Pređi na sadržaj

Песма о звону

S Vikipedije, slobodne enciklopedije
Knjiga o zvonu
Pesma o zvonu, 19. vek
Nastanak i sadržaj
AutorFridrih Šiler
Dizajner koricaŠandor Lizen-Majer
Zemlja Nemačka
Jeziknemački jezik
Izdavanje
Datum19. vek

Pesma o zvonu je pesma koju je 1799. objavio Fridrih Šiler. Dugo je bila deo kanona nemačke književnosti i jedna je od najpoznatijih, najcitiranijih i najparodiranijih nemačkih pesama.

Poreklo[uredi | uredi izvor]

Katedrala u Šafhauzenu

Šiler je još kao školarac došao u dodir sa zanatom livenja zvona, jer je Georg Friderih Nojbert, sin osnivača zvona Ludvigcburga, bio Šilerov školski drug u latinskoj školi, a porodica Šiler je živela samo nekoliko kuća dalje od livnice. Takođe se smatra izvesnim da je Šiler ponovo posetio porodicu Nojbert tokom svog boravka u Ludvigcburgu 1793/94. godine.

Kako prenosi Šilerova snaja Karolina fon Volcogen, Fridrih Šiler je nekoliko puta posetio Majerovu livnicu zvona u Rudolštatu[1] još 1788. i napisao u pismu Kristijanu Gotfridu Kerneru, u kojem govori da je našao veoma inspirativnu temu za lirsku pesmu. Projekat je dobio konkretan oblik tek 1797. godine, kada je prošlo više od deset godina od prvog začeća pesme do njenog završetka.

Godine 1787. Šiler je govorio o planiranoj „Pesmi o livenju zvona” Karolini fon Volcogen i Šarloti fon Lengefeld kao pesmi od koje očekuje poseban efekat. Nakon što je Šiler ponovo pročitao Homerovu Odiseju i Ilijadu na nemačkom jeziku, nastojao je da postane nacionalni epski pesnik svog vremena. Da bi to uradio, pažljivo je pogledao proces rada u livnici zvona. U porodici osnivača zvona iz Rudolštata Johana Majera, priča ide s generacije na generaciju, kako je Šiler više puta posećivao livnicu.

Izvor koji spominje sam Šiler bila je Ekonomska enciklopedija Johana Georga Krunica, objavljena u Brnu 1788. godine. Ovde je Šiler pronašao precizno opisane radne procese i tehničke termine. Iz ovog dela je preuzeo i prethodni moto: „Na katedrali grada Šafhauzena, u Švajcu, postoji i veliko zvono, koje je izliveno 1486. godine i ima 29 cipela. […] Legenda glasi: Vivos voco, mortuos plango, fulgura frango ”(Krunic[2], srpski: „Zovem žive, oplakujem mrtve, lomim munje”) stara narodna verovanja, o kojima Krunic takođe izveštava. Tu je i natpis zvona Katedrale u Šafhauzenu, izlivenog u Bazelu 1486. ​​godine, koje je izabrao za svoj moto.

Priprema metala za zvono[uredi | uredi izvor]

Karl fon Šiler
Početni stihovi Broj stihova Strofa / Sadržaj
Uzmi drvo iz stabla smrče,

Ali neka bude sasvim suvo,

Taj utisnuti plamen

Udari dim u njega.

8 Stihova

(od 21. do 28. Stiha)

