Пјеро дела Франческа

С Википедије, слободне енциклопедије
Пјеро дела Франческа
Delle vite de' più eccellenti pittori, scultori, et architetti (1648) (14799608033).jpg
Датум рођењаcca 1415[1]
Место рођењаСансеполкро
Фирентинска република
Датум смрти12. октобар 1492.(1492-10-12) (71/72 год.)
Место смртиСансеполкро
Фирентинска република
Крштење Христа, 1442

Пјеро дела Франческа (итал. Piero della Francesca;[2][3][4] Брого сан Сансеполкро 1420. — Брого сан Сансеполкро1492) је италијански сликар ране ренесансе.[5]

Веома рано, као помоћник Доменика Венецијана, дошао је у Фиренцу. Био је склон теоретисању. У Фиренци је сазнао за развијене традиције перспективе које је развијао Паоло Учело. Такође се упознао са славним фрескама Мазача из капеле Бранкачи. Радио је за дворове у Урбину, Ферари, Арецу и родном Брого сан Сеполкрку. У Ферари је оставио јак утицај на ферарске сликаре.

Пјеро дела Франческа је доста проширио знања о перспективи, како теоријски у својим трактатима, тако и практично „ваздушном перспективом и бојеним рефлексима који су уништавали локални тон“. Посебно се истичу његови пејзажи. Нека од познатијих дела су му: Федериго да Монтефелтро и његова жена, Идеалан град, Крштење Христа, Бичевање Христа. У модерној математици су позната три трактата која је Пјеро написао: Trattato d'Abaco, Libellus de Quinque Corporibus Regularibus, De Prospectiva Pingendi. У овим трактатима су описане аритметика, геометрија, алгебра и перспектива.

Биографија[уреди | уреди извор]

Ускрснуће, око 1420-1492, мурал, фреска и темпера, 225 x 200 cm, Музеј Цивицо, Сансеполкро, Италија.
Бичевање Криста, после 1444, уље на платну, 59 × 82 cm, Дуждева палата, Урбино.

Вероватно је рођен у малом граду Сансеполкро (Борђо Санто Сансеполкро)[6] у Тоскани, од оца трговца Бенедета де' Франческа и мајке Романе ди Перино да Монтерки. Научио је сликарски занат од више сијенских уметника који су радили у Сан Сеполкру током његове младости. Поуздано се зна како је Пјеро шегртовао у Фиренци код Доменика Венецијана, с којим је 1439. радио на фрескама за болницу Санта Марија Нуова (црква Сант'Еђидио, данас уништена). Такође је познавао Фра Анђелика, који га је упознао с водећим мајсторима свог времена, Мазачом и Брунелеским.

Мадона с Дететом, свецима и војводом који клечи, 1472, уље на платну, 248 × 150 cm, Пинакотека у Брери, Мајланд.

Године 1442. враћа се у Сансеполкро где је, три године касније, примио наруџбу за олтар цркве Мисерикордија (укључујући Госпа од Мисеркордија), која је завршена у раним 1460-им. Године 1449. извео је неколико фресака у дворцу Естенсе и цркви Сант'Андреа у Ферари, такође изгубљене. Његов утицај је јак у каснијим алегоријским сликама Козме Тура у Ферари.

Две године касније боравио је у Риминију, радећи за Сигисмонда Пандолфа Малатесту. У својом маниру урадио је фреске Сигисмондо Пандолфо Малатеста се моли у утврђењу св. Сигисмунда и Портрет кондотера. Тамо је упознао још једног славног ренесансног математичара и архитекту Албертија. Касније се сели у Анкону, Песаро и Бологну. Године 1452. Пјеро дела Франческа је позван у Арецо да замени Бичија ди Лоренза у осликавању фресака базилике св. Фране. Дело је завршено пре 1466, вероватно између 1452-1456.

Његове слике фрескоциклуса које описују „Легенду о правом крсту” сматрају се његовим ремек-делом и ренесансе генерално. Прича у овим фрескама произилази из средњовековног извора који описује како је комад правог дрвета с крста на којему је распет Христ пронађен. Приче су скупљене у збирку „Златне легендеЈакопа да Вараце из средине 13. века.[7]

Откривање правог крста, фреска, 1452-1466., св. Фрањо у Арецу.

