Paljenje stadiona u Zagrebu 1941.
|
Ovaj članak je deo serije članka o Zagrebu u Narodno-oslobodilačkoj borbi.
|
Paljenje stadiona 1941. je naziv za diverzantsku akciju koju je izvela grupa zagrebačkih omladinaca 22. jula 1941. godine.[1] U toj akciji je zapaljen veliki sokolski stadion (drveni) u Maksimiru.[2]
Tok operacije[uredi | uredi izvor]
Iako je Zagreb prvih dana ustanovljenja NDH i ulaska nemačkih snaga izgledao naizgled miran i potpuno siguran grad, u njemu je ipak bilo mnogo njegovih stanovnika koji sa takvim razvojem stvari nisu bili zadovoljni. To se osobito odnosilo na skojevce i ostale mlade antifašiste. Prva veća ilegalna akcija koju su preduzeli bila je Paljenje maksimirskog stadiona. Tadašnje zagrebačke srednjoškolce iritirala je činjenica da su se oni inače donedavno koristili tim stadionom za fiskulturu uz klub HAŠK, no kako je novim ustaškim vlastima bila potrebna drvena građa, oni su počeli da ga demontuju.
U prva dva pokušaja izazivanja požara nisu uspeli zbog neiskustva, tako da su ga vatrogasci uspeli ugasiti. Treći put su se zato daleko bolje pripremili. Akciju je osmislio i vodio Martin Mojmir[2], član Mesnog komiteta Saveza komunističke omladine Jugoslavije, a u njoj su učestvovali Krešo Rakić, Stanko Bronzin, Braco Belić i Gvozden Budak iz srednjoškolskog SKOJ-a i srednjoškolci Ljubo Šarić, Stjepan Mlinarić, Boris Triglavčan i Rajka Baković, koja im je služila kao kurir. .[3]
Kako su iz prethodnih pokušaja naučili, bila im je potrebna neka lako zapaljiva smesa, zato su otpočeli sa ogledima s nitroglicerinom u stanu Martina Mojmira. U jednom od svojih neveštih eksperimenata čak su izazvali i manju eksploziju, u kojoj ipak niko nije stradao, osim sobe u kojoj su vršili eksperiment. Na kraju su ipak uspeli da naprave dovoljno lako zapaljivih naprava.
Nakon toga podelili su se u dve grupe i nešto pre 9 časova uveče i krenuli biciklima prema sokolskom stadionu u Maksimir. Uspeli su se potajno provući pokraj obezbeđenja i postaviti zapaljive smese u drvenu konstrukciju sa svih strana stadiona. Po obavljenom poslu, grupa se povukla neopaženo i ubrzo nakon toga stadion je potpuno izgoreo.[2]
Istraga nakon operacije[uredi | uredi izvor]
Iako su policijske vlasti NDH preduzele veliku akciju u svrhu hvatanja krivaca, to im nije uspelo sve do kraja novembra 1941. godine kad su nakon mukotrpnog ispitivanja i mučenja uspeli izvući od jedne ilegalke imena nekih od učesnika akcije. Na temelju tog iskaza, agenti UNS-a uhvatili su 22. novembra 1941. na uglu Hajnclove i Zvonimirove ulice Krešu Rakića, Stjepana Mlinarića, Veljka Dragovića i još jednog mladića sa njima, ali zbog rasturanja komunističkih letaka. Po izveštaju UNS-a agent Milan Iveković ih je priveo u zgradu UNS-a u Zvonimirovu ulicu 2 na treći sprat, ali je tamo Stjepan Mlinarić izvadio pištolj i počeo da puca na policiju, pa ga je on ubio.[2]
Krešo Rakić je nakon toga streljan kod Rakova Potoka zajedno sa sedamnaestoricom komunista i antifašista.[2] Osnovna škola i kulturno-umetničko društvo u zagrebačkom naselju Trnsko dobili su ime po njemu.[4]
Kulturne reference[uredi | uredi izvor]
O ovom događaju je godine 1977. snimljen igrani film Akcija stadion u režiji Dušana Vukotića.
Izvori[uredi | uredi izvor]
- ^ forum.net.hr: Zagreb antifasisticki grad! Bio i ostao!, sa portala forum.net, pristupljeno 6. rujna 2010. Arhivirano na sajtu Wayback Machine (4. март 2016) (језик: хрватски)
- ^ а б в г д sites.google.com: Oružane akcije i diverzije, sa portala Zagreb se bori, pristupljeno 6. septembra 2010. Архивирано на сајту Wayback Machine (16. мај 2014), Приступљено 9. 4. 2013.
- ^ znaci.org: Biografija Rajke Baković na portalu Narodni heroji Jugoslavije, Приступљено 9. 4. 2013.
- ^ Novi Zagreb – Informativni web portal, pristupljeno 7. septembra 2010. Архивирано на сајту Wayback Machine (23. jul 2011) (jezik: hrvatski)
