Лукијан Мушицки

Из Википедије, слободне енциклопедије
Иди на навигацију Иди на претрагу
Лукијан Мушицки
Musicki1.jpg
Лукијан Мушицки
Датум рођења (1777-01-27)27. јануар 1777.
Место рођења Темерин
Датум смрти 15. март 1837.(1837-03-15) (60 год.)
Место смрти Карловац
Аустријско царство

Лука „Лукијан“ Мушицки (Темерин, 27. јануар 1777Карловац, 15. март 1837) био је српски владика и песник.

Биографија[уреди]

Мушицки је рођен 27. јануара 1777. године у Темерину, у Башкој жупанији, од оца Георгија и мајке Анастазије.[1] Основну школу је учио у Темерину, код учитеља Павла Миленовића, чувеног "краснописца". Српску школу је још једну годину похађао у Тителу, код тече, учитеља Стевана Поповића. Затим је у том месту још две године ишао у немачку граничарску школу.[2] Гимназију је учио у Новом Саду и Сегедину (три разреда), а права и филозофију у Пешти. По завршеним студијама постаје администратор митрополијске канцеларије у Карловцима, наставник богословије и, пошто се закалуђерио новембра 1802[3], архимандрит манастира Шишатовца. Примио се 1823. године администрације Горњо-карловачке епархије и предузео интензиван просветни рад, на унапређењу образовања свог народа. Од 1828. године па до смрти, био је владика Горњо-карловачки са седиштем прво у Плашком, а од 1829. године у Горњем Карловцу.

У Војној крајини су постојале школе на немачком, а он је отворио прве школе на српском језику у Плашком (Главну, 1824-1827), Шкарама, Зрмањи и Мутилићу. Као архимандрит основао је Богословску школу у Плашком 1824. године, у којој је и сам предавао науку. Пренео је исту као епископ Горњо-карловачки 1829. године у Карловац, а у Плашком на место ње 1831. године покренуо Припремну богословску школу. Мушицки "изведе из ње и посла у народ младе свештенике, утврђене у православљу и свесне Србе". Уредио је и да српска деца у граничарским немачким школама добију православни катихизис.[4] Основао је при српској Прерарандији у Карловцу фондацију са капиталом од 7.000 ф. Из које су годишње по две учитељске приправнице примале по 120 ф.[5]

Од његове личне библиотеке кренула је 1837. године да се ствара Народна библиотека Србије.[2]

Умро је као владика горњо-карловачки у свом дому[1], где и почива на српском гробљу у Карловцу, 18. марта 1837.[6]

Делатност[уреди]

Мушицки је био један од најобразованијих писаца свога времена. Поред грчког и латинског, он зна неколико европских језика и познаје скоро све веће песнике античког и новог доба. Његови омиљени песници су: Фридрих Готлиб Клопшток, чувени немачки песник, писац „Месијаде“, Давид „псалмопјевац“ и нарочито Хорације, чију је поетику (Ars poetica) знао наизуст. Он од Хорација узима метричке облике, хвалбену и свечану речитост и први међу Србима почиње да ствара уметничку поезију у духу и руху псеудокласичне поезије европске. Он сам каже да подражава „Флаку“ и сматра као велики успех што може на српском језику певати по латинским метричким обрасцима.

Врло учен и образован књижевник, Мушицки покушава да архаични старословенски језик, који није имао књижевне традиције, прилагоди псеудокласичној дисциплини форме, у време када је та дисциплина преживела као и сам језик. Он је покушао да независно од народне песме створи нове ритмичке облике и дао је неколико виртуозних образаца, али је његов покушај пропао због одсуства талента и због архаичног језика.

Живећи у доба Вукове реформе језика и правописа, Мушицки се бавио и питањем језика. Он је за слово ј и уноси у српску азбуку слово ђ, изјашњава се за народни језик, али као црквени човек он је и за рускословенски:

„Словенски, сербски језик — два су пута, К једној цели воде нас.”

Он налази да рускословенски језик треба да остане језик цркве и науке, а народни за народ и популарну књижевност. Скупљао је сам етнолошку грађу и први подстакао Вука Караџића да је и овај скупља и објављује.

Дело[уреди]

Он је написао четири књиге лирских песама родољубивог, моралног и дидактичког садржаја. Исте је објавио његов синовац Ђорђе Мушицки под насловом "Стихотворенија Лукијана Мушицког". То је стихотвореније врло ученог и добронамерног родољуба и црквеног човека, али стихотворство лишено правог песничког заноса и лепоте. Он пева о карактеру, народољубљу, благонаравију и добродјетељи и даје моралне поуке младом нараштају. Његове програмске песме „Глас народољупца“ и „Глас харфе шишатовачке“ биле су чувене у своје доба и школска омладина их је знала наизуст. Та је његова поезија цењена у своје време због снажног и искреног родољубља и представља занимљив покушај уметничке версификације по угледу на латинске метричке облике и уједно као карактеристичан образац хладне и укочене „објективне лирике“.

Дописивао се са многим ученим људима свог времена, попут Копитара, Шафарика, Тургењева, Трлајића, Соларића, Стојковића, Магарашевића, Караџића и других. Одржавао је пријатељску везу са Михаилом Витковићем, српским песником из Пеште коме је Мушицки посветио и оду.

Споменик Мушицком у Темерину

Референце[уреди]

  1. 1,0 1,1 "Србски народни лист", Будим 1845. године
  2. 2,0 2,1 "Српска Зора", Беч 1876. године
  3. ^ Милорад Павић: Био-библиографски прилози о важнијим писцима. rastko.rs
  4. ^ "Школски лист", Сомбор 1882. године
  5. ^ "Школски лист", Сомбор 1881. године
  6. ^ Рудолф Строхал, Град Карловац описан и орисан, власт. накл. (Тисак M. Фогине), Карловац, 1906, pp. 232.

Литература[уреди]

Спољашње везе[уреди]


Претходник:
Мојсије Миоковић
епископ горњокарловачки
18281837.

Наследник:
Евгеније Јовановић