Иван Мештровић

Из Википедије, слободне енциклопедије
Иди на навигацију Иди на претрагу
Иван Мештровић
Ivan Meštrovic.jpg
Иван Мештровић
Датум рођења (1883-08-15)15. август 1883.
Место рођења Врпоље
 Аустроугарска
Датум смрти 16. јануар 1962.(1962-01-16) (78 год.)
Место смрти Саут Бенд
 САД
Школа Академија ликовних уметности Беч
Веб-сајт www.mdc.hr/mestrovic

Иван Мештровић (Врпоље, 15. август 1883Саут Бенд, САД, 16. јануар 1962) је био хрватски и југословенски вајар и архитекта. Један је од највећих скулптора 20. века. Дипломирао је ликовну академију у Бечу, а затим је био професор на ликовним академијама у Загребу, Сиракузи (1947) и Саут Бенду (1955).

Биографија[уреди]

Иван Мештровић

Мештровић је рођен у месту Врпоље у Славонији, али је своје детињство провео у селу Отавице, код Дрниша у Далмацији, одакле су му били родитељи (оба места су у то време припадала Аустроугарској). Као дете док је чувао овце, Мештровић је слушао епску поезију, народне песме и историјске баладе. Рођен је у сеоској католичкој породици, а његова религиозност обликовала се под утицајем народне религиозности, Библије и касног Толстоја.

Мештровић је у зрелом добу говорио својим пријатељима, да је био српског порекла, јер потиче старином из Новопазарског санџака, од племена Гавриловића.[1] Песник и дипломата Јован Дучић је утврдио да у троуглу Пљевља-Фоча-Горажде постоје два села, са занимљивим именима: Мештровци и Маштровац. Био је то по њему "класични старобијански крај пун Немањићких традиција, царских цркава и тврђава, гнездо гуслара и хероја националних". Гавриловићи су утврђено је, били издељени на три гране, а једна од њих била властелинска породица, у сродству са српским краљем Урошом II. За бављење историјским темама, на свој монументални начин, имао је Мештровић у себи јаких осећаја за српску националну мистику, као и велику унутрашњу, душевну потребу.

Са шеснаест година, Харолд Билинић, каменорезац из Сплита, препознао је његов таленат и узео га је за шегрта. Његов уметнички таленат развио се гледањем знаменитих грађевина Сплита и уз помоћ Билинићеве супруге која је била професорка у средњој школи. Ускоро су пронашли једног бечког власника рудника који је финансирао Иваново пресељење и школовање у Бечу. Морао је у најкраћем року да научи немачки и да се прилагоди новој средини. Упркос бројним проблемима завршио је студије.

Своју прву изложбу приређује 1905. године у Бечу са групом Сецесија, уз приметан утицај стила Арт Нуво. Његов рад је убрзо постао популаран и Мештровић почиње да зарађује довољно за учешће на међународним изложбама, на које је путовао са својом супругом Ружом Клајн. Његов кум је био др Лаза Поповић, са којим је вајар редовно у међуратном периоду проводио Божић у Отавицама. Ту се налазио каменолом од чијег камена је Мештровић за живота исклесао свој "Маузолеј". Тај маузолеј је био неколико километара удаљен од "родне куће". Подигнут је на откупљеном земљишту, са каменим украсима и барељефима. Окренут је био ка истоку, а у њему су католички олтар од жућкастог камена и у поду гробна крипта.[2]

Године 1908. сели се у Париз. Скулптуре створене у том периоду му доносе и међународну репутацију. У Београд се сели 1911, а убрзо потом у Рим, где је на светској изложби примио награду за дело Видовдански храм које је било у оквиру српског павиљона. Тамо је провео наредне четири године проучавајући скулптуре античке Грчке.

На почетку Првог светског рата и након атентата у Сарајеву, Мештровић је покушао да се врати у Сплит преко Венеције, али га је од тог пута одвратио његов негативни став према аустроугарским властима. Током рата је учествовао на изложбама у Паризу, Кану, Лондону и Швајцарској. Био је члан Југословенског одбора.

