Publije Rutilije Ruf
| Publije Rutilije Ruf | |
|---|---|
| Lični podaci | |
| Datum rođenja | oko 158. p. n. e. |
| Mesto rođenja | Rim, |
| Datum smrti | 75. p. n. e. |
| Mesto smrti | Izmir, |
| Porodica | |
| Supružnik | Livija |
| Deca | Publije Rutilije Nud |
| Roditelji | Publije Rutilije |
Publije Rutilije Ruf (lat. Publius Rutilius Rufus; oko 158. p. n. e., Rim — 78. p. n. e., Smirna), starorimski vojskovođa i političar, istoričar, konzul 105. p. n. e.[1].
Kao mlad napravio je uspešnu političku karijeru. Pripadao je „partiji Scipiona Emilijana“, a kasnije je postao jedan od istaknutih predstavnika Metelove „frakcije“ u Senatu[2]. Učestvovao je u Jugurtinskom ratu i u borbi Senata sa narodnim tribunom Lucijem Apulejem Saturninom. 90-ih godina p. n. e. kao legat pod guvernerom Kvintom Mucijem Skevolom, uzeo je aktivno učešće u upravljanju provincijom Azijom, gde se borio protiv samovolje poreskih farmera. Uprkos svojoj besprekornoj reputaciji, kasnije je osuđen za iznudu (verovatno 92. p. n. e.) i umro je u izgnanstvu. Suđenje Rutilijusu postalo je jedan od najozloglašenijih događaja decenije koja je prethodila Savezničkom ratu.
U egzilu, Publije Rutilije je napisao memoare koji su imali ozbiljan uticaj na istorijsku tradiciju.
Biografija[uredi | uredi izvor]
Poreklo i rane godine[uredi | uredi izvor]
Publije Rutilije je pripadao skromnoj vojničkoj porodici, čiji predstavnici ranije nisu imali rimske magistrature. Ipak, Rutiliji su imali veze sa najvišom aristokratijom: Publijeva sestra bila je žena Marka Aurelija Kote, a sam Publije pripadao je užem krugu najuticajnije rimske porodice s kraja 2. veka p. n. e. – Cecilije Metelov – i bio je oženjen predstavnicom najbogatije aristokratske porodice, sestrom Marka Livija Druza, konzula 112. p. n. e.[3].
Rutilije je stekao dobro obrazovanje: učio je kod stoičkog filozofa Panaetija sa Rodosa i bio je stručnjak za grčku književnost[4]. Pod rukovodstvom Publija Mucija Skevole studirao je pravo[5].
Karijera[uredi | uredi izvor]
Godine 134-133. p. n. e. Publije Rutilije je učestvovao u opsadi Numantije pod komandom Scipiona Emilijana[6]. Bio je deo komandantovog užeg kruga zajedno sa mnogim drugim mladim ljudima koji su kasnije postali istaknute ličnosti: Gaj Marije, Gaj Sempronije Grah, Kvint Fabije Maksim (budući Alobrogik), Sempronije Azelion, Gaj Memije , Gaj Cecilije Metel, numidijski princ Jugurta[7].
Vrlo malo se zna o ranim fazama civilne karijere Publija Rutilija. Smatra se jednim od mlađih članova „Scipionovog kruga“, čije su članove spajale porodične i prijateljske veze, ljubav prema grčkoj kulturi i planovi za umerene reforme. Istina, Scipion Emilianus je umro već 129. p. n. e., a nakon toga „krug” je očigledno izgubio svoj politički značaj. Istraživači Praetur Rutilius datiraju u 119. ili 118. p. n. e.; u svakom slučaju, bio je povezan sa konzulatom njegovog zeta Lucija Aurelija Kote i jednog od njegovih pokrovitelja Lucija Cecilija Metela Dalmatike, koji datira iz 119. p. n. e. Rutilijev kolega u pretorstvu bio je drugi Metel, Marko Cecilije[8].
Nekoliko godina kasnije, kako nalaže zakon, Publije Rutilije je zajedno sa Markom Cecilijem (116. p. n. e.) izneo svoju kandidaturu za konzula. Metel je pobedio na izborima, ali je Rutilije poražen od patricija Marka Emilija Skaura i optužio svog uspešnog protivnika za podmićivanje birača. Postigao je oslobađajuću presudu i izneo sličnu protivoptužbu sa istim ishodom. Tokom drugog suđenja.
