Измир

Из Википедије, слободне енциклопедије
Измир
тур. İzmir
Izmir coast.jpg

Грб
Грб
Административни подаци
Држава  Турска
Вилајет Измир
Становништво
Становништво
 — 2009. 2699721 (процена)
 — густина Грешка у изразу: непозната реч „small“
Географске карактеристике
Координате 38°26′00″ СГШ; 27°09′00″ ИГД / 38.433333° СГШ; 27.15° ИГД / 38.433333; 27.15Координате: 38°26′00″ СГШ; 27°09′00″ ИГД / 38.433333° СГШ; 27.15° ИГД / 38.433333; 27.15
Временска зона UTC+2
Површина 12.012 км2
Измир на мапи Турске
Измир
Измир
Позивни број 0090

Измир (тур. İzmir, грч. Ιζμίρ [Izmír]; такође Смирна, грч. Σμύρνη [Smýrni] или Σμύρνα [Smýrna], тур. Smirni или Smirna) је град у Турској у вилајету Измир. Као лука још од античког доба Смирна или Измир је напредовала, јер њен залив није замуљиван као код других конкурентских трговачких лука. Клима је ту нарочито пријатна јер летње врућине ублажава "имбат" - послеподневни морски поветарац са северозапада. Назив града је званично постао након завршетка грчко-турског рата 1923. године. Смирна је била древна еолска, па јонска колонија. Лидијски краљ Алијат II разорио ју је 575. п. н. е. Град је обновљен по замисли Александра Великог. Од 4. стољећа био је у склопу Византије, а од 1424. до 1919. Османског царства. Од 1919. до 1922. налазио се под грчком окупацијом, а отада је поновно у саставу Турске. Град излази на Егејско море и то је друга по величини лука у Турској (одмах после Истанбула). Према процени из 2009. године у граду је живело 2.699.721 становника, по чему је трећи град по величини у Турској (после Истанбула и Анкаре). То је главна извозна лука, средиште истоимене покрајине, индустријски и трговачки центар, друмско и жељезничко раскршће. Најближи аеродром Аднан Мендерес је удаљен 18 km јужно. "Његови широки булевари уоквирени палмама, отмене радње, хотели и ресторани, као и врева прометне луке, комбинују се са једноставношћу и егзотиком старих четврти, у привлачној, необичној и елегантној мешавини".[1]


Географија[уреди]

Измир се налази на надморској висини од 2 m. Налази се на обали Егејског мора.

Клима[уреди]

Клима (Измир)
Показатељ \ Месец .Јан. .Феб. .Мар. .Апр. .Мај. .Јун. .Јул. .Авг. .Сеп. .Окт. .Нов. .Дец. .Год.
Средњи максимум, °C (°F) 12,2
(54)
13,3
(55,9)
16,2
(61,2)
20,8
(69,4)
25,9
(78,6)
30,5
(86,9)
32,7
(90,9)
32,3
(90,1)
28,9
(84)
23,5
(74,3)
18,4
(65,1)
13,6
(56,5)
22,4
(72,3)
Просек, °C (°F) 8,6
(47,5)
9,3
(48,7)
11,6
(52,9)
15,8
(60,4)
20,6
(69,1)
25,2
(77,4)
27,5
(81,5)
26,9
(80,4)
23,4
(74,1)
18,4
(65,1)
14,0
(57,2)
10,5
(50,9)
17,6
(63,7)
Средњи минимум, °C (°F) 5,6
(42,1)
6,1
(43)
7,7
(45,9)
11,3
(52,3)
15,3
(59,5)
19,6
(67,3)
22,2
(72)
21,9
(71,4)
18,5
(65,3)
14,3
(57,7)
10,6
(51,1)
7,4
(45,3)
13,4
(56,1)
Количина падавина, mm (in) 132,3
(52,09)
99,1
(39,02)
76,4
(30,08)
44,5
(17,52)
23,5
(9,25)
9,9
(3,9)
7,5
(2,95)
3,5
(1,38)
14,9
(5,87)
40,3
(15,87)
87,1
(34,29)
153,0
(60,24)
692,4
(272,6)
[тражи се извор]

Историја[уреди]

Древни изглед луке у Смирни
Грчки војници код Измирске сахат-куле за време Грчко-турског рата.

Најстарији слој насеља које је савременик Троје (прве и друге) саградили су Лелези, аутохтони народ Мале Азије, у првој половини трећег миленијума пре нове ере. Ту су се населили Грци почетком првог миленијума пре нове ере. Негде у 7. веку пре н. е. Јонци су освојили Смирну од Еолаца. Име града Смирна, потиче од имена богиње Мирне, а његов симбол је била лавља глава. Првобитна Смирна као град опасан бедемима на брежуљку није имао перспективу, па је напуштена. Нова Смирна основана је на југу залива од стране Александра Македонског, и то је по легенди на вољи две Немериза, које су му дошле у сан. Град је ту насељен после 295 године пре н. е. - оно што је почео Антигон, завршио је Лисимах. Као тринаести члан оживљеног Јонског савеза 288. године пре н. е. Смирна је на новом месту "процветала". Страбон ју је назвао најлепшим градом у Јонији, и са својих 100.000 становника био је други по величини на тој обали, иза Ефеса.

