Канибализам

С Википедије, слободне енциклопедије
Канибализам у Бразилу 1557. године.

Канибализам (шп. canibal - људождер, људождерство) назив је који потиче од шпанске речи за име народа Карибис са Малих Антила који су у својој исхрани употребљавали месо људског порекла. Устаљено фигуративно значење: свирепост, нечовечност, дивљаштво. Канибализам је у свом изворном облику обухватао само људски род.[1][2] Канибализам је акција једне индивидуе дате врсте која конзумира све или део друге индивидуе исте врсте као храну. Конзумирање исте врсте, или испољавање канибалистичког понашања, је честа еколошка интеракција у животињском царству, и уочена је код више од 1.500 врста.[3] Људски канибализам је добро документован, у древним и у новијим временима.[4]

Стопа канибализма се повећава у нутритивно сиромашним окружењима, јер се индивидуе окрећу другим индивидуама као додатном извору хране.[5] Канибализам може да буде вид регулације величине популације, при чему ресурси као што су храна, склониште и територија постају доступнији са смањењем потенцијалне конкуренције. Иако то може бити од користи за јединку, показано је да присуство канибализма смањује очекивану стопу преживљавања читаве популације и повећава ризик од конзумирања сродника.[5] Остали негативни ефекти могу укључивати повећани ризик од преноса патогена услед повећаног степена излагања домаћина.[6] Канибализам се, међутим, не појављује - као што се некада и веровало - само као резултат екстремног недостатка хране или вештачких / неприродних услова, већ се може појавити и у природним условима код различитих врста.[3][7][8]

Значења и тумачења[уреди | уреди извор]

Ускоро је појам проширен и у новом значењу обухвата и животињску популацију тако да се и одредница у биологији животиња, када животиње једу сродне животиње, назива канибализмом.

Изграђено је и устаљено и погрешно мишљење, дато у синониму канибализам = антропофагија, да се ради о истом појму. Различитост мотива употребе људског меса у људској исхрани и прави разлику ових појмова. Антропофагија је шири појам људождерства. Она обележава уопште употребу људског меса у исхрани човека, без обзира на сврху и начин употребе. Она у себи подразумева сваку употребу људског месе као и сам канибализам.[9] Канибализам у научно антрополошком смислу означава појаву када човек, или животиња, једе припадника сопствене врсте, и то послије извршене насилне смрти-убиства.[9]

Канибализам је облик антропофагије (људождерства). Реч је о обредном људождерству које се најчешће заснива на схватању да се једењем одређених делова људског тела жртве стичу њена физичка и психичка својства.[10] Значи, када човек у преживљавању поједе мртвог сапатника, та појава није канибализам већ антропофагија.

Канибализам, настанак и развој[уреди | уреди извор]

Канибалистичка гозба на острву Тана, c. 1885-9

Канибализам постоји код животиња. Силом животне законитости антропофагија и канибализам код раног нецивилизованог човека зачињу дуг, хиљадугодишњи пут еволуције његовог очовечавања и социјализације ка културном човеку. О канибализму код човека може се говорити већ од старијег каменог доба. Ова појава, у правом смислу речи, дуго је била позната, као што се с правом истиче, на острвима Тихог Океана, у Аустралији, Централној Африци, јужној и централној Америци. Канибализам је постојао и у многим крајевима Европе.[11]

Сигурно да је настанак канибализма искључиво прагматична - егзистенцијална потреба раног човека. Живот, као „vis maior“, је одредио да човек поједе човека. Ова свакодневица се вековима мењала и развијала од простог, готово анималног рефлекса, до нарастања у симболима, све више омудрелог, цивилизацијског чина културног човека.

Т. Ђорђевић први је од Срба који пише о могућим мотивима канибализма. Он тврди и доказује да се канибализам јавља из обредних разлога, освете, глади, садизма, застрашивања, уцене тоталне послушности, и слично. Ђорђевић каже:

„Има извесних трагова који указују на то да ни код нас неки облици канибализма нису били непознати. Неки су од тих трагова и помена јасни и односе се баш на наш народ, неки су у виду предања, које је, иако се чува у нашем народу, иако је често везано баш за наше људе, ипак могло доћи ко зна од куда, те има своју основу ван нас.“[9]

Једење људског меса условљено је оскудицом у исхрани - глад, из веровања да је месо посластица, из освете („ Живог бих га појео!“), да би се пробудиле особине убијеног, из уверења о светости принесене жртве, ради заштите од виших сила и због веровања у лековистост људског меса. Трагови канибализма код нас су очувани у једној народној песми у којој отац, по вољи и заповести Тучина, своје најближе мора да убије, скува и поједе.[9]

