Roditeljstvo

S Vikipedije, slobodne enciklopedije

Otac drži svoje dete.

Roditeljstvo ili uzgoj dece je proces promovisanja i podrške fizičkom, emocionalnom, društvenom i intelektualnom razvoju deteta od detinjstva do odraslog doba. Roditeljstvo se odnosi na složenost podizanja deteta, a ne isključivo na biološke odnose.[1]

Najčešći staratelj u roditeljstvu je otac ili majka, ili oboje, biološki roditelji dotičnog deteta. Međutim, surogat može biti stariji brat ili sestra, očuh, baba i deda, zakonski staratelj, tetka, ujak, drugi članovi porodice ili porodični prijatelj.[2] Vlade i društvo takođe mogu imati ulogu u podizanju dece. U mnogim slučajevima, deca bez roditelja ili napuštena primaju roditeljsku brigu od neroditeljskih ili nekrvnih srodnika. Drugi mogu biti usvojeni, odgajani u hraniteljstvu ili smešteni u sirotište. Roditeljske veštine se razlikuju, a roditelj ili surogat sa dobrim roditeljskim veštinama se može nazvati dobrim roditeljem.[3]

Roditeljski stilovi variraju u zavisnosti od istorijskog perioda, rase/etničke pripadnosti, društvene klase, preferencija i nekoliko drugih društvenih karakteristika.[4] Pored toga, istraživanja podržavaju da roditeljska istorija, kako u smislu pripisivanja različitih kvaliteta, tako i u smislu roditeljske psihopatologije, posebno nakon negativnih iskustava, može snažno uticati na senzitivnost roditelja i ishode deteta.[5][6][7]

Roditelj[uredi | uredi izvor]

Najčešći staratelj u roditeljstvu je biološki roditelj deteta u pitanju, iako drugi mogu biti stariji :sestra, deda i baba, zakonski staratelj, tetka, ujak ili drugi član porodice ili prijatelj porodice. Vlade i društvo takođe mogu imati ulogu u uzgoju deteta. U mnogim slučajevima, siročad ili napuštena deca dobijaju roditeljsko staranje od odnosa bez roditelja. Drugi mogu biti usvojeni, odgojeni u hraniteljstvu ili smešteni u sirotište. Veštine roditeljstva variraju, a roditelj sa dobrim veštinama roditeljstva može se nazvati dobrim roditeljem.[8]

Činioci koji utiču na roditeljstvo[uredi | uredi izvor]

Društvena klasa, socijalni status, kultura i prihod roditelja imaju vrlo snažan uticaj na metode odgoja dece.[9] Kulturološke vrednosti igraju veliku ulogu u tome kako roditelj odgaja svoje dete. Međutim, koncept roditeljstva se razvija s vremenom, s promenom kulturoloških praksi, društvenih normi i tradicije. To pokazuju i istraživanja o činiocima koji utiču na roditeljske odluke.[10][11]

Roditeljski stilovi[uredi | uredi izvor]

Roditeljski stilovi razlikuju se zavisno o istorijskom razdoblju, rasi ili etničkoj pripadnosti, društvenoj klasi, sklonostima i nekim drugim društvenim odlikama.[12] Nadalje, istraživanja pokazuju da istorija vaspitanja, u smislu vezanosti za različite kvalitete i roditeljske psihopatologije, posebno nakon neprijatnih iskustava, može snažno uticati na osetljivost i ishode roditelja.[5][6][13]

Razvojna psihološknja Dijana Baumrind identifikovala je tri glavna roditeljska stila u ranom razvoju deteta: autoritativni, autoritarni i popustljivi.[14][15][16][17] Ti su stilovi roditeljstva naknadno prošireni na četiri tako da uključuju i neuključeni stil. Istraživanje[18] je otkrilo da je roditeljski stil značajno povezan s kasnijim mentalnim zdravljem i dobrobiti deteta. Konkretno, autoritativno roditeljstvo pozitivno je povezano s mentalnim zdravljem i zadovoljstvom životom, a autoritarno roditeljstvo negativno je povezano s tim varijablama.[19] S autoritarnim i popustljivim roditeljstvom na suprotnim stranama spektra, većina konvencionalnih savremenih modela roditeljstva nalazi se negde između.

