Pređi na sadržaj

Rezidencijalni umetnik

S Vikipedije, slobodne enciklopedije
Zgrada najstarije umetničke kolonije u Srbiji, Likovne kolonije Sićevo
Deo radova učesnika Internacionalne umetničke kolonije mladih Art to go jazzy, izložen u postavci Nišvil džez muzeja u Nišu

Rezidencijalni umetnik ili gostujući umetnik obuhvata širok spektar umetničkih programa koji uključuju saradnju umetnika sa organizacijama, institucijama ili zajednicama domaćina kod kojih gostuju. To su programi koji umetnicima pružaju prostor i sredstva za podršku njihovom umetničkom radu. Kada je reč o savremenim umetnicima, ova gostovanja postaju sve više tematska, pri čemu umetnici rade zajedno sa svojim domaćinom u potrazi za određenim ishodom koji se odnosi na određenu temu.[1]

Definicije[uredi | uredi izvor]

Umetnički rezidencijalni program je prilika koju pruža organizacija domaćin i koja omogućava gostujućem umetniku da radi u novom okruženju, daleko od ograničenja i pritisaka njegovog svakodnevnog okruženja. Umetničke rezidencije obezbeđuju gostujućem umetniku vreme i prostor da razvije rad i kreativno istražuje nove ideje. [2] ACT toolkit n.d.

— artsACT, Australijska prestonička teritorija

</ref>

Istorija[uredi | uredi izvor]

Umetničke grupe koje liče na današnje umetničke rezidencije u Evropi se pojavljuju već u 16. veku, uporedo sa pojavom prvih umetničkih akademija. Godine 1563. veliki vojvoda Toskane Kozimo I Mediči i toskanski slikar Đorđo Vazari su osnovali Akademiju umetnosti crtanja (Accademia delle Arti del Disegno), koja se može smatrati prvom akademijom umetnosti.[3] Bila je to prva institucija koja je promovisala ideju da umetnicima, zbog usavršavanja njihovog umetničkog rada, boravak u određenom okruženju može biti od velike koristi. U 17. veku država Francuska je ustanovila stipendiju Rimska nagrada (Prix de Rome) koja je dodeljivana umetnicima za školovanje u nekoj od italijanskih umetničkih škola u trajanju od tri do pet godina. Tokom 19. veka u Evropi su počele da se pojavljuju umetničke zajednice u prirodi, odnosno u seoskim sredinama (u Srbiji slične zajednice počinju da se organizuju početkom 20. veka i poznate su kao Umetničke kolonije[4]), jer se takvo okruženje smatralo inspirativnim i pogodnim za rađanje i razvoj novih, zajedničkih ideja.[5] Godine 1919. otvorena je Državna škola Bauhaus u Vajmaru, kao "kontra-reakcija na model akademskog obrazovanja u kome je umetnik izolovan od društva".[6]

