Rokoko u srpskom pesništvu
| KNjIŽEVNOST |
Pesništvo srpskog rokokoa izmenilo je i preusmerilo formalna traganja baroknih pesnika. Razlozi ove preorijentacije mogu se naći i u školskim programima 18. veka, gde se počelo proučavati latinsko pesništvo, koje nije zasnovano na silabičkoj, nego na stopnoj organizaciji stiha.
Novi stih zahtevale su i javne svečanosti, česte i rado negovane u 18. veku, a upravo tu se ukazivala potreba za akcenatsko-silabičkim stihom, jer dugi silabički stih u kupletu nije bio pogodan za pevanje. Podsticaji iz ruske i nemačke književnosti (preko hrvatskog pesništva), akcenatsko-silabički sistem učen po školama teorijski i teorijska misao ruskih teoretičara (Tredjakovski, Lomonosov), olakšali su prihvatanje akcenatsko-silabičkog sistema i u srpskom pesništvu. Pri tome, posebno važnu ulogu igrala je u početku pevačka numera umetnuta u dramski tekst (“kant”) došla iz ruskog teatra petrovske epohe. Uicaji sa zapada doneli su jampski osmerac i njegov trohejski pandan (Bukvar slavenski, Rim 1753). Prolećna himna (koja potiče iz latinskih izvora - Carmina burana i koja se počela prenositi kroz hrvatske i srpske rukopisne zbornike poezije) očigledno je nosila kroz različite jezike i književnosti istu melodiju, koja je uslovila njenu strofiku i ritmiku, a ta strofika je složena, versifikacija je akcenatsko-silabička i sve je to vodilo napuštanju silabčkih tradicija baroka. To prenošenje melodijskog obrasca (a on je uslovljavao i versifikaciju) donosilo je ponekad i tematske promene. Pevačka numera, koja je, umetnuta u ruske pobožne drame, poredila Bogorodicu sa grlicom, u srpskoj sredini prenela je ovo poređenje sa Bogorodice na personifikaciju Srbije. Tako su Kozačinski i Rajić u svoje drame o Urošu V uneli pevačke numere Preslavna Serbije..., odnosno Preskrbnaja grlice... Za razliku od dramskog teksta koji je u silabičkim distisima, “kant” je imao kod ovih pesnika komplikovanu strofu (aabccc) i akcenatsko-silabičku versifikaciju pogodnu za stopnu organizaciju stiha i podesnu za pevanje.
Važan sledeći korak je odvajanje “kanta” (pevačke numere) od dramskog teksta i njegov dalji samostalan život. Rajić je dao niz karakterističnih pesama pod nazivom “kant” ili “pjesn” (1760. i 1766). Najvažniji trenutak u daljem razvoju srpskog rokokoa i jedna od ključnih pesama čitavog baroka jeste Orfelinov pozdrav Mojseju Putniku (Molovažnoe privjetstvije, 1757). Pet pevačkih numera umetnuto je u okvirnu pesmu ispevanu u silabičkim kupletima (poljski trinaesterac). Pevačke numere izdvojene su i grafički drugačije predstavljene, a uz njih idu notni tekstovi (na koje se ove numere pevaju) ispisani na prostirke koje drže anđeli. Pozdrav Mojseju Putniku prilikom njegovog ustoličenja na položaj bačkog episkopa u stvari je sinopsis svečanosti ustoličenja, sa predlošcima za kulise, za ceremonijalno kretanje aktera, sa muzičkim prilozima, okvinim pesničkim tekstom u obliku deklamacije i pevačkim numerama u obliku rokajnih poetskih medaljona umetnutih u deklamaciju, datih u komplikovanim strofama trostrukim i čak četvorostrukim rimama.