Autoritativni stil roditeljstva[uredi | uredi izvor]

Autoritativan ili dosljedni stil kombinuje čvrstu roditeljsku kontrolu i veliku emocionalnu toplinu. Autoritativni roditelji oslanjaju se na podržavanje poželjnih ponašanja i retku primenu kazne. Roditelji su svesniji detetovih osećaja i sposobnosti te podržavaju razvoj detetove autonomije u razumnim granicama. U komunikaciji roditelj-dete postoji atmosfera davanja i uzimanja, a kontrola i podrška su uravnotežene. Neka istraživanja su pokazala da je ovaj stil roditeljstva blagotvorniji od previše tvrdog autoritarnog stila ili previše mekog dopuštajućeg stila.[20] Kad se primenjuje bez fizičkog kažnjavanja, postižu se najpovoljniji rezultati s najmanje problema. Deca postižu bolje rezultate u smislu sposobnosti, mentalnog zdravlja i društvenog razvoja od one koja odgajaju roditelji s popustljivim, autoritarnim ili zanemarujućim stilovima.[21]

Autoritarni stil roditeljstva[uredi | uredi izvor]

Autoritarni roditelji su vrlo kruti i strogi. Pred detetom se postavljaju visoki zahtevi, ali postoji malo emocionalne topline. Roditelji koji praktikuju roditeljstvo u autoritarnom stilu imaju strogo postavljena pravila i očekivanja o kojima se ne može pregovarati i zahtevaju rigidnu poslušnost. Kad se pravila ne poštuju, kazna se često koristi za osiguravanje buduće poslušnosti. Obično nema objašnjenja kazne osim da je dete u neprilici zbog kršenja pravila. Ovaj roditeljski stil snažno je povezan s telesnim kažnjavanjem. Tipičan odgovor na detetovo pitanje autoriteta često je: „jer sam ja tako rekao/la”. Dijana Baumrind je otkrila da su deca odgajana u autoritarnom stilu manje vesela, lošijeg raspoloženija i podložnija stresu. U mnogim slučajevima ta su deca pokazala pasivnu agresiju. Ovaj roditeljski stil može negativno uticati na obrazovni uspeh i karijeru, dok čvrst i ohrabrujući roditeljski stil utiče pozitivno.[22]

Popustljivi stil roditeljstva[uredi | uredi izvor]

Popustljivo roditeljstvo postalo je nakon Drugog svetskog rata popularnija roditeljska metoda za porodice srednje klase.[23] U takvim se uslovima detetova sloboda i autonomija se visoko cene, a roditelji se prvenstveno oslanjaju na razgovor i pojašnjavanje, bez jasno postavljenih granica. Roditelji su nezahtevni, pa stoga u ovom roditeljskom stilu ima malo kazni ili izričitih pravila. Ovi roditelji kažu da su njihova deca slobodna od spoljašnjih ograničenja i imaju tendenciju da jako reaguju na sve što dete želi. Deca popustljivih roditelja generalno su sretna, ali ponekad pokazuju nizak nivo samokontrole i samopouzdanja jer nemaju strukturu kod kuće.[24]

Neuključeni ili indiferentni stil roditeljstva[uredi | uredi izvor]

Neuključeni, indiferentni ili zanemarujući roditeljski stil je prisutan kada su roditelji često emocionalno ili fizički odsutni. Imaju malo ili nimalo očekivanja od deteta, malo s njim komuniciraju i redovito nemaju komunikaciju te ne reaguju na detetove potrebe. Često nemaju kontrolu nad detetovim ponašanjem i ne postavljaju granice. Kada su prisutni, mogu pružiti ono što je detetu potrebno za preživljavanje uz malo ili bez angažmana. Često postoji veliki jaz između roditelja i dece s takvim roditeljskim stilom. Deca koja imaju malo ili nimalo komunikacije s vlastitim roditeljima obično su žrtve druge dece a mogu i sama imati probleme ponašanja. Deca neuključenih roditelja često imaju izazove u području socijalne kompetencije, akademskog uspeha i psihosocijalnog razvoja.

Otac i sin

Roditeljstvo ne završava s punoljetnošću deteta. Mlađim odraslim osobama je često potrebna roditeljska podrška i nakon navršenih 18 godina starosti.

