Свети Никола

Из Википедије, слободне енциклопедије
Иди на навигацију Иди на претрагу
Свети Никола
Архиепископ Мире Ликијске, Чудотворац
Icon c 1500 St Nicholas.JPG
Руска икона из 16. вијека на којој је приказан са Свети Никола са сценама из свог живота. Икона се чува у Националном музеју у Стоклолму, Шведска.
Датум рођења око (270-00-00)270.
Место рођења Патара, Ликија
Римско царство
Датум смрти око 345.(345-Недостаје неопходни параметар 1, месец!-00) (74/75 год.)
Место смрти Мира, Ликија
Византијско царство
Поштује се у у традиоционалним црквама
Главно светилиште Мошти се налазе у базилици Светог Николе у Барију (​23) и у цркви Светог Николе на острву Лидо код Венеције (​15)
Празник 19. (6) децембар, 22. (9) мај) и сваки четвртак

Свети Никола (грчки: Άγιος Νικόλαος; Патара,[1] око 270Мира,[1] око 345), у хришћанству још познат и као Никола Мирликијски, Никола Чудотворац, светац је у традиционалним црквама, архиепископ Мире Ликијске. У хришћанству се поштује као чудотворац, у источном хришћанству још и као заштитник путника, затвореника и сиромашних,[2] а у западном хришћанству још и као заштитник готово свих слојева друштва, али нарочито дјеце.[3]

Често се приказује са митром на глави, симболом његовог епископства. Свети Никола је дао основу за ставарање лика Санта Клоза. На основу његових житија, у којима се говори о поклону Светог Николе за три кћерке сиромашног човјека, произашао је обичај даривања за Божић.[4] У порти цркве Св. Николе у граду Мири, где је су биле некад његове мошти, налази се статуа свеца у лику "Божић Бате", а уз њу прикладна врећа поклона са дечијим ликовима.[5]

У древним житијама Никола Мирликијско обично се мијеша са Николом Патарским због сличних детаља у животима светаца: оба су родом из Лике, били су архиепископи и поштовани су као светитељи и чудотвроци. Ове сличности су довеле до погрешног закључка који је постојао много стољећа, а то да је у историји цркве постојао само један Свети Никола Чудотворац.[6][7]

У Српској православној цркви Свети Никола се празнује 22. (9) маја (пренос моштију),[8] 19. (6) децембра (дан смрти).[9] Четвртак је према седмичном кругу богослужења у Првославној цркви посвјећен Светом Николи, као и Светим апостолима.[10]

Биографија[уреди]

Према житијама, Свети Никола се родио у грчкој колонији Патари у 3. вијеку (280. године[11]) у малоазијској римској провинцији Ликији, у времену када је област према култури била хеленистичка. Никола је био веома религиозан од раног дјетињства и свој живот је потпуно посвјетио хришћанству. Вјерује се да је рођен у богатој хришћанској породици и да је стекао основно образовање. Због чињенице да се његове житије мијешале са житијама Николе Патарског, неколико вијекова је владало погрешно мишљење да су родитељи Никола Мирликијског били Теофан (Епифан) и Нона.

Од дјетињства Никола је изучавао Свето писмо; током дана није напуштао храм, а ноћу се молио и читао књиге. Његов стиц, епископ Никола Патарски, произвео га је у чин чтеца, а затим у чин свештеника, чинећи га за својим помоћником повјерио му је предавање учења хришћанске цркве народу. Према другој верзији, захваљујући чуду, одлуком сабора ликијских епископа лаик Никола је одмах постао епископ Мире. У 4. вијеку је именовање на такав начин било могуће.

Када су његови родитељи умрли, Свети Никола је богаство које је наслиједио подијелио сиромашнима.

Почетак свештенике службе Светог Николе приписује се времену владавине римских царева Диоклецијана (284—305) и Максимилијана (286—305). Диоклецијан је 303. године издао наредбу којом се легализује систематски прогон хришћана широм царства. Након што су оба цара абдицирала 1. маја 305. године, дошло је до промјене у политици њихових насљедника према хришћанима. Никола је био затворен за време Диоклецијанових прогона, а ослобођен за време Константина Великог.[5] У западном дијелу царства Констанције I Хлор (305—306) окончао је прогон хришћана одмах након ступања на пријесто. У источном дијелу Галерије (305—311) наставио је са прогоном до 311. године, када је издао едикт о вјерској толеранцији, на самртној постељи. Прогон од 303. до 311. године сматра се најдужим у историји царства.[1]

