeg istraživanja u kome mu pomaže ratni drug njegovog sina Edvard Noris i nekoliko akademika, i kroz ponavljajuće snove, Delapor saznaje da je njegova porodica vekovima održavala podzemni grad, gde je odgajala generacije „ljudske stoke” kako bi udovoljila svojim potrebama za ljudskim mesom. Ovo je prekinuto kada je Delaporov predak Volter pobio celu porodicu i napustio zemlju kako bi okončao ovaj užas, ostavljajući preostalu ljudsku stoku i preživelog rođaka da ih prožderu pacovi koji su naseljavali gradske septičke jame.

Izbezumljen otkrićima prošlosti svoje porodice, naslednom okrutnošću i besom zbog smrti svog sina, Delapor napada Norisa u mraku pećinskog grada i počinje da ga jede dok govori mešavinom srednjeg engleskog, latinskog i gelskog, koja se pretvara u kakofoniju životinjskog roktanja. Nakon toga biva savladan i smešten u mentalnu ustanovu. Najmanje još jedan istražitelj, Tornton, takođe je poludeo. Ubrzo nakon toga, Eksam Prajori je uništen i istražitelji odlučuju da prikriju postojanje podzemnog grada. Delapor ostaje pri svojoj nevinosti, izjavljujući da su „pacovi, pacovi u zidovima” ti koji su pojeli čoveka. I dalje ga muči zvuk pacova u zidovima njegove ćelije.

Likovi

Delapor

Pripovedač. Njegovo ime se ne pominje. On menja način spelovanja svog imena u staro „De la Por” nakon što se preselio u Englesku. Titula „Baron De la Por” zapravo postoji u irskom plemstvu, a pravopis je izveden od le Poer, anglo-normanskog izraza za „siromašne”.

Alfred Delapor

Pripovedačev sin, rođen oko 1894. godine. Za vreme Prvog svetskog rata odlazi u Englesku kao vazduhoplovni oficir, gde prvi put čuje priče o svojim precima. Teško je ranjen 1918. godine, a preživeo je još dve godine kao „osakaćeni invalid”.

Edvard Noris

Kao kapetan Kraljevskog letećeg korpusa tokom Prvog svetskog rata, Edvard Noris se sprijateljio sa Alfredom i zabavljao ga pričajući mu o „seljačkim sujeverjima” koja okružuju istoriju njegove porodice, a koje je Noris pokupio u svom rodnom Ančesteru. Opisan je kao „debeljuškast, ljubazan mladić”. On i Delapor su ti koji u početku pronađu oltar koji vodi do pećine ispod imanja, a na kraju ga ubije i delimično pojede sada poludeli Delapor, za koga se otkriva da ga je mrzeo jer je preživeo dok je Alfred umro.

Svinjar

Bezimeno biće (implicirano da predstavlja samog Delapora) koje Delapor vidi u svojim snovima, koje čuva svoje stado u sumračnoj pećini. Snovi o svinjaru teraju Delapora da istraži grad ispod imanja, jer se poklapa sa pećinom koju on vidi u svojim snovima.

Ser Vilijam Brinton

Kao jedan od „eminentnih autoriteta” koji prati Delaporovu ekspediciju ispod imanja, ser Vilijam Brinton je arheolog „čija su iskopavanja u Troadi u svoje vreme uzbudila veći deo sveta”. Brinton je taj koji smišlja kako da pomeri oltar sa protivtegom koji vodi do pećina, i koji je primetio da su tesani zidovi morali biti isklesani „odozdo”. On je jedini član ekspedicije koji je ostao priseban kada otkriju užase ispod imanja.

Dr Trask

Antropolog koji je „zbunjen” „degradiranom mešavinom” koju nalazi u lobanjama ispod imanja — „uglavnom nižim od Piltdaunskog čoveka na skali evolucije, ali u svakom slučaju definitivno ljudskim”. (Piltdaunski čovek, navodno praistorijski primerak pronađen 1912, otkriven je kao prevara 1953, trideset godina nakon objavljivanja „Pacova u zidovima”.) Trask utvrđuje da: „neki od skeleta mora da su se kao četvoronošci spustili tokom poslednjih dvadeset ili više generacija”.

Tornton

„Psihički istražitelj” ekspedicije koji padne u nesvest dva puta kada se suoči sa košmarnim relikvijama ispod imanja, i završava u ludnici Hanvel sa Delaporom, iako su njih dvojica sprečena da razgovaraju jedan sa drugim. Hanvel je bio stvarna mentalna institucija, o kojoj je Lavkraft verovatno čitao u delu lorda Dansenija „Krunisanje gospodina Tomasa Šapa” u Knjizi čuda (1912).

Gilbert De la Por

Prvi baron od Eksama, kome je Henri III 1261. dodelio titulu. Ne postoji „nikakvo zlo” povezana sa ovim prezimenom pre ovoga, ali u roku od 50 godina, hronika pominje neimenovanog De la Pora kao „proklet od Boga”.

