Ликовна колонија Сићево

Из Википедије, слободне енциклопедије
Назив
Ликовна колонија Сићево
Зграда Ликовне колоније у Сићеву
Основана:
(1905-07-30)30. јул 1905.(112 год.)
Обновљена:
(1964-08-15)15. август 1964.(53 год.)
Земља:
Краљевина Србија Краљевина СХС/Југославија
ФНРЈ/СФРЈ СРЈ/СЦГ Србија
Уметнички директор:
Седиште:
Сићево
Адреса:
Сићево ББ
Напомена:
Основана на иницијативу познате српске сликарке Надежде Петровић

Ликовна колонија „Сићево“ (ЛКС) (енгл. Art Colony Sićevo) најстарија је српска и југословенска уметничка колонија, најстарија институција те врсте на Балкану, и нека врста историје Србије у 20. веку. Основана, 30. јула 1905. године, у селу Сићево, у живописној Сићевачкој клисури, 16 километара источно од Ниша, на иницијативу познате српске сликарке Надежде Петровић, ЛКС баштини вредна уметничка дела познатих уметника, различитих стилских опредељења. Захваљујући Надеждиној иницијативи, коју су свесрдно подржале њене колеге из Словеније и Хрватске, колонија је започела са радом, који са прекидом од 59 година и до данас траје.

Од 1991. године, ЛКС је добила међународни карактер, и постала позната сликарском свету и ван простора Балкана, што је било од значаја да окупи импонзантан број аутора који су били импресионирани амбијентом самог села Сићева и пејзажима Сићевачке клисуре у којим су нашли примарну инспирацију за своје ликовне креације, служећи се при томе одабраним стазама властите ликовне поетике у сликовном остварењу свог доживљаја пејзажа.[1]

Кроз Сићевачку колонију, за више од стодесет година њеног постојања прошло је више од четристотине сликара из свих крајева некадашње Југославије и иностранства. Колонија је отворена за уметнике различитих генерација и естетских опредељења. Захваљујући њој формиран је импозантан ликовни фонд који данас чини око 796 дела (од 1970) значајне уметничке вредности.

Први сазив Колоније у Сићеву 1905. године[уреди]

Оснивач ЛКС, сликарка Надежда Петровић (1909)

Пре више од једног века (1905. године) сликарка Надежда Петровић, током свог боравка у иностранству, уз бројне потешкоће, успела је да реализује своју идеју о Југословенској уметничкој колонији у Србији и довела своје колеге из минхенских дана школовања (Јакопович, Грохар, Весел, Јама) у тада многима непознато село Сићево и Сићевачку клисуру надомак Ниша, да сликају у пенеру, проучавају српске народне обичаје, размењују мишљења и искуства.

Према К. Амброзићу идеја о оснивању Колоније зачета је за време трајања Прве југословенске изложбе у Београду, септембра 1904. године (у породичној кући Надежде Петровић,[2] где су се млади уметници састали), непосредно пре оснивања друштва Лада 1904.[3] Изложба је била прилика да Надежда поново сретне своје пријатељe и колеге, словеначке (Ивана Грохара, Ферда Весела, Рихарда Јакопича, Матију Јама), и хрватске (Ивана Мештровића и Емануела Видовића) и бугарског сликара Николу Михаилова са којима се дружила још за време студија у Минхену, док је боравила у атељеу Антoна Ажбеа.

Међутим, најновија истраживања од стране Љ. Миљковић указују на чињеницу да се замисао о оснивању Сићевачке кололоније јавила три месеца касније (29. децембра 1904) у Софији када су се још једанпут састали српски, бугарски, словеначки и хрватски сликари, а поводом организовања Друге југословенске изложбе.[4]

Понудивши овим и другом сликарима разне облик сарадње који би задовољио све југнословенске народе, Надежда Петровић се свом снагом трудила да истакне вредности националне уметности словенских народа, касније уједињених у Краљевину Југославију.[5]

Колонија је почела са радом 30. јула 1905. године. У Сићево је као домаћин прва стигла Надежда Петровић а са њом и Фердо Весел. Потом су им се се придружити Рихард Јакопич, Иван Грохар, Пашко Вучетић, Иван Мештровић и Емануел Видовић. Неколико пута накратко у колонији је боравио и сликар Бранко Поповић, ликовни критичар и професор историје уметности на Техничком факултету у Београду.[3]

Ученици прве ЛКС из 1905.: Надежда Петровић, Рихард Јакопич (седе у првом реду), Иван Мештровић, Фердо Весел, Пашко Вучетић, Иван Грохар и Емануел Видовић (слева на десно стоје у другом реду, Бранко Поповић, ликовни критичар (окренут леђима)

Надежда Петровић је, приликом оснивања ЛКС, написала који треба да буду главни циљеви колоније:

Уметнике су са великом радозналошћу примили мештани Сићева, који су их сместили у кућама домаћина у самом селу, осим Надежде која је одсела код своје пријатељице из детињства Љубице Николајевић - Ловрић у њеном стану у старој сићевачкој школи, данас седишту Колоније.[6]

Сачувано је и сведочење учитељице из Сићева која је учеснике колоније описали као о групу веселих младих људи, радо приманих у селу.