Након смрти Галерија, његов савладар Лициније (307—324) углавном је толерисао хришћане. Хришћанске заједнице су почеле да се развијају. У младости је путовао у Палестину и Египат, а по повратку у Ликију, постао је епископ Мире.[5] Овај период укључује епископство Светог Николе у Мири. Борио се против паганизма, а самом Светом Николи се приписује разарање храма Артемиди у Мири.[1]

Он је тако ревносно бранио хришћанство од јереси, прије свега од аријанства. Грк Дамаскин Студит, митрополит Навпактски и Артски (16. вијек), у књизи „Благо” (грчки: Θησαυρός) износи предање по коме је за вријеме Васељенског сабора 325. године Свети Никола „ударио у образ” свог противника Арија.[12] Међутим, професор црквене историје Василиј Болотов у књизи „Лекције о историји Древне цркве” пише: „Ниједна од прича о Никејском сабору, чак и са слабим тврдњама на древност, међу својим учесницима не помиње име Николе. епископа Мирликијског”. У овом случају, професор, протојереј Владислав Ципин сматра, пошто се у најпоузданијим документима помињу имена само неких од отаца Сабора, не би требало за озбиљно узети овај аргумент и не вјеровати црквеној традицији.[13] Према ријечима професора протојереја Ливерија Воронова, „то се не може сматрати истинитим првенствено због тога што је у оштрој супротности са савршеним моралом великог свеца”, са једне стране, и са Правилима светих апостола, са друге стране. Ипак, према његовим ријечима, Црква „не сумња у ваљаност чињеница саборног суђења Светом Николи” за његово лоше понашање. Воронов „на основу анализе рјечника црквених пјевања” потврђује да је Свети Никола назвао Арија „безумним богохулником”.[14]

Чињеница о томе да је Свети Никола ударио Арија у лице и да је Светом Николи суђено нема у Николиним житијама, које је написао Симеон Метафраст у 10. вијеку, али у њима има запажање, да је Никола присуствовао Никејском сабору и „одлучно се супроставио Аријевој јереси”.[15]

По предању на једном турском острву Gemiler Adasi надомак града Fethiye, налазио се византијски град у којем је Св. Никола служио као епископ. Постоје и остаци Епископске палате, до које је од мора водио засведен ходник, дуг неколико стотина метара. Ту су сада и остаци цркве Св. Николе, са гробницама у крипти под црквом. Епископ Никола је дуго поживео и као мало који светац умро природном смрћу у старости. Светитељ је по упокојењу наводно ту прво сахрањен 340. године. Његове мошти су касније, тек у 7. веку склоњене у град Миру, пред опасношћу - арапском инвазијом. У Мири постоји друга црква Св. Николе подигнута у 4. веку, која је страдала у земљотресу 529. године. Оправљена је захвљујући помоћи цара Јустинијана. Храмовни под је нижи неколико метара од нивоа улице. Црква има леп мермерни под и гробове у нишама. Ранохришћански саркофаг у јужном крилу, смештен између два стуба, који има оштећен поклопац, важи за гроб Св. Николе. У 11. веку пренете су његове мошти одатле у италијанску луку Бари.[5]

Свети Никола је познат као заштитник оклеветаних, често их ослобађајући судбине невино осуђених, заштитник морепловаца и других путника. Он је такође заштитник Свете Русије и Грчке, милосрдних братстава и гилди, деце, морнара и неудатих девојака, трговаца и залагаоничара и европских градова попут Фрибурга (у Швајцарској) и Москве. Једну од првих њему посвећених цркава, саградио је у 6. веку Јустинијан у Цариграду.[5]

Дјела и чудеса[уреди]

Пренос моштију[уреди]

Дана 26. августа, 1071. године византијска војска је поражена од Турака Селџука тако да је Византија привремено изгубила контролу над великим делом Мале Азије. Ово подручје враћено је у састав Византије тек за време владавине Алексија I Комнина (владао 1081—1118), али је и даље остало под нападима Турака. Хришћани верују да се у овој пометњи свети Никола у једном чудесном сну јавио неком часном свештенику из Барија и наредио да му се мошти пренесу у Бари (Италија) који је у то време био хришћански град и под православним патријархом. Мошти су у Бари стигле 9. маја 1087. године; према неким изворима, мошти су украли таљански пирати и пренели их у Бари, где се данас налазе. По другом извору, "разбојничка дружина Нормана из Барија, украла је његове посмртне остатке из цркве Мири".[16] У сваком случају их у Барију верници са Истока и Запада поштују све до дана данашњега. На дан 22. маја хришћанство прославља помен на Пренос моштију Светог Николаја [17]

Светац и заштитник[уреди]

Споменик Светом Николи у немачком граду Еберманштат.