Sredinom 20. veka, posebno tokom 60-ih, nastupio je veliki talas formiranja umetničkih rezidencija, odnosno kolonija.EU Experts 2014, str. 69 Grupa za plasman umetnika (Artist Placement Group — APG) se smatra jednom od najranijih iteracija umetničke rezidencije. Osnovana je 1962. godine i bila je prva te vrste u Ujedinjenom Kraljevstvu. Grupa je značajna za istoriju umetničkih rezidencija, jer je bila jedna od prvih velikih rezidencija koja je uvela vizuelne umetnike u institucije.[7] Jedna od osnivača, vizuelna umetnica Barbara Steveni (Barabara Steveni) osmislila je ideju rezidencijalnog programa za umetnike dok je u fabrici nabavljala materijal za svojoj umetničkoj rad. Ova poseta navela ju je da razmisli o tome kakve bi koristi mogao da donese program koji je direktno angažovao umetnike u privatnim institucijama.[8] Cilj APG-a je bio da promoviše uticaj umetnosti na društvo i uticaj društva na umetnost, „premošćavanjem jaza između umetnika i ljudi u proizvodnji, tako da svako može imati koristi od onog drugog“.[9] Može se reći da je na pojavu talasa rezidencijalnih programa za umetnike koji se pojavio u Evropi 60-ih uticalo nekoliko faktora: pojavila su se brojna regionalna umetnička udruženja, britanska vlada promenila je stav prema umetnosti, a društvo je postalo otvoreno za „umetnosti zajednice“. U Ujedinjenom Kraljevstvu promenjena je kulturna politika,[10] u kojoj je ključna promena bila je njeno poimanje umetnosti kroz upućivanje na umetnost u celini, a ne isključivo na likovnu umetnost. Stephens 2001, str. 46 Ova promena podstakla je više eksperimentalnih praksi, što je dodatno bilo olakšano modelom umetničkih rezidencija. Ovi rezidencijalni programi za umetnike sastojali su se gotovo isključivo od rezidencijalnih studija vizuelnih umetnosti. Iako su se tokom 60-ih pojavile prilike za boravak pesnika, kompozitora i muzičara, scenom su ipak dominirali vizuelni umetnici.[11]

Tokom 70-ih i 80-ih prilike za rezidencijalni boravak umetnika su postale sve brojnije. Tokom 80-ih i 90-ih globalizacija je omogućila da rezidencijalni programi postanu pristupačni umetnicima iz inostranstva, a institucije su otvorile svoje rezidencijalne programe međunarodnim umetnicima. Ekspanzija interneta početkom 2000-ih dodatno je globalizovala rezidencije umetnika, jer su jeftiniji i neposredniji oblici komunikacije omogućili da organizacija i procesi prijavljivanja međunarodnih umetničkih rezidencija postanu lakši i blagovremeniji. Do 2010-ih umetničke rezidencije su među umetnicima postale široko smatrane za neophodni deo karijere.[12]

Gostujući umetnici i umetničke kolonije u Srbiji[uredi | uredi izvor]

Učesnici prve Likovne kololonije Sićevo, 1905. godine: Nadežda Petrović, Rihard Jakopič (sede u prvom redu), Ivan Meštrović, Ferdo Vesel, Paško Vučetić, Ivan Grohar i Emanuel Vidović (sleva nadesno stoje u drugom redu), Branko Popović, likovni kritičar (okrenut leđima)

Najstarija srpska, ali i jugoslovenska umetnička kolonija je Likovna kolonija Sićevo. Osnovana je 1905. godine, na inicijativu čuvene slikarke Nadežde Petrović. U kontinuitetu se održava od 1964. godine.[4] Imala je velike sličnosti sa istovrsnim projektima u zapadnim zemljama, poput protivljenja modernizaciji novog doba kroz idealizaciju sela i favorizovanje narodne tradicije, iako je počivala na različitim ideološkim osnovama. Odlikovali su je unapred utvrđeni ciljevi i veoma napredne ideje, slične i zato podržane od strane zvaničnih društvenih krugova, tadašnje političke i intelektualne elite. Međutim, za razliku od sličnih kolonija na zapadu, ova kolonija nije u svoj program uključivala nikakvu interakciju sa lokalnim stanovništvom, niti je dala bilo kakav značajniji podstrek razvoju turizma na ovim prostorima.[13]

Posle Drugog svetskog rata, početkom 50-ih, opšta društvena i intelektualna klima omogućila je da se stvore slobodoumniji pogledi na umetnost, što je dovelo do oživljavanja do tada strogo kanalisanog i kontrolisanog likovnog života u Srbiji. Slično tendencijama u zapadnim zemljama, pokreću se mnoge umetničke kolonije, koje pokazuju daleko veći interes za saradnju sa lokalnom zajednicom. Tako je 1952. godine osnovana Umetnička kolonija u Senti, kao rodonačelnik ovog specifičnog oblika društvenog davanja i kreativnog uzvraćanja. Ideja se vrlo brzo proširila, pa su samo u Vojvodini do 1960. osnovane umetničke kolonije u još sedam gradova.[14]