3 Strofe ukupno

Fridrih Šiler je bio dobro obavešten o savremenim događajima. Pošto brzo sagorevanje jakim plamenom ima prednosti za posebne uslove u tradicionalnim pećima na drva, livnice zvona zaista sagorevaju drvo smrče.[3] Tako je i z. B. 1923. Hajnrih Ulrih za Petrovo Zvono u Kelnskoj katedrali ili 2012. Rudolf Perner za četiri zvona crkve Svetog Nikole u Dobelneru[4]. Šilerov najstariji sin, Karl fon Šiler, koji je bio šumar, sugeriše da je njegov otac napravio faktičku grešku u stihu „Uzmi drva sa smrče...“: „Moj otac je svakako bio veliki pesnik, ali nije ne razumem ništa o drvetu. Inače ne bi napisao u pesmi o zvonu: „Uzmi drva sa debla smrče!“, jer je to najgore drvo!“ (Šilerov sin[5]). Drvo smrče ima visoku kalorijsku vrednost po kilogramu. Veoma je smolasto i brzo gori. Dobar je izbor za grejanje i kao promoter požara kada se tvrdo drvo sagoreva u peći[6] . Iskustvo sa otvorenim dimnjacima ili dimnjačkim pećima ne može se preneti na rad peći za topljenje.

U ovoj strofi javlja se zastareli tehnički termin „Švalh“, koji je danas poznat samo iz ove pesme. Švalh ili Švalg je otvor peći za topljenje kroz koji plamen prelazi preko metala. Kada se lonac zatvori, plamen je prisiljen da se uvuče u peć.

Jama za livenje se nalazi u blizini peći za livenje. Prvo se bakar topi u peći za livenje. Čim je tečno, dodaje se lim koji se topi na 232 stepena.

Deo nemačkog obrazovnog kanona[uredi | uredi izvor]

U 19. veku Šilera su čitali i poštovali ne samo gimnazijski profesori, već i zanatlije i radnici kao pokretača narodnog jedinstva.

Pesma je bila neophodna u gimnaziji do oko 1950. godine i bila je univerzalno nemačko obrazovno bogatstvo.

Godine 1954, pesnik Pol Celan je u pismu Hansu Benderu napisao: „U vezi sa pitanjem zašto moja poezija, pokušao sam da se prisetim svog prvog susreta sa poezijom: imao sam šest godina i mogao sam 'Das Lied von der Zvono ', recituj... Ko zna da li utisak koji je ovo ostavilo na moju publiku nije pokrenuo sve ostalo...“ [7]

Reference[uredi | uredi izvor]

  1. ^ Margarete Schilling (1992), „Das Geschäft mit der Glocke”, Kunst, Erz und Klang – die Werke der Glockengießerfamilien Ulrich und Schilling vom 17. Jahrhundert bis zur Gegenwart (na jeziku: nemački), Berlin: Henschel, pp. 86–89 (-> S. 88), ISBN 3-362-00617-5  Na bivšoj Majer livnici u Rudolštatu nalazi se ploča sa sloganom: Stoj mirno, lutalice; jer se ovde pokazalo da ništa drugo ne bi bilo moguće, izgradila je Šilerova majstorska ruka, najveći oblik zvona na zemlji.
  2. ^ Segebrecht, Wulf (2005). Was Schillers Glocke geschlagen hat : vom Nachklang und Widerhall des meistparodierten deutschen Gedichts. München: Hanser. ISBN 3-446-20593-4. OCLC 58467406. 
  3. ^ Glockengießerei Grassmayr: Glockengießerei. abgerufen am 3. November 2019.
  4. ^ Gerhard Heruth: Glocken für St. Nicolai. In: doebeln-entdecken.de. Traditions- und Förderverein Lessing-Gymnasium Döbeln e. V., Mai 2012, abgerufen am 1. August 2019. Kategorien
  5. ^ Heribert Hoffmeister: . Verl. Praktisches Wissen, Berlin 1957, S. 177 (eingeschränkte Vorschau in der Google-Buchsuche).
  6. ^ Fichtenbrennholz. Kaminholz aus Fichte - Infos & Tipps. In: kaminholz-wissen.de. Abgerufen am 2. November 2018.
  7. ^ Paul Celan: „Nešto potpuno lično“. Pisma 1934–1970. Izabrano, uredila i komentarisala Barbara Vidman, Berlin 2019. Str. 179.

Spoljašnje veze[uredi | uredi izvor]

Preuzeto iz „https://sr.wikipedia.org/w/index.php?title=Песма_о_звону&oldid=27822814”