Изложба дела Прве југословенске колоније одржана је 27. јануара 1907. године у Народном музеју у Београду. Поред чланова Колоније излагали су и хрватски уметници Иван Мештровић, Емануел Видовић, Мирко Рачки, Томислав Кризман, Антун Катуранић и бугарски аутори Александар Божинов и Никола Михаилов.[3]

Колонија је као покрет трајала само две године (1905-1907).

Шест деценија прекида у раду Колоније (1905—1964)[уреди]

На прекид у раду колоније утицао је низ историјских догађаја (Анексија БиХ, Велики и Други светски рат, периоди обнове ратом разорене Југославије). То је створило паузу од скоро 60 година до поновног окупљања уметника у Сићеву са истим циљем и истом идејом.[6]

Рад ЛКС од 1964. до 1969. у оквиру Народног музеја у Нишу[уреди]

Током 1962. године, академски сликар Драгана Костића и новинара Срећка Тариташа у случајном сусрету19 предложили су наставак одржавања ЛКС као могућу физиономију и начин будућег рада уметника у заједници јужнословенских народа - СФРЈ.[1]

Први скуп у вези са покретањем иницијативе за обнову рада ЛКС одржан је у атељеу нишког сликара Радомира Антића. Председништво Друштва ликовних уметника Среза Ниш које је покренуло иницијативу за обнову Колоније чинили су: председник Брана Павловић и чланови: Драган Костић, Радомир Антић и Душан Николић.[7] Они су отписали акт: Предлог са основним циљевима и задацима, за формирање Колоније у Сићеву (15. новембар 1962 године).[8]

Коначно, након педесет девет година, поново је почела са радом прва „обновљена“ Ликовна колонија у Сићеву која је трајала од 15. до 31. августа 1964. године, у организацији Културно-просветне заједнице и Народног музеја у Нишу. Од те године године рад Колоније одвија се у континуитету, до данашњих дана.[9]

У периоду од 1964 – 1969. за рад ЛКС био је примарно надлежан Народни музеј у Нишу, као непосредан организатор Колоније и традиционалних јесењих изложби, донираних и откупљених радова учесника Колоније. У истом периоду у Сићевачкој колонији боравило је шездесет уметника из свих крајева Југославије, укључујући и четири из иностранства.

1964.[уреди]

Учесници прве обновљене ЛКС, њих 12, године 1964. били су смештени у хотелу у Сићеву

Први учесници ЛКС били су дванаесторо уметника из Словеније, Хрватске и Србије,[10] и то из:

Београда Зоран Павловић (1932 — 2006), Милун Митровић (1922 — 2010), Драган Лубарда и Владислав Тодоровић-Шиља (1933 — 1988)
Загребa Анте Кудуз, Зорислав Дремпетић и Томислав Хрушковец
Ниша Радомир Антић и Мирољуб Ђорђевић (уједно домаћини колоније)
Сарајева Нада Пивац
Титограда (Подгорице) Војо Татар

Сликари су били смештени у хотелу у Сићеву у живописној Сићевачкој клисури. Поред сликања, за време боравка у ЛКС уметници су обишли и околину и културно историјске споменике града Ниша, а један дан провели и у селу Сићеву у разговору са мештанима, где је заправо основана Прва југословенска уметничка колонија. Крај рада прве, обновљене колоније обележан је заједничком изложбом приређеном у великом изложбеном Павиљону у Тврђави (13. октобра 1964).[11]

Међу првим учесницима обновљене ЛКС, најзаступљенији су били сликари енформелисти, али и они који су од енформела преко геометризације до асоцијативног и експресивног израза исказивали своје ликовно стваралаштво, што је на неки начин осликавало југословенску ликовну сцену тих година.

Живописним предели Сићевачке клисуре (лево) и села Сићева (десно) непосредна су мотивација и инспирација учесницима ЛКС и ГРС. Лепоту ових предела с почетка 20. века открила је сликарка Надежда Петровић, често долазећи на овај простор са својим пријатељима да слика, и ту 1905. године основала прву југословенску сликарску колонију у Србији свих времена.

1965.[уреди]

Друга ЛКС одржана је од 15. јула до 5. августа 1965. Те године основан је Савет ЛКС који је донео две важне одлуке: прву, да се позивају само уметници са високим реномеом и репутацијом у ликовном свету, и друго да се ЛКС одржи у самом селу Сићеву у кућама сеоских домаћина,[12] и да у њима заједно са сликарима бораве и критичари.