Ledi Margaret Trevor

Ledi Margaret Trevor od Kornvola se udala za Godfrija De la Pora, drugog sina petog barona od Eksama, verovatno u 14. ili 15. veku. Njen opis u priči nejasno podseća na opis istorijske ličnosti grofice Batori. Njen entuzijazam za eksamski kult bio je toliki da je „postala omiljeno prokletstvo dece širom sela i demonska heroina jedne posebno užasne stare balade koja još nije izumrla blizu granice sa Velsom”.

Ledi Meri De la Por

Nakon što se udala za grofa od Šrusfilda (ovu titulu je izmislio Lavkraft), ubili su je njen novi muž i svekrva. Kada su svešteniku kod kojeg su se ispovedali objasnili svoje razloge, on ih je „oprostio i blagoslovio” za njihovo delo.

Volter De la Por

Jedanaesti baron od Eksama, koji je ubio sve ostale članove svoje porodice uz pomoć četiri sluge, dve nedelje nakon što je naišao na „šokantno otkriće”, a zatim je pobegao u Virdžiniju, verovatno u 17. veku. On je predak američkih Delapora i jedini je De la Por koga narod Ančestera ne mrzi, a poštuje ga kao heroja. Ostao je upamćen kao „stidljiv, blag mladić”, a kasnije i kao „uznemiren i strepljiv”; Frensis Harli iz Belvjua, „još jedan džentlmen-avanturista”, smatrao ga je „čovekom besprimerne pravde, časti i delikatnosti”.

Randolf Delapor

Randolf Delapor iz Karfaksa, imanja Delaporovih na reci Džejms u Virdžiniji, „otišao je među crnce i postao vudu sveštenik, nakon što se vratio iz Meksičkog rata”. On je pripovedačev rođak, koji ga smatra „jedinim poznatim skandalom mojih neposrednih predaka”, i koji vidi ovaj međurasni život kao „neprijatno podsećanje” na „monstruozne navike” predaka De la Porovih. Opatija Karfaks je naziv britanske ispostave grofa Drakule u romanu Drakula — okruženje koje je predloženo kao inspiracija za Eksam Prajori.

Inspiracija

Dugo nakon što je napisao „Pacove u zidovima”, Lavkraft je napisao da je priču „inspirisao veoma uobičajen incident — pucanje tapeta kasno u noći i lanac razmišljanja koji je iz toga proizašao”. Čini se da još jedan zapis u Lavkraftovoj beležnici takođe daje klicu zapleta za priču: „Užasnu tajnu u kripti drevnog zamka — otkrio je njen stanovnik”.

Stiven Dž. Marikonda ukazuje na Neobične mitove srednjeg veka (1862–68) Sejbina Baringa-Gulda kao izvor za Lavkraftovu priču. Opis pećine ispod imanja ima mnogo sličnosti sa Baring-Guldovim izveštajem o Čistilištu Svetog Patrika, legendarnom irskom hodočasničkom mestu, a priča o pacovima možda je inspirisana prepričavanjem legende u knjizi biskupa Hatoa, kojeg su prožrli pacovi nakon što je zapalio izgladnjele seljake tokom perioda gladi (priča koja se spominje u legendi o Mišoj kuli u Bingenu).

Li Blekmor tvrdi da se jedna površinska karakteristika priče može naći u priči Edgara Alana Poa „Pad kuće Ušera”, u kojoj Roderik Ušer komentariše da je njegov sluh toliko nenormalno osetljiv da „može da čuje pacove u zidovima”.

Gelski jezik citiran na kraju priče je pozajmljen iz dela Fione Maklaud „The Sin-Eater”. Ovde je uključena fusnota koja prevodi ovaj odlomak kao: „Bog protiv tebe i u licu tvom... i neka smrt od jada bude tvoja... Zlo i tuga tebi i tvojima!” Lavkraft je napisao Franku Belknapu Longu: „Jedina primedba na frazu je da korišćen gelski umesto velškog kako to zahteva lokacija na jugu Engleske. Ali kao i kod antropologije – detalji se ne računaju. Niko nikada neće primetiti razliku.” Robert E. Hauard je, međutim, 1930. napisao pismo časopisu Weird Tales sugerišući da izbor jezika odražava „Lojdovu teoriju o keltskim naseljavanjima Britanije”— ova napomena, prosleđena Lavkraftu, pokrenula je njihovu obimnu prepisku. Područje velškog govornog područja u to vreme pokrivalo je ne samo Vels, već i celo ostrvo ispod Hadrijanovog zida, a gelski se govorio samo severno od Zida.

S. T. Džoši ukazuje na „Neprekinuti lanac” Irvina S. Koba kao model za Lavkraftove „Pacove u zidovima”. U svom eseju, Lavkraft piše: „Kasniji rad gospodina Koba uvodi element moguće nauke, kao u priči o naslednom pamćenju u kojoj savremeni čovek negroidnog tipa izgovara reči u govoru afričke džungle kada ga voz vizuelnim i zvučnim okolnostima podseti na sakaćenje njegovog crnog pretka od strane nosoroga pre jednog veka.”