Канибализам као појава има своју ступњевитост. Понекада се једе читаво тело, сем костију. Понекада само унутрашњи органи: стомак, јетра, срце, плућа, мозак. Неке заједнице једу и тела својих покојних рођака. Уобичајена појава је да мушкарац поједе своју жену. Канибализам се разликује и по интензитету. Најинтензивнији је када се једе целокупно тело човека. Слабији је када се једу само поједини делови. Постоји и најслабији интензитет, када се људска лобања користи као посуда из које се пије људска крв. Научно је утврђено да је канибализам, често обучен у мистичне културне обреде, био раширен и код народа на високом културном нивоу.

Користи[уреди | уреди извор]

У окружењима где је доступност хране ограничена, индивидуе могу добити додатну храну и енергију ако користе друге коспецифичне индивидуе као додатни извор хране. Тиме се повећава стопу преживљавања канибала и тако пружа еволуциона предност у окружењима где је храна оскудна.[12] Студија спроведена на пуноглавцима шумске жабе показала је да су они који су испољили канибалистичке тенденције имали брже стопе раста и били способнији од неканибала.[13] Повећање величине и раста би им дало додатну корист у виду заштите од потенцијалних предатора као што су други канибали и били би у бољој позицији при такмичењу за ресурсе.[5]

Прехрамбене користи од канибализма могу да омогуће ефикаснију конверзију коспецифичних прехрамбених ресурса у обновљиве ресурсе у односу на потпуно биљну исхрану; биљна храна може да садржи вишкове појединих елемената те животиња мора да троши енергију да би их уклонила.[14] Канибализам може да доведе до бржег развића; међутим, може доћи до компромиса јер може бити мање времена за конзумацију ових стечених ресурса. Студије су показале да постоји знатна разлика у величини животиња које су храњене високо коспецифичном храном, које су биле мање од оних које су храњене ниско коспецифичном храном.[14] Према томе, индивидуална спремност се може повећати само ако се избалансира равнотежа између стопе развоја и величине, а студије показују да се то остварује исхраном са ниском коспецифичношћу.[14]

Канибализам регулише величину популација и од њега имају користи канибалистичке индивидуе и њихови сродници пошто су ресурси као што су додатна склоништа, територија и храна ослобођени. Способност опстанка канибала се повећава[12] снижавањем ефеката гомилања.[15] Међутим, ово је једино случај ако канибал распознаје своје сроднике како не би умањио своје шансе за одржавање својих гена у будућим генерацијама. Елиминација компетиције исто тако може да побољша могућности за парење, чиме се додатно омогућава ширење гена једне индивидуе.

Референце[уреди | уреди извор]

  1. ^ Вујаклија М. Лексикон страних речи и израза, Просвета, Београд, 1954. г.
  2. ^ „Cannibalism (human behaviour)”. Britannica Online Encyclopedia. Приступљено 31. 8. 2013. 
  3. ^ а б G. A. Polis, The evolution and dynamics of intraspecific predation, Annual Review of Ecology and Systematics 12, 225-251 (1981)
  4. ^ Goldman, Laurence, ур. (1999). The Anthropology of Cannibalism. Greenwood Publishing Group. ISBN 978-0-89789-596-5. 
  5. ^ а б в Elgar, M.A. & Crespi, B.J. 1992, Cannibalism: ecology and evolution among diverse taxa, Oxford University Press, Oxford [England]; New York.
  6. ^ Rudolf, V.H.W. & Antonovics, J. 2007, "Disease transmission by cannibalism: rare event or common occurrence?", Proceedings of the Royal Society B: Biological Sciences, vol. 274, no. 1614, pp. 1205-1210.
  7. ^ Laurel R. Fox, Cannibalism in natural populations, Annual Review of Ecology and Systematics 6, 87-106 (1975)
  8. ^ M. A. Elgar and B. J. Crespi (eds), Cannibalism: Ecology and evolution among diverse taxa. (Oxford University Press, New York, 1992)
  9. ^ а б в г Влаховић П. У вртлогу живота, Самоуправна интересна заједница културе Пријепоље, 1978. г.
  10. ^ Група аутора, Социолошки лексикон, Савремена администрација, Београд, 1982. г.
  11. ^ Rubinstein 2004, стр. 17–18.
  12. ^ а б Snyder, W.E., Joseph, S.B., Preziosi, R.F. & Moore, A.J. 2000, "Nutritional Benefits of Cannibalism for the Lady BeetleHarmonia axyridis. (Coleoptera: Coccinellidae) When Prey Quality is Poor", Environmental Entomology, vol. 29, no. 6, pp. 1173-1179.
  13. ^ Jefferson, D.M., Hobson, K.A., Demuth, B.S., Ferrari, M.C.O. & Chivers, D.P. 2014, "Frugal cannibals: how consuming conspecific tissues can provide conditional benefits to wood frog tadpoles (Lithobates sylvaticus)", Naturwissenschaften, vol. 101, no. 4, pp. 291-303.
  14. ^ а б в . Simpson, J., Joncour, B. & Nelson, W.A. 2018, "Low levels of cannibalism increase fitness in an herbaceous tortrix moth", Behavioral Ecology and Sociobiology, vol. 72, no. 2, pp. 1-11.
  15. ^ Nishimura, K. & Isoda, Y. 2004, "Evolution of cannibalism: referring to costs of cannibalism", Journal of Theoretical Biology, vol. 226, no. 3, pp. 293-302.