Организација Друге ЛКС је поверена Центру за културу Радничког универзитета у Нишу.[13]

Те године, учествовало је тринаест уметника,[14] из:

Београда Бранислав Протић, Ксенија Дивјак, Бранко Филиповић, Марио Маскарели, Драган Лубарда,
Владислав Тодоровић - Шиља, Десанка Станић и Тања Тарновска
Ниша Драган Костић, Мирољуб Ђорђевић и Мирољуб Алексић
Сарајева Ибрахим Љубовић
Загреба Никола Рајзер

1966.[уреди]

Трећа ЛКС одржана је од 11. до 31. јула 1966. године. Њени учесници били су,[15] из:

Београда Драган Лубарда, Марио Маскарели, Градимир Петровић, Милан Поповић,
Леонид Шејка и Светозар Самуровић
Ниша Радомир Антић и Тодор Стевановић
Белотића Милић Станковић

Сликари су и ове године били смештени у хотелу Сићево, а њихов радни простор углавном je био партер хотела, плато испред њега и мала сала.[15]

1967.[уреди]

Четврта по реду Сићевачка колонија одржана од 16 до 31 јула 1967. године. У њеном сазиву било је четрнаест сликара,[16] из:

Београда Здравко Вајагић, Градимир Петровић, Чедомир Крстић, Славољуб Чворовић и

Бранко Миљуш (први графичар Колоније)

Ниша Нина Антоковић, Зорица Костић и Љубодраг Маринковић - Пенкин
Софије Тодор Хаџиниколов и Сергеј Ивановић Петров
Загреба Василије Јордан
Сарајева Фрањо Ликар
Источног Берлина Курт Рабел
Титограда (Подгорице) — Цветко Лаиновић

Уметници су били смештени у викенд кућицама у кампу код Манастира Сићево.[16]

Овај сазив окупио је еминентну групу сликара, јер поред представника република (осим Македоније и Словеније), учествовали су и страни уметници. Овакав састав повећао је углед и реноме ликовне колоније Сићево у југословенском културном животу, с друге стране направљен је значајан корак у успостављању непосредног контакта наших ликовних стваралаца са уметницима из Немачке и Бугарске.[16]

1968.[уреди]

Пета ЛКС одржана је од 16. до 31. јула 1968. године,[17] а њени учесници били су из:

Београда Крста Андрејевић, Властимир Дискић, Љубодраг Јанковић - Јале, Градимир Петровић, Војислав Тодорић,
Владимир Тодоровић и Славољуб Чворовић
Ниша Драган Костић, Милош Павићевић и Сима Чемерикић
Новог Сада Миливој Николајевић

Свих једанаесторо уметника било је смештено у синдикалном одмаралишту у Сићеву.

1969.[уреди]

Иако је постојала бојазан да ли ће се и 1969 године одржати рад у Колонији, због недовољних Финансијских средства за покриће смештаја учесника, ипак, скуп ликовних уметника у колонији Сићево `69. реализован је од 16. до 31. јула.59 Укупно четрнаест уметника, било је смештено у кућама викенд - насеља у близини манастира Св. Богородице.

Учесници шесте ЛКС били су из Југославије и иностранства и то из:

Београда Мира Јуришић, Бошко Карановић, Вукица Обрадовић, Драговић,
Томислав Петровић и Милена Шотра
Ниша Петар Огњановић, Мирољуб Ђорђевић, Николај Моргуљенко
Драча, Албанија Ибрахим Кодра
Титоград (Подгорица) Ђељош Ђокај
Загреба Габријел Хумек
Скопља Танас Луловски – Тане
Новог Сада Миливој Николајевић
Учесници ЛКС 1967, 1968. и 1969. били су смештени испод стрмих литица Куновичке површи (посебне морфотектонске и предеона целина Нишке котлине у коју је усечена Сићевачка клисура Нишаве), у живописном пределу под називом Кусача, испод њеног највишег врха „Големи камен“ (771 m), у викенд насељу и синдикалном опдмаралишту, а у непосредно уз манастирски комплекс Свете Богородице Сићево (оивичен жутом бојом) окруженом густом претежно листопадном шумом.

У богатом ликовном фонду нишког Музеја (Збирка савремене уметности) чувa се осамдесет осам уметничких дела насталих у Ликовној колонији Сићевo, у периоду од 1964. године, када је и обновљен рад некадашње колоније, до 1970. године, од када старање о организовању Колоније и излагању радова преузима на себе новооформљена Галерија савремене ликовне уметности у Нишу.