Vaspitavanje dece[uredi | uredi izvor]

Psiholozi su utvrdili da dete, na prvom mestu, oponaša unutrašnje stanje roditelja, potom – ponašanje svojih roditelja, a na trećem mestu – reči roditelja. Osoba, koja poseduje unutrašnju harmoniju, samim tim već pravilno vaspitava svoje dete.

Dete se može kazniti, ograničiti, ali uvek ga je potrebno voleti i ohrabrivati. Pravilan sistem ciljeva omogućava da se energija usmeri u neophodnom pravcu što funkcioniše daleko bolje od bilo kakvih kazni i ograničenja. Vaspitanje deteta otpočinje vaspitanjem roditelja

Da bi na svet došla harmonična deca, ona treba da imaju kvalitetne i zdrave roditelje. Roditelji, pre svega, moraju da imaju zdrave duše.[25]

„Mercedes model“[uredi | uredi izvor]

Milivojevićev „mercedes model“ dovodi u međusobni optimalni odnos tri glavne funkcije vaspitnog rada: postavljanje ciljeva; pohvaljivanje i nagrađivanje; i kritiku i kaznu.

Model ukazuje na tipične greške u vaspitavanju koje dovode do preterane socijalizacije deteta, razmaživanja, prezaštićivanja, zanemarivanja ili maltretiranja deteta. Glavna poruka roditeljima, jeste zaključak da vaspitavanje nije samo razumevanje i popuštanje, niti samo ograničavanje i kažnjavanje, već kombinacija zahteva, naklonosti i ograničavanja.

Odgovori koje autor modela, Zoran Milivojević nudi nisu teorijska razglabanja, već jasna i proverena životna iskustva kako da vaspitavate dete da biste dobili ono što želite, kako da nagradite a kako da kaznite dete, da li da kritikujete ili pohvalite dete kao osobu ili njegov postupak, kako da vam dete ne bude ni razmaženo ni suviše poslušno...[26]

Reference[uredi | uredi izvor]