Sledeći pomen Publija Rutilija u izvorima vezuje se za Jugurtinski rat: otišao je u Numidiju kao legat svog prijatelja Kvinta Cecilija Metela, konzula 109. p. n. e. Drugi Metelov legat bio je Gaj Marije. U bici kod Mutule, Rutilije i deo vojske uspeli su da sagrade utvrđeni logor za celu vojsku, koja se u to vreme borila protiv Jugurte, i odbiju napad Numiđana koje je predvodio Bomilkar. Posle svađe između Metela i Marija, Rutilije je postao drugi čovek u vojsci, a to je značilo početak neprijateljstva između njega i Marija. Kada je narodna skupština u Rimu odlučila da prenese komandu na potonjeg, Metel je, krajnje uznemiren onim što se dogodilo, otišao u Rim, prepustivši vojsku Rutiliju, a on u proleće 107. p. n. e. predao novom komandantu[9].
Godine 106. p. n. e. Kvint Servilije Cepio je doneo zakon o prenošenju kontrole nad sudovima na Senat; Rutilije je verovatno podržao ovaj zakon. Istovremeno, Publije je izneo svoju kandidaturu za konzula, očigledno zajedno sa Kvintom Lutacijem Katulom, takođe bliskim Metelu. Ali Katul je izgubio izbore, a Publije je postao konzul i kolega drugog novog čoveka, Gneja Malija Maksima. Dve rimske vojske - Maksima i prokonzula Cepija - potpuno su poražene od Kimbra kod Arauziona, a Rutilije na čelu njihovih ostataka. Izvori navode da je angažovao instruktore iz gladijatorske škole da obučavaju vojnike u upotrebi oružja. Gaj Marije, ponovo izabran za konzula da zaštiti Italiju od Germana, više je voleo Rutilijevu vojsku nego svoju afričku vojsku pošto je bila disciplinovanija.
Godine 100. p. n. e. Rutilije je učestvovao u borbi Senata sa Lucijem Apulejem Saturninom: bio je među onima koji su decembra 100. odgovorili na dekret Senata i pojavili se u komitijumu da se naoružaju za otvorenu borbu sa „pobunjenicima“.
U Aziji[uredi | uredi izvor]
90-ih godina p. n. e.Publije Rutilije je bio legat u provinciji Aziji pod guvernerom Kvintom Mucijem Skevolom. U provinciji su Rutilije i Skevola racionalizovali aktivnosti poreskih farmera, koji su zarađivali ogromne sume novca zahvaljujući slaganju prethodnih guvernera. Upravljajući nepristrasnim sudom, oni su „poštedili provincijalce svih pravnih smicalica“; u slučajevima kada su se sukobili interesi poreskih farmera i lokalnog stanovništva, prokonzul i legat se nisu plašili da donose odluke u njihovu korist, primoravajući počinioce da nadoknade nanete gubitke. Ako bi se otkrile činjenice o nezakonitim pogubljenjima, Mucije i Rutilije nisu oklevali da ih kazne na isti način. Diodor kaže da je glavni agent carinika, rob koji je već bio sklopio otkupni ugovor sa svojim gospodarom, osuđen za zločine, pa je po nalogu namesnika razapet na krst.
Izdat je edikt koji je garantovao Grcima, u stvarima koje se nisu ticale Rimljana, da im se sudi po sopstvenim zakonima. Svi predstavnici administracije sada su morali sami da plate svoje troškove. Sve ove mere, zajedno sa opštom politikom štednje, značajno su poboljšale ekonomsku situaciju pokrajine. Ipak, Kvint Mucije je ostao u Aziji samo devet meseci i vratio se u Rim, ostavljajući Rutilija na njegovom mestu da čeka novog guvernera.
Rutilijum proces[uredi | uredi izvor]
Ubrzo po povratku, Rutilije je izveden pred sud pod optužbom za zlostavljanje; Tradicionalni datum za proces je 92. p. n. e.
Ovaj proces je imao ogroman odjek; prema Ciceronu, „on je uzdrmao celu republiku“. Tužilac je bio izvesni Apicije, poznat isključivo po svojoj ekstravaganciji. Najbolji besednici tog doba, Lucije Licinije Kras i Marko Antonije, ponudili su pomoć Rutiliju, ali je optuženi izabrao da se sam brani. Kratke govore održali su samo njegov nećak Gaj Aurelije Kota i Skevola. Rutilije nije, suprotno rimskom običaju, pustio kosu i bradu pre suđenja i pokušao da izazove sažaljenje sudija. Uprkos očiglednosti klevete, pristrasne sudije osudile su Rutilija na progonstvo i konfiskaciju imovine, a on je napustio svoju domovinu: osuđenik je prvo otišao u Mitilenu, zatim u Smirnu, gde ga je kasnije pronašao Ciceron. Neki istoričari pišu da je Rutilije odmah došao u Smirnu, ali je to očigledno greška. Provincija, koju je navodno opljačkao Rutilije, dočekala ga je kao trijumf. Rutilije je kasnije dobio državljanstvo Smirne i odbio Sulinu ponudu da se vrati u Rim.