Хришћани верују да је Свети Никола чудотворац и да се многа чуда дешавају од његових чудотворних моштију из којих непрестано избија свето миро, којим се лече болесници. Овај светитељ је спашавао насукане и изгубљене бродове, па се сматра заштитником морепловаца. Због тога га морепловци често позивају при опасним ситуацијама или бродоломима. На овај датум су све лађе, где год се налазе, бацале своја сидра и до сутрадан мировале, одајући славу овом светитељу. Данас се уочи празника често заустављају лађе док се морнари помоле светитељу и онда настављају пут. Својим чудесним моћима свети Никола помаже сваком ко му се обрати за помоћ у болести, немоћи и душевној патњи. Уз помоћ његове молитве слепима се враћа вид, хроми проходају, а глувима се враћа чуло слуха.

Празнује се као дечји празник по католичким земљама Европе, нарочито у Немачкој, Холандији и Белгији, али и у Словенији и Хрватској и многим другим земљама света; тада деца добијају поклоне уколико су била послушна. Заштитник је града Амстердама и државе Русије.

Свети Никола је заштитник морепловаца, рибара, бродова и пловидбе. Такође је заштитник многих градова и лука (посебно у Грчкој и Италији). У грчком фолклору Свети Никола се описује као „господар мора“. У модерној Грчкој и Србији он је један од најпоштованијих светитеља. Такође он је заштитник државе Грчке.

Иконографија[уреди]

Икона „Свети Никола“ из 1327. године (са српским донаторима) из базилике „Светог Николе“ у Барију.[18][19]

На иконама Светог Николаја обично се сликају са једне стране Исус Христос са Јеванђељем у рукама, а са друге Пресвета Богородица са архијерејским омофором на рукама. Ово има свој двострук историјски значај, и то у првом случају означава призивање Николаја архијерејској служби, а у другом оправдање њега од казне због сукоба с Аријем. Свети Методије, патријарх цариградски, пише:

„Једне ноћи виде Свети Николај Спаситеља нашега у слави где стоји близу њега и пружа му Јеванђеље, украшено златом и бисером, а од друге стране виде Богородицу, која му стављаше на рамена архијерејски омофор. Мало после овога виђења представи се Јован, архиепископ мирски, и Николај би постављен за архиепископа тога града.”

То је први случај. Други случај десио се за време Првог сабора у Никеји. Пошто није могао разговором да заустави Арија у хуљењу Исуса Христа и Његове Мајке, Свети Николај га је ударио руком по лицу. Свети оци на Сабору, негодујући због оваквог поступка, издвојили су Николаја са Сабора и одузели му све знаке архијерејске. Хришћани верују да је те исте ноћи неколико Светих отаца видело истоветну визију, наиме: како око Светог Николаја стоје са једне стране Господ Спаситељ са Јеванђељем, а са друге Пресвета Богородица са омофором пружајући светитељу одузете му знаке архијерејства. Видећи ово Оци су се ужаснули, и повратили брзо Николају оно што су му одузели, и почели га поштовати као великог угодника Божјег и његов поступак према Арију тумачити не као дело безразложног гнева, него као израз велике ревности за истину Божју.

Свети Никола у западној култури[уреди]

Свети Никола на украјинској поштанској маркици из 2002.
Божићна маркица 2006. из Украјине, која показује Светог Николу као пријатеља и добротвора деце.
Деца рецитују песму у част Светог Николе у Војводини (Србија) 2010.

Празник Светог Николе има данас велики значај по целом свету. Пошто у неким земљама превладава његов „рођак“ Santa Klaus, увезен из Америке, дошло је до комерцијализације. Пред тај дан се масовно купују дарови. Они, који славе верски празник, тим даровима у црквама или домовима обдарују и обрадују децу, а и остале члане породице, као и пријатеље и познанике. На тај начин тај празник носи поруку Светог Николе: хришћанска добротворност је увек модерна. У подалпским земљама и регионима дан Светог Николе се доводи у везу са Крампусом, обичајем чије порекло сеже у немачко-словенску традицију.

Свети Никола у музици[уреди]

О Светом Николи постоји више музичких дела нарочито на енглеском језичком подручју.