Već po završetku Prvog svetskog rata javlja se ideja o mogućnosti i potrebi povezivanja umetničkih kolonija i kulturnog turizma, kada sledi pokušaj osnivanja Umetničke kolonije na Paliću. Međutim, tek od 70-ih godina 20. veka, kada se u Srbiji intenziviraju kolonijalna okupljanja, raste svest o njihovom turističkom potencijalu i sve češće se osnivaju u turističkim središtima i uz spomenike kulture. Ipak, tešnja saradnja između kolonista i lokalnog stanovništva uglavnom nije postojala sve do samog kraja 20. veka, kada su upravo neke kolonije stvorile uslove za razvoj turističkih potencijala pojedinih ruralnih zajednica. Početkom 2000-ih organizuju se prvi usko profilisani konkursi za likovne kolonije, što dovodi do izdvajanja onih najkvalitetnijih, razvoja profesionalnog menadžmenta, kao i edukacije publike, odnosno komunikacije sa sredinom.[15]

Uticaji rezidencija umetnika[uredi | uredi izvor]

Godine 2013. Međunarodna federacija umetničkih saveta i agencija za kulturu (International Federation of Arts Councils and Culture Agencies — IFACCA) sprovela je istraživanje o motivima umetnika da se priključe rezidencijalnim programima njihovim očekivanjima od tih programa. Prema podacima prikupljenim u 18 zemalja, na šest kontinenata, najčešći motivi su sledeći:

  • Prilika za profesionalni razvoj (88%)
  • Podrška stvaranju ili razvoju novog umetničkog dela (75% )
  • Kulturna saradnja (31%)
  • Biti deo programa razvoja lokalne zajednice (19%)<ef>IFACCA 2022, str. 3</ref>

Uticaj na lokalnu zajednicu[uredi | uredi izvor]

Studija o rezidencijalnom programu Artists in Architecture sprovedenom u italijanskom gradu Praijanu, kroz intervjue obavljene šest meseci po završetku programa, pokazala je da su stanovnici ovog grada izrazili veću sklonost ka umetnosti i kreativnosti, kao i o socijalnom zbližavanju i brizi jednih o drugima.[16] Ovakav rezultat sugeriše da bi rezidencijalni programi, kroz povezivanje umetničkog rada sa lokalizovanim prostorom, mogli imati velike koristi za lokalne zajednice.[17]

Uticaj na stariju populaciju[uredi | uredi izvor]

Studije o efektima umetničkih programa na stariju populaciju sprovode se još od 80-ih godina, a od tada su umetnički rezidencijalni programi postali sve češći u ustanovama za brigu o starima.[18] Istraživanja su pokazala da ovakvi programi mogu značajno poboljšati kvalitet života starijih osoba u ovakvim ustanovama.[19] Pokazalo se da umetnički programi mogu da poboljšaju ne samo fizičko i mentalno zdravlje, već i socijalno blagostanje starije populacije.[20] Konkretno, ispitivači su primetili da umetnički programi mogu uticati na promene u opštem zdravstvenom stanju, što je rezultiralo manjom učestalošću poseta lekaru, upotrebom lekova izdavanih na recept, nižom stopom pojave depresije i osećaja usamljenosti i povećanim učešćem u društvenim aktivnostima.[21]

Uticaj na obrazovanje[uredi | uredi izvor]

Istraživanja su pokazala da umetničke rezidencije (umetničke kolonije) mogu ojačati nastavne planove i programe umetnosti u učionicama u predškolskim ustanovama. Studija iz 2011. sprovedena u jednom američkom centru za brigu o deci otkrila je da je šestonedeljna umetnička kolonija imala efekat „transformacije… postojećih umetničkih praksi usredsređenih na zanat u smislena umetnička iskustva koja su se oslanjala na gledanje umetnosti, stvaranje umetnosti i estetska iskustva“. Iako nije bilo u okviru studije da se ispitaju dugoročni efekti, ova studija je pokazala da je estetsko iskustvo koje pruža kratak boravak značajno povećalo interesovanje studenata i angažovanje u umetničkim aktivnostima, barem tokom trajanja studija.[22]