Većina istoričara se slaže da je osuda Rutilija imala ozbiljne posledice po sudbinu Rima, izazivajući promociju reformskog programa od strane jednog broja predstavnika senatorske klase, uključujući posle sudske reforme. Pristalice tradicionalne verzije ističu da je ovo bio prvi proces u dugo vremena u kome su konjičke sudije osudile istaknutog senatora. Prema drugoj verziji, sudije su zadale udarac Metelovoj „frakciji“. Tako su računi Marka Livija Druza bili uzvratni udar ili celog Senata ili njegovog dela, a njihovi autori su bili sestrić Rutilija i Marka Emilija Skaura, kome je takođe pretila osuda. Neuspeh reformi izazvao je saveznički rat.
Intelektualni rad[uredi | uredi izvor]
Publije Rutilije je držao govore na mnogim suđenjima, ali nije postigao najveću slavu kao besednik, pošto se odlikovao pre svega marljivošću, a ne talentom. Njegov govor je, prema Ciceronu, bio strog, suvoparan i strog, zbog čega ga autor traktata Brut svrstava u stoičke govornike. Ovaj stil je, prema Marku Tuliju, bio isuviše oskudan za političke govore i zadobivanje odobravanja naroda. Kao stručnjak za jurisprudenciju, Rutilije je davao savete o vođenju pravnih predmeta.
U egzilu, Publije Rutilije je napisao autobiografiju na latinskom jeziku, koja je postala jedan od glavnih izvora antimarijanske tradicije. Očigledno, upravo se tamo govorilo da je Marius ušao u Senat u odeći trijumfala, i definitivno tamo – o Marijinoj kupovini šestog konzulata. Pored toga, Rutilije je napisao Istoriju Rima, napisanu na grčkom jeziku, od koje je sačuvan niz fragmenata[10].
Izvori[uredi | uredi izvor]
- ^ „Istočnik”. www.strachan.dk. Pristupljeno 2024-03-01.
- ^ „Person Details | DPRR”. romanrepublic.ac.uk. Pristupljeno 2024-03-01.
- ^ Nurova, Gerlya V. (2020-12-30). „K istorii cozdaniя rospiseй centralьnogo buddiйskogo hrama Kalmыkii (2016–2019 gg.)”. Desertum Magnum: studia historica Velikaя stepь: istoričeskie issledovaniя (2): 179—191. ISSN 2712-8431. doi:10.22162/2712-8431-2020-10-2-179-191.
- ^ „Zverev A.S. Hans Zedlьmaйr o dvuh naukah ob iskusstve”. Filosofiя i kulьtura. 7 (7): 69—74. 2018. ISSN 2454-0757. doi:10.7256/2454-0757.2018.7.26706.
- ^ Dymskaya, Dariya (2019). „Cicero and Sallust About Catiline’s Conspiracy”. Vestnik drevnei istorii (1): 177—184. ISSN 0321-0391. doi:10.31857/s032103910005027-2.
- ^ Rolfe, John C.; Walters, H. B. (1917). „A Classical Dictionary of Greek and Roman Antiquities, Biography, Geography and Mythology”. The Classical Weekly. 11 (8): 64. ISSN 1940-641X. doi:10.2307/4387552.
- ^ „Rutilius Rufus, Publius”. Oxford Reference (na jeziku: engleski). doi:10.1093/oi/authority.20110803100434654. Pristupljeno 2024-03-01.
- ^ Cicero, Marcus Tullius; Berry, Dominic (2008). Defence speeches. Oxford world classics (Reissued with corrections izd.). Oxford: Oxford Univ. Press. ISBN 978-0-19-953790-7.
- ^ THE DOWAGER EMPRESS AND MATRIARCH:, Yale University Press, str. 115—155, ISBN 978-0-300-24067-2, Pristupljeno 2024-03-01
- ^ „Roman Nobilitas in Jerome's Letters”. 2021. doi:10.1628/978-3-16-160682-3.