  1. ^ Jane B. Brooks (28. 9. 2012). The Process of Parenting: Ninth Edition. McGraw-Hill Higher Education. ISBN 978-0-07-746918-4.  For the legal definition of parenting and parenthood see: Haim Abraham, A Family Is What You Make It? Legal Recognition and Regulation of Multiple Parents (2017)
  2. ^ Bernstein, Robert (20. 2. 2008). „Majority of Children Live With Two Biological Parents”. Arhivirano iz originala 20. 4. 2008. g. Pristupljeno 26. 3. 2009. 
  3. ^ Johri, Ashish (2. 3. 2014). „6 Steps for Parents So Your Child is Successful”. humanenrich.com. Pristupljeno 2. 3. 2014. 
  4. ^ JON., WITT (2017). SOC 2018. (5TH izd.). [S.l.]: McGraw-Hill. ISBN 978-1-259-70272-3. OCLC 968304061. 
  5. ^ a b Schechter, D.S., & Willheim, E. (2009). Disturbances of attachment and parental psychopathology in early childhood. Infant and Early Childhood Mental Health Issue. Child and Adolescent Psychiatry Clinics of North America, 18(3), 665-87.
  6. ^ a b Grienenberger, J., Kelly, K. & Slade, A. (2005). Maternal Reflective Functioning, Mother-Infant Affective Communication and Infant Attachment: Exploring The Link Between Mental States and Observed Caregiving. Attachment and Human Development, 7, 299-311.
  7. ^ Lieberman, A.F.; Padrón, E.; Van Horn, P.; Harris, W.W. (2005). „Angels in the nursery: The intergenerational transmission of benevolent parental influences”. Infant Ment. Health J. 26 (6): 504—20. CiteSeerX 10.1.1.964.1341 Slobodan pristup. PMID 28682485. doi:10.1002/imhj.20071. 
  8. ^ Lazarov, Sergej (2017). vaspitavanje roditelja. Beograd: Beograd Aruna. ISBN 978-86-86073-90-7. 
  9. ^ Lareau, Annette (2002). „Invisible Inequality: Social Class and Child Rearing in Black Families and White Families”. American Sociological Review. 67 (5): 747—76. JSTOR 3088916. doi:10.2307/3088916. 
  10. ^ Shizuka, P. (2019). Social Class, Gender, and Contemporary Parenting Standards in the United States: Evidence from a National Survey Experiment. Social Forces, 98(1), 31–58. . doi:10.1093/sf/soy107.  Nedostaje ili je prazan parametar |title= (pomoć)
  11. ^ „20th Century Evolution of American Parenting Styles”. Pristupljeno 11. 5. 2015. 
  12. ^ JON., WITT (2017). SOC 2018. (5TH izd.). [S.l.]: McGraw-Hill. ISBN 978-1-259-70272-3. OCLC 968304061. 
  13. ^ Lieberman, A.F.; Padrón, E.; Van Horn, P.; Harris, W.W. (2005). „Angels in the nursery: The intergenerational transmission of benevolent parental influences”. Infant Ment. Health J. 26 (6): 504—20. CiteSeerX 10.1.1.964.1341 Slobodan pristup. PMID 28682485. doi:10.1002/imhj.20071. 
  14. ^ Baumrind, D. (1967). Child care practices anteceding three patterns of preschool behavior. Genetic Psychology Monographs, 75, 43–88.
  15. ^ Baumrind, D. (1971). Current patterns of parental authority" Developmental Psychology 4 (1, Pt. 2), 1–103.
  16. ^ Baumrind, D. (1978). „Parental disciplinary patterns and social competence in children”. Youth & Society. 9 (3): 238—76. doi:10.1177/0044118X7800900302. 
  17. ^ McKay M (2006). Parenting practices in emerging adulthood: Development of a new measure. Thesis, Brigham Young University. Retrieved 9 February 2016.
  18. ^ Rubin, Mark (2015). „Social Class Differences in Mental Health: Do Parenting Style and Friendship Play a Role?”. Mark Rubin Social Psychology Research. Pristupljeno 29. 8. 2017. 
  19. ^ Rubin, M.; Kelly, B M. (2015). „A cross-sectional investigation of parenting style and friendship as mediators of the relation between social class and mental health in a university community”. International Journal for Equity in Health. 14 (87): 1—11. PMC 4595251 Slobodan pristup. PMID 26438013. doi:10.1186/s12939-015-0227-2. 
  20. ^ Hedstrom, Ellen (2016). Parenting Style as a Predictor of Internal and External Behavioural Symptoms in Children: The Child's Perspective. 
  21. ^ Joseph M. V., John J. (2008). Global Academic Society Journal: Social Science Insight, Vol. 1, No. 5, pp. 16-25. ISSN 2029-0365 „Impact of Parenting Styles on Child Development”. 
  22. ^ Zahedani ZZ, Rezaee R, Yazdani Z, Bagheri S, Nabeiei P. J Adv Med Educ Prof. 2016; 4:130–4 ZAHED ZAHEDANI Z; REZAEE R; YAZDANI Z; BAGHERI S; NABEIEI P (2016). „The Influence of Parenting Style on Academic Achievement and Career Path”. Journal of Advances in Medical Education & Professionalism. 4 (3): 130—134. PMC 4927255 Slobodan pristup. PMID 27382580. 
  23. ^ Lassonde, Stephen (2017). „Authority, disciplinary intimacy & parenting in middle-class America”. European Journal of Developmental Psychology. 14 (6): 714—732. doi:10.1080/17405629.2017.1300577. 
  24. ^ „permissive parenting”. MSU.EDU. 
  25. ^ Largo, Remo H. Nežne godine razvoj i vaspitanje deteta u prve četiri godine života (1. izd.). Beograd. ISBN 9788652119783. OCLC 961842101. 
  26. ^ Mala knjiga za velike roditelje : priručnik za vaspitavanje dece. Milivojević, Zoran., Bilban, Katja., Kokelj, Vida., Kramberger, Miša., Steiner, Tjaša., Kožuh, Borut. (1. izd.). Novi Sad: Psihopolis institut. 2009. ISBN 9788686653277. OCLC 898669571. 

Literatura[uredi | uredi izvor]

Spoljašnje veze[uredi | uredi izvor]

Roditeljstvo na Vikimedijinoj ostavi.
Preuzeto iz „https://sr.wikipedia.org/w/index.php?title=Родитељство&oldid=27674819”