Uticaj na turizam[uredi | uredi izvor]

Ruralne umetničke kolonije su od vremena svog nastanka u 19. veku igrale značajnu ulogu u globalnoj kulturnoj transformaciji, koja je povezana sa nastankom modernog turizma. Mnoge od njih svoj opstanak i kontinuitet do današnjih dana duguju upravo turističkoj industriji, a razvile su se u hibridne atrakcije kulturnog turizma, koje kombinuju selo i umetnost, tradicionalnu kulturu i prirodne lepote, sa savremenom umetničkom produkcijom. Izuzetna atraktivnost i brojni potencijali kojima raspolažu ruralne umetničke kolonije su doveli do njihove izuzetne popularnosti, ali i intenzivnije komercijalizacije, što se posebno odnosi na zapadne zemlje. Nasuprot tome, u mnogim manje razvijenim zemljama ovaj fenomen još uvek nije sagledan u potpunosti, ni kao potencijal kulturnog turizma, ni kao deo kulturnog nasleđa.[23]

Finansiranje[uredi | uredi izvor]

Određeni modeli finansiranja rezidencija za umetnike mogu uključivati dnevnice za umetnika koji učestvuje. Drugi modeli finansiranja, često neprofitnih organizacija, nekada ne predviđaju nikakav dodatak, a mogu čak i zahtevati od umetnika da plate naknadu za učešće. Generalno, postoji više tela uključenih u omogućavanje i finansiranje umetničkih rezidencija. To uključuje organizaciju, instituciju ili zajednicu domaćina, kao i različita finansijska tela rezidencije.[24] Troškovi finansiranja rezidencija umetnika značajno variraju u zavisnosti od vrste, dužine i prirode programa. Oni mogu uključivati plate administracije i menadžmenta, troškove boravka umetnika, prevoza, takse za vizu, materijala i slično. Rezidencije takođe mogu pokriti troškove dokumentacije i evaluacije boravka, što može biti neophodno za institucionalnu evidenciju i transparentnost programa.[25]

Sredstva se mogu prikupljati iz različitih izvora: javnih, privatnih ili kombinacijom jednih i drugih. Neformalna istraživačka studija koju je sproveo Res Artis objedinila je podatke o praksi finansiranja 134 ovakva programa. Od 134 ispitanika, 73 su dobila isključivo javna sredstva, 34 su dobila kombinaciju javnog i privatnog finansiranja, a 22 su dobila kombinaciju javnog i sopstvenog finansiranja. Javna sredstva se mogu raspodeliti iz institucija na gradskom, državnom, nacionalnom, regionalnom i međunarodnom nivou. Na primer, Künstlerhaus Stuttgart Atelierprogramm je jednogodišnji program rezidencije umetnika za umetnike i umetničke kritičare početnike, koji finansira grad Štutgart. Primer sredstava koja se distribuiraju sa nacionalnog nivoa je Malta Arts Fund, koji podržava umetnike koji učestvuju u rezidencijalnim programima.EU Experts 2014, str. 48 Primeri privatnih tela za finansiranje mogu uključivati umetničke galerije, preduzeća, naučne organizacije, ekološke organizacije, bolnice, škole i druge.EU Experts 2014, str. 28

Nacionalne politike[uredi | uredi izvor]

U smislu prepoznavanja sve veće rasprostranjenosti umetničkih rezidencija, mnoge nacionalne i državne vlade, njihovi organi i druge nevladine organizacije objavile su smernice politike za umetničke rezidencije.