Рад ЛКС од 1970. у оквиру ГСЛУ Ниш[уреди]

На даљи рад ЛКС од 1970. године значајно је утицало оснивања Галерије савремене ликовне уметности Ниш, која је те године,[19] преузела све послове око реализације Ликовне колоније „Сићево" од Народног музеја у Нишу, која рад уметника у Колонији никада није пратила условљавањем и ограничавањем у погледу теме и мотива дела.[20]

Зграда старе основне школе у Сићеву, данас Ликовна и књижевна колонија и Графичка радионица у којој се сваке године окупљају сликари, графичари и књижевници из целог света.

Обавезе ГСЛУ Ниш према ЛКС[уреди]

ГСЛУ Ниш у обавези је да за несметано рад ЛКС сваке године:

  • Изврши избор уметника и реализује, у првој половини септембра, боравак највише 12 учесника јер су толики смештајни капацитети зграде Колоније у Сићеву.
  • Задржи традицију да Ликовна колонија има интернационални карактер.
  • Предложи Савет манифестације Ликовна колонија Сићево кога именује Скупштина града и одреди селектора Ликовне колоније који ће заједно са уметницима боравити у Сићеву и непосредно пратити њихов рад.
  • Обезбеди сликарски материјала, исхрану и надокнаде путних трошкова за учеснике.
  • Од учесника Колоније за фонд Галерије савремене ликовне уметности Ниш-Установе културе од националног преузме по једну слику и један цртеж.
  • Крајем године, у новембру месецу, у Павиљону у Тврђави реализује изложбу Ликовне колоније одржану те године и покрије трошкове опреме радова, израде и штампања пратећег каталога као и путне трошкове за уметнике – учеснике Ликовне колоније који долазе на дан отварања изложбе.

Извори[уреди]

  1. 1,0 1,1 Мара Макарић, Ликовна колонија Сићево 1964-1969, Уметничка дела из фонда Народног музеја Ниш, Ниш, 2014.
  2. Др. Катарина Амброзић, Прва Југословенска уметничка колонија, Зборник радова Народног музеја, Књига прва, 1956/57, Народни музеј, Београд, MCMLVIII, 261-286.
  3. 3,0 3,1 3,2 Љ. Миљковић, Друштво српских уметника Лада, (1904-1994), Народни музеј Београд, Београд, 1995.
  4. Љ. Миљковић, Југословенска уметничка колонија, у: Група аутора, Ликовна колонија Сићево, 2005, pp. 10.
  5. Radmila Kostić Izložba likovne Kolonije Sićevo 2005. Galerija savremene likovne umetnosti, 24.01 -12.02. 2006.Likovni život, br.117/118 god. XIX pp. 37—38
  6. 6,0 6,1 Срећко Тариташ, Прва југословенска сликарска колонија у Сићеву, Народне новине, 18. септембар 1962, 11.
  7. Оригинални потписи са Предлога за формирање Колоније у Сићеву из 1962. године, из архиве сликара Драгана Костића.
  8. Оригинални текст, Предлог за формирање Колоније у Сићеву, 1962, из архиве сликара Драгана Костића.
  9. Војислав Девић, Ликовна колонија Сићево 1964-1969, Народне новине, 10. јул 1970. 9.
  10. Драган Костић, Сликарска колонија Сићево, каталог изложбе, Ниш, 1964,
  11. Тихомир Нешић, Ликовна колонија у Сићеву, Народне новине, 17. октобар, 1964
  12. Ј.Т. Сликари гости сеоских домаћина, Политика, Београд, 8. јула, 1965.
  13. Видосав Петровић, Сликари и критичари прихватају позив, Народне новине, 3. јул, 1965, 7.
  14. Ликовна колонија Сићево, Народни музеј Ниш, Ниш, каталог изложбе, 1965, није пагинирано.
  15. 15,0 15,1 Ликовна колонија Сићево, каталог изложбе, Ниш, 1966, није пагинирано.
  16. 16,0 16,1 16,2 Срећко Тариташ, Сутра почиње рад Ликовна колонија Сићево `67 - Међународни скуп сликара, Народне новине, Ниш, 15. јули, 1967, 6
  17. И ове године Ликовна колонија од 16. до 31. јула, Народне новине, 31. мај, 1968, 13.
  18. Војислав Девић, Ликовна колонија Сићево, Градина бр. 11, Културно просветна заједница Ниш, Ниш, 1969, 46.
  19. Tijana Nikolić, Niš dobio prvu ustanovu kulture od nacionalnog značaja, Izvor: City radio, 30. 09. 2013. Niš
  20. Група аутора: Љубица Миљковић, Милица Тодоровић, Радмила Костић, Војислав Девић, Мирослав Анђелковић, Ликовна колонија Сићево 1905-2005, Галерија савемене ликовне уметности у Нишу, Ниш, 2005.

Спољашње везе[уреди]