Године 1453. вратио се поновно у Сансеполкро где је следеће године потписао уговор за полиптих св. Августина у цркви св. Августина. Неколико година касније, папа Никола V га је позвао у Рим где је урадио фреске у Базилици Св. Марије Мађоре, од којих су остали само фрагменти. Две године касније вратио се у Рим да доврши фреске у Ватиканској палати које су биле уништене.

До данас су остале слике као Бичевање Христа (око 1460), једна од најславнијих и најконтроверзнијих слика ране ренесансе. Како сам каже у свом уводу, ова слика показује геометријску зрелост и тајанственост у начину како се представљају три човека у предњем плану. Друга важна његова зрела дела Крштење Христово, Ускрснуће и Госпа из Парта. У Урбину, где је био у служби Фредерика II де Монтефелтра, упознао је Мелоца да Форлија и Луку Пациолија. Тамо је насликао славне двоструке портрете Федерика и његове жене Батисте Сфорза, сада у галерији Уфици, и Госпу од Сенигалија као и Рођење Христово. Његови портрети у профилу инспирисани су кованицама из римске уметности.

Пјеро дела Франческа је забележан у документима у Риминију 1482. и 1487. када је наприавио своју опоруку. Сликари као Перуђино и Лука Сињорели су често боравили у његовој радионици. По Васарију, ослепио је пред крај живота.

Преминуо је у Сансеполкру истог дана када је Кристофор Колумбо открио Америку.

Изабрани радови[уреди | уреди извор]

Дела из математике и геометрије[уреди | уреди извор]

Његов дубоки интерес за теоретску студију перспективе и његов контеплативни приступ сликарству су очити у његовим делима, укључујући површине олтара Сан Агостино.[8][9]

Пјеро је написао три трактата који су познати модерним математичарима: Abakus Traktat (Trattato d'Abaco), Кратка књига о пет правилних тела (Libellus de Quinque Corporibus Regularibus) и О перспективи у сликарству (De Prospectiva Pingendi). Теме ових дела укључују аритметику, алгебру, геометрију и иновативни приступ геометријским телима и линеарној перспективи. Много његових дела су преузели и усвојили писци као Лука Пачоли. Пјерово дело о чврстим телима се појављује у Пачолијевом делу De Divina Proportione које је илустровао Леонардо да Винчи.

Пјеро као инспирација[уреди | уреди извор]

Скулптура Томаоко Сузукија из 2006. за св. Мартина од поља, изложена на Трафалгар тргу, наводи Пјеро дела Франческа као инспирацију.[10] [11]

Види још[уреди | уреди извор]

Референце[уреди | уреди извор]

  1. ^ Turner, A. Richard (1976). „Piero della Francesca”. Ур.: William D. Halsey. Collier's Encyclopedia. 19. New York: Macmillan Educational Corporation. стр. 40—42. 
  2. ^ „Piero della Francesca”. Oxford Dictionaries. Oxford University Press. Приступљено 31. 5. 2019. 
  3. ^ „Piero della Francesca”. The American Heritage Dictionary of the English Language (5th изд.). Boston: Houghton Mifflin Harcourt. 2014. Приступљено 31. 5. 2019. 
  4. ^ „Piero della Francesca”. Merriam-Webster Dictionary. Приступљено 31. 5. 2019. 
  5. ^ Vasari, Giorgio, Lives of the Most Excellent Painters, Sculptors, and Architects, 1568.
  6. ^ Према Ђорђо Вазарију, умро је у 86. години живота, те је вероватна година смрти 1406.
  7. ^ "The Golden Legend, or Lives of the Saints" Volume Three, preuzeto 22. ožujka 2007.
  8. ^ Field, J. V. (2005). Piero della Francesca. A Mathematician's Art (PDF). Yale University Press. ISBN 0-300-10342-5. 
  9. ^ „Piero della Francesca”. Oxford Art Online. 
  10. ^ "New Christmas crib for Trafalgar Square" Архивирано на сајту Wayback Machine (26. септембар 2007), preuzeto 22. ožujka-2007..
  11. ^ "Tomoaki Suzuki wins St Martin-in-the-Fields commission for Trafalgar Square crib" Архивирано на сајту Wayback Machine (26. септембар 2007), preuzeto 22. ožujka-2007.