Evropa[uredi | uredi izvor]

Evropska unija je 2014. godine, u saradnji sa Radnom grupom stručnjaka zemalja članica EU za rezidenciju umetnika, objavila Priručnik o politici rezidencija umetnika.[26] Priručnik detaljno opisuje trenutne trendove i ponašanja institucija koje ugošćuju rezidencije umetnika širom sveta i daje smernice za usmeravanje dobre politike od strane država EU u vođenju rezidencijalnih umetnika i obezbeđivanje dobrog ocenjivanja, izrade dokumentacije i pružanja povratnih informacija radi informisanja o budućoj praksi.[27] Na nacionalnom nivou, u priručniku je predloženo unapređenje međuvladine komunikacije na svim nivoima vlasti (podregionalni, lokalni, gradski...) kako bi se stvorila jedinstvena strategija za rezidencije umetnika.“[28]

Amerika[uredi | uredi izvor]

Savez umetničkih zajednica (Artist Communities Alliance — ACA) je međunarodna asocijacija sa sedištem u Sjedinjenim Državama, osnovana u cilju podrške ljudima koji vode oblast rezidencijalnih umetnika“.[29] Zajednica je 2020. objavila članak pod naslovom Pet stubova zdravog boravka (The Five Pillars of a Healthy Residency).[30]

Australija[uredi | uredi izvor]

Australij je razvila i objavila Artists-in-Residence Toolkit (Komplet alata za rezidencijalne umetnike), priručnik za usmeravanje razvoja rezidencijalnih programa za umetnike. Predlozi u priručniku uključuju jasno definisanje svrhe rezidencije, jasno definisanje troškova za koje će institucija domaćin biti odgovorna, i detaljnu evaluaciju rezidencijalnog programa po njegovom završetku.[31]

Vidi još[uredi | uredi izvor]

Reference[uredi | uredi izvor]

  1. ^ EU Experts 2014, str. 9
  2. ^ (ACT toolkit (n.d.) iz literature)
  3. ^ Sealy & Lee 2020
  4. ^ a b „Umetnici čuvaju nasleđe Nadežde Petrović u najstarijoj likovnoj koloniji u Srbiji”. JUGPRESS. 2022-09-02. Pristupljeno 2024-05-27. 
  5. ^ EU Experts 2014, str. 69
  6. ^ Pinto et al 2020, str. 3
  7. ^ Stephens 2001, str. 44
  8. ^ Rycroft 2019, str. 293
  9. ^ Civil service document of 1972 cited in Stephens 2001, str. 44
  10. ^ Stephens 2001, str. 45
  11. ^ Rycroft
  12. ^ EU Experts 2014, str. 69
  13. ^ Majstorović 2014, str. 113
  14. ^ Tutorov 1988, str. 371
  15. ^ Majstorović 2014, str. 113-314
  16. ^ Pinto et al 2020
  17. ^ Pinto et al 2020, str. 17
  18. ^ Richmond-Cullen 2018
  19. ^ Li et al 2021, str. 1-20
  20. ^ Li et al 2021, str. 14
  21. ^ Li et al 2021
  22. ^ Eckhoff 2011
  23. ^ Majstorović 2014, str. 107
  24. ^ Stephens 2001, str. 44
  25. ^ EU Experts 2014, str. 47
  26. ^ EU Experts 2014
  27. ^ EU Experts 2014, str. 66
  28. ^ EU Experts 2014, str. 66
  29. ^ „Artist Communities Alliance”. Pristupljeno 3. 6. 2022. 
  30. ^ „The Five Pillars of a Healthy Residency”. Artist Communities Alliance. Pristupljeno 3. 6. 2022. 
  31. ^ ACT toolkit n.d.

Literatura[uredi | uredi izvor]

Spoljašnji izvori[uredi | uredi izvor]

Preuzeto iz „https://sr.wikipedia.org/w/index.php?title=Резиденцијални_уметник&oldid=27813493”