Povezana dela

Ov pripovetka je labavo povezana sa Lavkraftovim Ktulu mitovima; pri kraju, pripovedač primećuje da se čini da su pacovi „odlučni da me odvedu čak i do onih pećina koje se cerekaju u centru Zemlje gde Niarlatotep, ludi bog bez lica, slepo zavija na svirale dva amorfna idiotska svirača flaute”. U ovom upućivanju na Niarlatotepa, prvom nakon njegovog uvoda u istoimenu pripoveci, čini se da ovaj entitet ima mnoge atribute boga Azatota.

Pre nego što se preselio u Eksam Prajori, Delapor živi u Boltonu u Masačusetsu, fabričkom gradu gde glavni lik priče „Herbert Vest–reanimator” izvodi neke od svojih eksperimenata. Grad se takođe pominje u „Boji izvan ovog svemira”; ne smatra se da je ovo isto mesto kao stvarni grad Bolton.

Kasniji pisci Ktulu mitova sugerišu da je Magna Mater („Velika Majka”) koju je obožavao eksamski kult bila Šub-Nigurat (iako se u samoj priči više puta pominje rimska boginja Kibela, poznata kao Magna Mater).

Ledi Margaret Trevor iz Kornvola, plemkinja slična Eržebet Batori koja se udala za potomka porodice De la Por u četrnaestom ili petnaestom veku, očigledno je bila direktni pripovedačev predak u drugoj Lavkraftovskoj priči, „Selefais”. Pripovedač ove pripovetke, koji je poslednji iz plemićke porodice koja je trinaest generacija živela u imanju predaka na obali sa druge strane Sarija, gine u priči utapajući se u moru blizu kuće svojih predaka, koja se zove Trevor Tauers. Dakle, pripovedač se prezivao Trevor, a njegova porodica bi bila plemstvo u vreme udaje ledi Margaret. (Nakon što je pripovedač „Selefaisa” umro u priči, njegova snovita svest je živela u Svetu snova, gde je vladao jednim gradom pod imenom Kuranes, a pojavljuje se kao lik u još jednom Lavkraftovom delu, Snovita potraga za neznanim Kadatom, gde je potvrđeno da je njegova domovina predaka bila na obali Kornvola.)

Prijem

Naslovna strana časopisa Weird Tales, mart 1924. (gde je prvi put objavljena ova pripovetka)

Priču je odbio Argosy All-Story Weekly pre nego što ju je prihvatio Weird Tales; Lavkraft je tvrdio da ju je prvi časopis smatrao „previše užasnom za nežni senzibilitet delikatno negovane javnosti”. Izdavač časopisa Weird Tales, Džej Si Heneberger, opisao je priču u belešci Lavkraftu kao najbolju koju je njegov časopis ikada dobio. Bila je to jedna od retkih Lavkraftovih priča antologizovanih tokom njegovog života, u zbirci Uključi svetlo iz 1931. godine, koju je uredila Kristin Kembel Tompson.

Značajna je po tome što Lavkraft koristi tehniku pozivanja na tekst (u ovom slučaju stvarna dela Petronija i Katula) bez davanja potpunog objašnjenja njegovog sadržaja, kako bi odao utisak dubine i skrivenih slojeva svom delu. Kasnije je usavršio ovu ideju sa Nekronomikonom, koji je preovladavao u njegovim pričama o Ktulu mitovima.

Jednako važno za kasniji razvoj Ktulu mitova bilo je to što je reprint ove priče u časopisu Weird Tales inspirisao Roberta E. Hauarda da piše časopisu hvaleći ovo delo. Ovo pismo je prosleđeno Lavkraftu i njih dvojica su postali prijatelji i dopisnici sve do Hauardove smrti 1936. godine. Ova književna veza se ogleda u tome što je svaki autor dodaje aspekte iz dela drugog u svoje priče, a Hauard se smatra jednim od plodnijih autora Ktulu mitova.

Kingsli Ejmis je „Pacove u zidovima” (zajedno sa „Daničkim užasom”) naveo kao jednu od Lavkraftovih priča „koje imaju nezaboravnu gadost”. Lin Karter je „Pacove u zidovima” nazvao „jednom od najlepših priča u čitavoj Lavkraftovoj karijeri”. S. T. Džoši opisuje ovo delo kao „skoro besprekoran primer pripovetke u njenoj kondenzaciji, njenom narativnom tempu, gromoglasnom vrhuncu i mešanju užasa i pronicljivosti”.

Spoljašnje veze

• A collection of public domain H. P. Lovecraft short fiction na sajtu Standard Ebooks
• Pacovi u zidovima na sajtu Internet Speculative Fiction Database