Литература[уреди | уреди извор]

  • Goldman, Laurence, ур. (1999). The Anthropology of Cannibalism. Greenwood Publishing Group. ISBN 978-0-89789-596-5. 
  • Овај чланак или његов део изворно је преузет из Речника социјалног рада Ивана Видановића уз одобрење аутора.
  • Rubinstein, W. D. (2004). Genocide: a history. Pearson Education. ISBN 978-0-582-50601-5. 
  • M. A. Elgar and Bernard J. Crespi (eds.). Cannibalism: Ecology and Evolution of Cannibalism among Diverse Taxa. Oxford University Press, New York. (361pp). 1992. ISBN 978-0-19-854650-4.
  • Abler, Thomas S (1980). „Iroquois Cannibalism: Fact not Fiction”. Ethnohistory. 27 (4): 309—16. JSTOR 481728. doi:10.2307/481728. 
  • Berdan, Frances F. The Aztecs of Central Mexico: An Imperial Society. New York 1982.
  • Dole, Gertrude E (1962). „Endocannibalism among the Amahuaca Indians”. Transactions of the New York Academy of Sciences. 24 (2): 567—573. 
  • Earle, Rebecca. The Body of the Conquistador: Food, Race, and the Colonial Experience in Spanish America, 1492–1700. New York. Cambridge University Press.2012..
  • Forsyth, Donald W (1983). „The Beginnings of Brazilian Anthropology: Jesuits and Tupinamba Cannibalism”. Journal of Anthropological Research. 39 (2): 147—78. doi:10.1086/jar.39.2.3629965. 
  • Harner, Michael (1977). „The Ecological Basis for Aztec Sacrifice”. American Ethnologist. 4: 117—135. doi:10.1525/ae.1977.4.1.02a00070. 
  • Jáuregui, Carlos. Canibalia: Canibalismo, calibanismo, antropofagía cultural y consumo en América Latina. Madrid: Vervuert 2008.
  • Lestringant, Frank. Cannibals: The Discovery and Representation of the Cannibal from Columbus to Jules Verne. Berkeley and Los Angeles. University of California Press.1997..
  • Métraux, Alfred (1949). „Warfare, Cannibalism, and Human Trophies”. Handbook of South American Indians. 5: 383—409. 
  • Ortiz de Montellano, Bernard R (1978). „Aztec Cannibalism: An Ecological Necessity?”. Science. 200: 116—117. 
  • Ortiz de Montellano, Bernard R. Aztec Medicine, Health, and Nutrition. New Brunswick 1990.
  • Read, Kay A. Time and Sacrifice in the Aztec Cosmos. Bloomington 1998.
  • Sahlins, Marshall. "Cannibalism: An Exchange." New York Review of Books 26, no. 4 (March 22, 1979).
  • Schutt, Bill. Cannibalism: A Perfectly Natural History. Chapel Hill. Algonquin Books.2017..
  • Sturtevant, William C. „Cannibalism”. The Christopher Columbus Encyclopedia. 1: 93—96. 
  • Whitehead, Neil L (1984). „Carib, Cannibalism, the Historical Evidence”. Journal de la Societé des Américanistes. 70: 69—98. doi:10.3406/jsa.1984.2239. 

Видети још[уреди | уреди извор]

Спољашње везе[уреди | уреди извор]