Оперета Свети Никола долази[уреди]

Салезијански свештеник др Јерко Гржинчић је написао Божићну оперету са насловом „Свети Никола долази“ у три чина. У музичкој игри учествује мноштво деце, који представљају анђеле, ђаволе, светог Криспина и Герарда те друга лица. Премијера је била пре Другог светског рата у хотелу Унион у Љубљани (тада Краљевина Југославија, данас Словенија) са великим успехом.[20]

Први чин се дешава у рају међу анђелима, који се спремају за велику свечаност и одлазак на Земљу те певају анђеоску химну. Они ће понети дарове доброј деци. Свети Криспин (постолар) и свети Герард (кројач) израђују ципеле и одела за сиромашну децу.
Други чин се дешава у модерном паклу. Ђаволи са Луцифером на челу читају лоше новине, певају паклену химну и говоре, како ће завести децу и омладину на криви пут и тако их добити у пакао; затим планирају, како ће пратити Светог Николу на Земљу и казнити неваљалу децу.
Трећи се чин дешава на Земљи. Свети Никола сада долази поздрављајући публику, уз пратњу анђела и крампуса. Свети владика подучава не само децу, него и њихове родитеље и пријатеље: Будите добри и марљиви, побожни и великодушни. Иза тога добра деца добијају дарове – једном пак у рају радост; неваљала деца добијају прут, једном пак муку у паклу, ако неће да исправе своје грешке.

На крају свети Никола честита срећан Божић са жељом, да сви живе у миру и слози.

Види још[уреди]

Референце[уреди]

  1. 1,0 1,1 1,2 1,3 „НИКОЛАЙ МИРЛИКИЙСКИЙ • Большая российская энциклопедия - электронная версия”. bigenc.ru (на језику: руски). Приступљено 06. 1. 2018. 
  2. ^ „Святитель Николай, архиепископ Мир Ликийских Чудотворец - читать, скачать”. azbyka.ru (на језику: руски). Приступљено 06. 1. 2018. 
  3. ^ „St. Nicholas Center ::: PATRON SAINT”. www.stnicholascenter.org (на језику: енглески). Приступљено 06. 1. 2018. 
  4. ^ Stemp, Richard (2012). Le langage secret de la Renaissance: le symbolisme caché de l'art italien (на језику: француски). National geographic France [éd.] стр. 108. ISBN 9782822900003. 
  5. 5,0 5,1 5,2 5,3 5,4 Димитрије Настић, наведено дело
  6. ^ „НИКОЛАЙ ЧУДОТВОРЕЦ,СВЯТИТЕЛЬ НИКОЛАЙ,НИКОЛА УГОДНИК, РАЗНОЕ065”. www.nikola-ygodnik.narod.ru (на језику: руски). Приступљено 06. 1. 2018. 
  7. ^ „Конференция "Святитель Николай в византийской, славянской и русской литературе и иконографии": дискуссии и выводы” (на језику: руски). 23. 07. 2015. Архивирано из оригинала на датум 23. 07. 2015. Приступљено 06. 1. 2018. 
  8. ^ Стефановић, Владимир. „Свети Николај Чудотворац Мирликијски”. Вечити православни календар (на језику: српски). Приступљено 06. 1. 2018. 
  9. ^ Стефановић, Владимир. „+++ Свети Николај Чудотворац, архиепископ мирликијски - Никољдан”. Вечити православни календар (на језику: српски). Приступљено 06. 1. 2018. 
  10. ^ „ЛИТУРГИКА – Страна 10 – Светосавље”. svetosavlje.org (на језику: српски). Приступљено 06. 1. 2018. 
  11. ^ Димитрије Настић: "Турска обала 2", Београд 2005. године
  12. ^ „File:Θησαυρός Δαμασκηνού, μετά της προσθήκης εν τω τέλει και ετέρων επτά λόγων ψυχοφελεστάτων, και της εξηγήσεως του Πάτερ ημών.pdf - Wikimedia Commons” (PDF). commons.wikimedia.org (на језику: енглески). Приступљено 06. 1. 2018. 
  13. ^ „Святой император Константин и его эпоха. Часть 2”. Православие.RU (на језику: руски). Приступљено 06. 1. 2018. 
  14. ^ „"Правило веры и образ кротости...". Церковно-Научный Центр "Православная Энциклопедия" (на језику: руски). Приступљено 06. 1. 2018. 
  15. ^ „Жизнь и деяния святого отца нашего Николая - читать, скачать - преподобный Симеон Метафраст”. azbyka.ru (на језику: руски). Приступљено 06. 1. 2018. 
  16. ^ Димитрије Настић, неведено дело
  17. ^ Тако су мошти светог Николе избегле жалосну судбину моштију многих светаца, које су биле спаљене, као на пример мошти Светог Саве
  18. ^ Српска икона у Барију сачувала лик Светог Николе („Вечерње новости“, 19. децембар 2015)
  19. ^ Светог Николу чува ковчег од српског сребра и злата („Вечерње новости”, 18. децембар 2016)
  20. ^ Ова оперета са насловом на словеначком „Miklavž prihaja“ је преведена на хрватски језик, а деломице и на српски и мађарски са насловом „Jön a Mikulás“.

Литература[уреди]

Спољашње везе[уреди]