Литература[уреди | уреди извор]

  • Галерија европских мајстора - Лазар Трифуновић; Београд 1965.
  • Durant, Will; Durant, Ariel (2011) [1953]. The Story of Civilization, Volume V: The Renaissance. Simon and Schuster. ISBN 9781451647624. 
  • Chieli, Francesca, "La grecità antica e bizantina nell'opera di Piero della Francesca", Firenze, 1993.
  • Berenson, Bernard, Piero della Francesca or The Ineloquent in Art, The Macmillan Company, 1954.
  • Cole, Bruce, Piero della Francesca: Tradition and Innovation in Renaissance Art, HarperCollins Publishers, 1991. ISBN 0-06-430906-1.
  • Damisch, Hubert, A Childhood Memory by Piero della Francesca, Stanford University Press, 2007. ISBN 0-8047-3442-9.
  • Gantz, Jeffrey, "Strong, silent type: Piero della Francesca, international artist of mystery", The Boston Phoenix, Arts section, 1 September 2006.
  • Ginzburg, Carlo, The Enigma of Piero: Piero della Francesca, Verso, 2002. ISBN 1-85984-378-6.
  • Israëls, Machtelt Brüggen, Piero della Francesca and the Invention of the Artist, Reaktion Books, 2020. ISBN 978-1789143218.
  • Keim, Frank, Piero della Francesca: Der Maler als Astronom und Physiker (Schriften zur Kunstgeschichte), Hamburg 2016, ISBN 978-3-8300-9208-7.
  • Longhi, Roberto, Piero della Francesca. ISBN 1-878818-77-5.
  • Maetzke, Anna Maria; Bertelli, Carlo, eds., Piero della Francesca: The Legend of the True Cross in the Church of San Francesco in Arezzo, Skira, 2001. ISBN 978-8884910233.
  • Manescalchi, Roberto, L'Ercole di Piero, tra mito e realtà,(ParteI), Grafica European Center of Fine Art (Terre di Piero), Firenze, 2011. ISBN 978-88-95450-05-6
  • idem, "Piero alla corte dei Pichi", in Studi e Documenti Pierfrancescani II, Sansepolcro 2014. ISBN 978-8895450445
  • Pacioli, Luca, Libellus de quinque corporibus regularibus, corredato della versione volgare [fac-sim du Codice Vat. Urb. Lat. 632]; eds. Cecil Grayson,... Marisa Dalai Emiliani, Carlo Maccagni. Firenze, Giunti, 1995. 3 vol. (68 ff., XLIV-213, XXII-223 pp.). ISBN 88-09-01020-5
  • Piero's Archimedes, [fac-sim du Codice Riccardiano 106 par Piero della Francesca]; eds. Roberto Manescalchi, Matteo Martelli, James Banker, Giovanna Lazzi, Pierdaniele Napolitani, Riccardo Bellè. Sansepolcro, Grafica European Center of Fine Arts e Vimer Industrie Grafiche Italiane, 2007. 2 vol. (82 ff., XIV-332 pp. English, Francais, Espanol, Deutsch, Italiano et Arabic). ISBN 978-88-95450-25-4.
  • Pope-Hennessy, John, The Piero della Francesca Trail, with Aldous Huxley, "The Best Picture", The Little Bookroom, 2002. ISBN 1-892145-13-8.
  • Tofanelli, Pierpaolo, "La Madonna del Parto", Pagine Nuove di Storia dell'Arte e dell'Architettura N. 3, Firenze, 2009. ISBN 978-88-95450-21-6.
  • idem, "La Natività", Pagine Nuove di Storia dell'Arte e dell'Architettura N. 4, Firenze, 2010. ISBN 978-88-95450-22-3
  • Varisco, Alessio, Borgo Sansepolcro. Città di Cavalieri e Pellegrini, Pessano con Bornago, Mimep-Docete, 2012.

Спољашње везе[уреди | уреди извор]