Ova nova rokoko versifikacija donela je znatne formalne novine u srpsko pesništvo. To su: složena strofika (od osam do deset stihova u svakoj strofi), napuštanje izosilabizma (stvaranje strofe od stihova nejednake dužine), stopna organizacija stiha umesto silabičke, ponovno udruživanje poezije s muzikom, uvođenje muške i daktilske rime, ranije korišćene samo u silabičkim stihovima po izuzetku, i nova tematika pesničkog dela. Polimetrija i specifična strofika neparnog broja stihoav, često kombinovanih sa refrenom, mogu se uporediti sa rokokoom nemačke poezije (K. F. Šubart, J. M. Šnojber, J. V. Simler itd) i ruskog pesništva (Skovoroda). Rokajna versifikacije je veoma brzo prodrla u rukopisne pesničke zbornike 18. veka, koji su se posle Prolećne himne punile ovakvim pevanim pesmama duhovnog i drugog sadržaja. Tematika rokajnog pesništva ponavlja neke teme baroka (akrostih, paronomasija, igra povezivanja refrena). Ali, dok je u baroknim stihovima pesnik najčešće skrivao ime svog patrona, visoke ličnosti kojoj je panegerik posvećen, rokajni pesnik je u akrostihu uglavnom ostavljao zabeleženo svoje ime (česta pojava kod Zaharija Orfelina).
Nove teme rokajne poezije su popularna prolećna pesma, varirana na bezbroj načina, pobožna pesma sa poentom okrenutom ljubavnom pesništvu i naročito jak senzualni i galantni naboj ljubavne lirike. Jovan Avakumović i niz anonimnih pesnika stvarali su u rokoku repertoar lascivnih pesama, koje se ponekad dodiruju sa rokajnim ukusom pevača usmene poezije, a ponekad slikaju jedan galantni svet u raspadanju, kada lascivno živi kao jedan od pojavnih oblika opšte društvene klime. Iako u pesnicima kao što su Kozačinski, Orfelin, Rajić, Avakumović i drugi, srpski rokoko ima svoje velike predstavnike, najveći uspeh i prodor rokajnog pesništva srpskog rokajnog pesništva postigli su anonimni pesnici. Njihov vek bio je kratak i gotovo se može reći da nikad u srpskom pesništvu ni pre ni posle nijedna generacija pesnika nije tako kratko delovala, tako rano precvetala, a tako mnogo promenila i donela književnom životu, kao što je bio slučaj sa pesnicima srpskog rokokoa. Bez njihovog versifikacijskog eksperimenta srpski klasicizam ne bi bio moguć, a srpski pesnički jezik ne bi bio osposobljen za akcenatsko-silabički sistem, kojim se služi i dan-danas.
Žanrovski rokoko srpskih pesnika ima dodirnih tačaka sa ranim klasicizmom i predromantizmom, pa je teško povući granicu između ova tri stila od kojih su u to vreme dva bila u usponu, a treći se gasio. Pastorala, koja se u srpskom rokokou javila još u prvoj polovini 18. veka, kod predromantičara je stekla novu popularnost upravo zahvaljujući kultu prirode koji su oni negovali. S druge strane, pastorala je za klasiciste značila povratak u antičkoj bukolici. U tom pogledu posebno mesto i ulogu imaju idile Gesnera u srpskoj književnosti; posle Trlajića, koje je 1793. čitao i u stihovima prerađivao Gesnerove idile, nastala je prava moda ovog pesnika, dok su pastirske igre potom negovali i drugi klasicisti kao Joakim Hedl (na latinskom), Mušicki (u svojoj ranoj rokajnoj fazi, koju je pratila rokoko-versifikacija), potom J. Hadžić, V. Maksimović, Maletić, D. Nešić i drugi. Među predromantičarima mogu se pratiti tragovi rokokoa na osnovu anakreontskih naklonosti koje su pokazivali Solarić, Došenović, Pačić i drugi. Tako je preko bukolika i anakreontike srpski rokoko prešao u klasicizam i predromantizam, mešajući versifikaciju i stilska usmerenja, što, uostalom, nije odlika samo srpske književnosti.
Literatura[uredi | uredi izvor]
- Milorad Pavić, Rađanje nove srpske književnosti. Beograd, Srpska književna zadruga, 1983.