Већи део града раширио се по равници око луке, са храмом Богиње Мајке и гимназијом, правим и поплочаним улицама, од којих су две главне биле "Свет пут" и "Златна улица". Постојао је храм "Дионис пред градом", у којем су слављен празник града. Године 244. пре н. е. током светковине град је напала флота бродова са острва Хиос. Смирјани су дојурили и супротставили се непријатељу и поразили га. Сачувао је град независност до 129. године пре н. е. када је укључен у римску провинцију. Уследо је дуг политички мир који је погодовао напретку, али десио се велики земљотрес 178. године н. е. Аристид је писао Марку Аурелију у вези страдања града, па је град за три године поново обновљен. У оправљеном позоришту грађани су поставили статуе Марку Аурелију и Аристиду.

Хришћанска заједница у Смирни основана је током посета апостола Павла 53-56. године н. е. Ту је једна од седам цркава Јовановог откровења. Св. апостол Јован је крајем првог века н. е. рукоположио Св. Поликарпа за првог епископа Смирне. После смрти тај епископ је спаљен на ломачи по вољи римског проконзула Л. Статија Квадрата. На првом Васељенском сабору у Никеји 325. године Смирну је представљао њен епископ. У 9. веку уздигнута је та епископија на ранг митрополије, што ће остати до краја.[2]

Град је претпео бурне догађаје: двапут су га пустошили Арапи (654. и 674-675.), заузели Селџуци 1078. године а Византинци ослободили 1097. године, на почетку крсташког рата. Византијски цар Михајло VIII Палеолог је дао Ђенови велике концесије и власт над Смирном 1261. године. Смирна је сматрана за "погодну за трговину, са добром луком и обиљем разне робе". Град је преотео 1320. године Туркменски кнез Умур-бег, а ослобођен ангажовањем римског папе Климента VI децембра 1344. године. Татар Тимурленк је освојио током двонедељне опсаде Смирну 1403. године "поклао њене житеље и оставио уобичајену пирамиду од лобања као упозорење".

Смирну је у рушевинама заузео 1415. године султан Мехмед I, а за сто година то је постала највећа турска лука после Цариграда. Од Сулејмана Величанственог уобичајило се да султани дају европским силама трговачке привилегије, што је изазвао велики просперитет града. Примат су прво имали Французи, а потом Енглези. У граду су се населили трговци и поморци, отворени конзулати европских држава а град попримио космополитски карактер. Турска царевина је већ постала велико отворено тржиште роба. По Турцима град су због надмоћи Хришћана прозвали "Неверничка Смирна". Грци су (1906) били доминантни са 135.000 становника, 55 цркви и 133 свештеника. Због тога је Грчка после Првог светског рата на наговор савезника, пре свега Енглеза, анектирали град са залеђем. Било је то 15. маја 1919. године, али то им је оспорио турски националистички покрет Кемала Ататурка. Бранећи Анкару Турци су у огорченом наступу уништили грчку армију: пола је заробљено, а пола војске евакуисано бродовима. Турци су град повратили 9. септембра 1922. године и то је њихов "Дан победе" који се од тада слави.

Четири дана након уласка турске војске уништен је већи део града у великом пожару, жртве огромне поднели су са чак 50.000 пострадалих - Грци и Јермени, а митрополит смирнски Хрисзостом је убијен. Преостало грчко становништво је 1923. године депортовано, на основу размене грчког и турског становништва. Град су преплавиле бројне избеглице са Балкана и Анадолци уз ратом уништених насеља. Услед неколико земљотреса и пожара нестали су многи споменици прошлости.[1]

Становништво[уреди]

Према процени, у граду је 2009. живело 2.699.721 становника.

Демографија
1960. 1980. 1990. 2000.
370.900 530.064 1.758.780 2.232.265

Привреда[уреди]

Саобраћај[уреди]

Партнерски градови[уреди]

Референце[уреди]

  1. 1,0 1,1 Настић, наведено дело
  2. Димитрије Настић: "Турска обала", прва књига, Београд 2005. године

Литература[уреди]

  • Akurgal, Ekrem (2002). Ancient Civilizations and Ruins of Turkey: From Prehistoric Times Until the End of the Roman Empire. Kegan Paul. ISBN 0-7103-0776-4. 
  • Bean, George E. Aegean Turkey: An archaeological guide. ISBN 978-0-510-03200-5 , 1967. Ernest Benn, London. 
  • Cadoux, Cecil John (1938). Ancient Smyrna: A History of the City from the Earliest Times to 324 A.D. Blackwell Publishing. 
  • Goffman, Daniel (2000). İzmir and the Levantine world (1550–1650). University of Washington. ISBN 0-295-96932-6. 
  • C. Edmund Bosworth (2008). „İzmir”. Historic Cities of the Islamic World. Brill Academic Publishers. стр. 218—221. ISBN 978-90-04-15388-2. 
  • Mansel, Philip (2010). Levant: Splendour and Catastrophe on the Mediterranean. London: John Murray. ISBN 978-0-7195-6707-0. 

Спољашње везе[уреди]