Портал:Istorija/Izabrani 10 2014

Jedna od fresaka iz ciklusa „Legenda o Časnom krstu“ koje je Pjero dela Frančeska naslikao između 1452. i 1466. u crkvi sv. Franje u Arecu u Italiji.

Vizantijsko-persijski rat od 602. do 628. bio je poslednji i ujedno najrazorniji u nizu ratova vođenih između Vizantije i persijske države Sasanida. Prethodio mu rat koji se završio dolaskom Mavrikijevog štićenika, Hozroja II, na presto Persije (591). Jedanaest godina kasnije Mavrikija je ubio uzurpator Foka. Povodeći se smrću svog patrona, Hozroje II je obnovio viševekovni sukob. Više od dve decenije ratovalo se u Egiptu, Levantu, Mesopotamiji, Kavkazu, Anadoliji, pa čak i pred samim zidinama Konstantinopolja.

Dok je prva etapa rata (602—622) obeležena uglavnom uspesima Persijanaca, koji su zauzeli Levant, Egipat i delove Anadolije, stupanjem Iraklija na scenu (610) u Vizantiji počinje postepeni proces pribiranja i unutrašnjeg jačanja: i pored žilavog otpora s početka, od tog trenutka Hozroje gubi inicijativu na bojnom polju. Iraklije je protiv Persijanaca preduzeo čak šest uspešnih pohoda, zahvaljujući kojima su Vizantinci povratili ratni zamah. Međutim, sklapanjem savezništva sa Avarima, Persijanci su preduzeli poslednji očajnički pokušaj da zauzmu Konstantinopolj; no, i tu su bili odbijeni (626). Posle toga Iraklije je prodro u samo srce Persije (627) i jednom za svagda odlučio ishod viševekovnog rimsko-persijskog sukoba u korist Vizantije.

Rat je na obe strane odneo ljudske i materijalne žrtve. To je učesnike učinilo ranjivim na iznenadnu navalu Arabljana koji su upali u oba carstva tek koju godinu po okončanju sukoba. U munjevitom naletu Arabljani su pokorili celu Persiju i znatno umanjili teritoriju Vizantijskog carstva. Tokom narednih vekova, sve do pojave Seldžuka, gotovo bez prekida će se voditi borbe sa Arapima za prevlast nad istočnim Mediteranom.

…Dalje…