Бранко Поповић (сликар)

Из Википедије, слободне енциклопедије
Иди на навигацију Иди на претрагу
Бранко Поповић
BrankoPopovic autoportret.jpg
Аутопортрет из 1912. године
Датум рођења (1882-01-27)27. јануар 1882.
Место рођења Ужице
Кнежевина Србија
Датум смрти 27. новембар 1944.(1944-11-27) (62 год.)
Место смрти Београд
Југославија
Портрет жене Б. Поповића Дивне из 1925. године

Бранко Поповић (Ужице, 15/27. јануар 1882Београд, 27. новембар 1944) је био српски сликар, ликовни критичар, професор и декан Техничког факултета Универзитета у Београду.

Биографија[уреди]

Рођен је Ужицу од оца Стојана, оснивача прве српске фабрике чоје и ћебади у Ужицу, и мајке Фемке. Од дванаесте године живео је у Београду. Завршио је 1905. Технички факултет у Београду. После тога је учио сликарство у Минхену у цртачкој школи Хајнриха Книра (1905—1906), затим на Уметничкој академији код Лудвига Хертериха (1906—1909) и у Паризу (1909—1912). Објавио је већи број критика, огледа и студија о уметности. Насликао је око 100 дела, од којих је 80 сачувано. Био је један од оснивача Уметничке групе „Облик“. Излагао је на заједничким изложбама у Паризу (1919), Филаделфији (1926), Лондону (1930), Риму (1937) и на 22. Бијеналу у Венецији (1940).

Учествовао је у Балканским ратовима, рањен је код Куманова, а такође је учествовао и у Првом светском рату. Као официр VII пешадијског пука добио је чин потпуковнка. Добитник је ордена за храброст у Првом и Другом балканском рату и француског крста Легије части са палмама у Првом светском рату.

Изабран је 1914. за доцента на Техничком факултету. Био је архитекта и између два рата један од најпознатијих српских сликара. Уочи Другог светског рата био је декан Техничког факултета у Београду.

Био је члан Демократске странке. После слома Југославије, бива затворен у логору на Бањици као заговорник демократије. Успео је да се извуче и врати на функцију декана Техничког факултета. Одбио је да буде потписник Апела српском народу зашта су га касније комунисти теретили. Учествовао је у изради Српског цивилног плана са осталим српским интелектуалцима (Чајкановићем, С. Стефановићем и други).

У новембру 1944. године осуђен је и стрељан као народни издајник од стране комуниста и не зна се где је сахрањен. Том приликом је Политика објавила списак од 105 стрељаних, међу којима је било и његово име. Тада му је конфискована имовина. У његов стан и атеље у Кнез Михаиловој 24 уселио се сликар Ђорђе Андрејевић Кун.

По решењеу Окружног суда у Београду рехабилитован је 2007. године. Изложбе његових радова организоване су: 1996. у Београду (у галерији САНУ), 1996. у Новом Саду (у ликовном салону огранка САНУ), 2004. у Ужицу (у Градској галерији) и 2011, 10. фебруара 2011. у галерији РТС и у Зрењанину у Народном музеју, 25. августа 2011.[1]

Био је ожењем Дивном, рођеном Науновић са којом је имао три сина: Симеон, архитекта, Пријезда, адвокат и Боривоје, ТВ новинар.

Галерија[уреди]

Види још[уреди]

Референце[уреди]

  1. ^ Branko Popović - slike - Arte, Приступљено 5. 4. 2013.

Литература[уреди]

  • Лазар Трифуновић, Српска ликовна критика, Српска књижевна заједница, Београд, 1967, pp. 28, 226, 297, 313, 357, 369-387
  • Миодраг Б. Протић, Бранко Поповић, Српско сликарство XX века, Нолит, Београд, 1970, pp. 56-57, 105
  • Лазар Трифуновић, Српско сликарство 1900-1950, Нолит, Београд, 1973, pp. 88-90
  • Владимир Розић, Ликовна критика у Београду између два рата (1918—1941), Југославија, Београд, 1983
  • Владимир Розић: Бранко Поповић, сликар и ликовни критичар, (каталог ретроспективне изложбе), САНУ, Београд, 1996
  • Бранко Поповић, Ликовне критике, огледи и студије, (приредио и увод Владимир Розић), Градска галерија, Ужице, 2004
  • Симо Ц. Ћирковић: Ко је ко у Недићевој Србији 1941-1944, изд. Просвета, Београд 2009, одредница „Поповић, Бранко С.“ стр. 412, (COBISS.SR 170123788)

Спољашње везе[уреди]