По завршетку Првог светског рата враћа се у новоосновану Краљевину Југославију и упознаје другу љубав свог живота, Олгу Кестерчанек којом се и оженио. Имали су четворо деце: Марту, која је рођена у Бечу и Твртка, Марију и Мату, који су рођени у Загребу, где су се преселили 1922. Касније би зимске месеце проводили у својој палати у Загребу, а летње у летњој кући направљеној тридесетих година у Сплиту. Постао је професор, а касније директор Културног института у Загребу.

Путовања по свету су се наставила. Излагао је своја дела: у Бруклинском музеју (1924), Чикагу (1925), као и у Египту и Палестини 1927. године.

Због његовог става према Италији, када је осудио италијански ирединтизам према Далмацији, и Немачкој, када је одбио Хитлеров позив да посети Берлин, усташе су га на кратко затвориле током Другог светског рата. Уз помоћ Ватикана се пребацио у Венецију и Рим, а касније у Швајцарску. Цела његова породица није успела да се извуче пред налетима рата – његова прва жена Ружа Клајн умрла је 1942. заједно са својом јеврејском породицом у Холокаусту. Касније, брата Петра су затвориле комунистичке власти.

Титова Југославија је позвала Мештровића да се врати, али је он одбио да живи у комунистичкој земљи. Године 1946, Универзитет у Сиракузи му је понудио место професора и он се преселио у Сједињене Америчке Државе. Још 1945. добио је америчко држављанство, а десет година касније постаје професор на Универзитету Нотр Дам.

Пре него што је умро, Мештровић се на кратко вратио у Југославију последњи пут да би посетио Алојзија Степинца, католичког кардинала који је сарађивао са усташама, и Јосипа Броза Тита.

На захтев југословенских културних посленика, послао је 59 статуа из Сједињених Држава у Југославију (укључујући и споменик Петра Петровића Његоша), а 1952. додатних 400 скулптура и различитих цртежа.

Смрт Мештровићеве деце као да је утицала и на његову. Његова кћерка Марта, која се доселила у Канаду, умрла је у 24. години 1949; његов син Твртко, који је остао у Загребу, умро је 1961. године. Мештровић је направио четири глинене скулптуре, да би обележио смрт своје деце, Марте и Твртка. Неколико месеци доцније, Иван Мештровић је умро у својој 79. години у граду Саут Бенд, у држави Индијани (САД). Његови посмртни остаци су пребачени у Отавице.

Рад[уреди]

Иван Мештровић је извајао преко педесет споменика током свог двогодишњег боравка у Паризу (1908 — 1910). На тему боја на Косову у Паризу се родила идеја за пројекат изградње Видовданског храма чија је макета награђена у Риму. Много његових раних дела носе пансловенску ноту са циљем да се сви јужни Словени уједине.

Са стварањем прве Југославије, његов рад се преоријентише на музичке инструменте и капеле. Себе је практично оријентисао на религиозне мотиве, прављене нарочито од дрвета, под утицајима византијске и готске архитектуре. Најпознатија дела из тог периода су Распеће и Мадона; касније је био више импресиониран Микеланђелом Буонаротијем, када је правио велики број камених рељефа и портрета.

У његова најпознатија дела се убрајају:

Галерије са његовим делима:

  • Мештровићева галерија у Сплиту, отворена после његове донације 1950, која укључује 86 статуа, 17 цртежа и осам бронзаних статуа на отвореном, 28 рељефа у дрвету.
  • Меморијална галерија Иван Мештровић направљена 1973. Врпољу, његовом родном месту, са 35 радова у бронзи и камену.
  • Народни музеј у Београду, који поседује споменике као што су: Милош Обилић, Косовка девојка, Краљевић Марко, Срђа Злопоглеђа, Удовица
  • Народни музеј у Крушевцу има у својој сталној поставци горе споменуту макету Видовданског храма која је у музеју од 1971.
  • Тејт Галерија у Лондону - Бановић Страхиња

Његово дело је и скулптура „Велика удовица” из 1908. године која је 2016. премештена из Музеја савремене уметности у Музеј историје Југославије у Београду.[5]

Галерија[уреди]

Види још[уреди]

Референце[уреди]

Спољашње везе[уреди]