Rudnici olova i cinka u Srbiji

Olovno-cinkovna ruda

Najznačajnije ležište olova i cinka u Istočnoj Srbiji - Kučajna, nalazi se u Ridanjsko-krepoljinskoj metalogenetskoj zoni, koja iz Rumunije u Srbi-ju prelazi kod Golupca, i preko Golubačkih planina, Kučajne, Krepoljina i Resavice pruža se dole prema jugu. Ova zona na terenu Srbije retko da je šira od 15-20 km, a stvaranje endogenih rudnih ležišta u ovoj zoni je kontrolisano gorljokrednim-laramijskim magmatskim intruzijama kalkoalkalne magme. Dominantni metali su bakar, olovo i cink, a lokalno se zapaža visok sadržaj zlata i srebra (Kučajna). Kao prateće pojave javljaju se molibden, antimon i gvožđe. Među najznačajnija ležišta i rudne pojave u ovoj metalogenstskoj zoni, posmatrano od severa prema jugu, su: Ridan, Kučajna, Antina čuka i Reškovica

Rudnik Kučajna

Pet kilometara južno od Kučeva, sa leve strane Peka, u dolini rečice Kučajne nalazi se rudnik olova, cinka, srebra i zlata Kučajna.

Kučajna je jedno od retkih rudišta u Srbiji za koje se zna da je gotovo neprekidno eksploatisao sve do kraja IX. veka. Rudu su otkopavali i topili stanovnici istočne Srbije još pre dolaska Rimljana, zatim Rimljani, u srednjem veku Srbi, a potom Turci, Austrijanci i konačno u obnovljenoj srpskoj državi iz vremena Karađorđa. Svi su oni prerađivali samo bogatu olovnu rudu, a na jalovištima ostavljali siromašnije rude sa mnogo pirita i sfalerita, koje su kasnije Feliksu Hof-manu (1864—1892) poslužile za proizvodnju cinka.

Posle Drugog srpskog ustanka i priznatih autonomnih prava od strane Porte Srbima, Srbiju su posetili mnogi putnici i istoričari, među kojima je bio i Oto Pirh, koji je 1829 godine proputovao istočnom Srbijom, i o Kučajni ostavio sledeći zapis:

"Pred početkom te klisure, gde još jedan sporedan potok utiče u Kučajnu, leže stari srebrni rudnici kučajnski, jer Turci ne dozvoljavaju kopanje rude. I to će drugačije biti sa novim uređenjem stvari. Još se vide tragovi halda a u sredini doline ruševine nekog velikog masivnog zdanja, u kome je prema pregradnicom i središnjem delu, koji ima izgled neke kule, bila glavna peć. Ruševine se zovu Stara Kučajna. Još se vide ostaci kaldrmisanog puta, koji je vodio od Peka do Stare Kučajne, vreme i raja skoro sasvim razrušilo."

O rudniku Kučajna je pisao Vasilije Simić:

„Istorija Kučajnskog ležišta je duga i seže do rimskog vremena. No, nije isključeno, s obzirom na karakter rudišta (izvanredna koncentracija plemenitih metapa u gornjim horizontima rudišta) da je ovde bilo rudarske aktivnosti i pre Rimljana, u drevnosti, kada su eksploatisana rudišta rasipnog zlata u dolini Peka i njegovih pritoka."

Geologija užeg područja Kučajna

Geološka građa neposredne okoline ležišta je relativno jednostavna: karbonski filiti i permski crveni peščari leže duž zapadnog oboda, dok je središnji i istočni deo izgrađen od jurskih i krednih krečnjka. Magmatske stene su zastupljene uglavnom dacito-andezitima, na čijem se kontaktu sa krečljacima obrazuju mermeri, koji nemaju šire rasprostranjenje. Dosadašnjim rudarskim radovima i istražnim bušenjem utvrđeno je da su najznačajnija rudna tela lokalizovana u predelu Banjskog potoka. Rudonosna zona obrazovana je duž zapadpog kontakta dacito-andezita i krečnjaka, duga je skoro 1 km a široka 150 m, dok je rudište po dubini praćeno do 140 metara.

Rudišta u Kučajni imaju karakter kontaktnih rudnih pojava. Ona se nikada ne nalaze u vidu pravilnih rudnih žica, već su skoncentrisana u kontaktnoj zoni u nepravilnim masama, po pukotinama raznih oblika i raznih pravaca. Zato su stari rudari svoje radove tako orijentisali da prate rudu, u raznim pravcima i sa mnogim skretanjima. Pukotine sa rudom pojavljuju se najčešće na kontaktu između krečnjaka i eruptivnih stena, i brečastog tufa. Za ovo ležište od sporednog su značaja lokalne impregnacije metalnih sulfida (pirita, galenita i sfalerita), koje se na pojedinim mestima pojavljuju."

Prema obliku, rudna tela se javljaju kao manja ili nepravilne sočivaste žice, na kontaktu krečnjaka sa dacito-andezitima, ili kao male magle u tufoznim brečama. Ova rudna tela i sočiva raspoređena su neravnomerno po ležištu i bez ikakvog pravila.

Od minerala metala u Kučajni preovlađuju sulfidi olova i cinka i derivati njihovog raspadanja (ceruziti). Kao najznačajniji mineral javlja se galenit, koji se ponekad u jedrim sitnozrnim masama nalazi gotovo čist, api i u obliku krupnijih zrna pomešanih sa sfaleritom i piritom. Osim osnovnih minerala (galenita i sfalerita) nisu retke pojave ni ceruzita. Od plemenitih metala, srebro i zlato udruženi sa olovom, u Kučajni su prisutni u znatnim količinama.

Prema stepepu koncentracije sulfida, izdvajaju se masivna tela, sa preko 60% sulfida, i impregnacione rudne mase. U pojedinim rudnim telima ukupan sadržaj olova i cinka prelazi i 50%. Prema izvršenoj analizi na uzorku uzetom u potkopu Kosta, udeo najvažnijih komponenti iznosi: 45.5% olova, 14.7% gvožđa i 1,856 gr srebra po toni rude.

Istorija Kučajna

Kneževina Srbija se za otvaranje Kučajne odlučila skoro istovremeno kad i za otvaranje Majdanpeka (1849). Međutim, iz objektivnih razloga: nedostatka finansijskih sredstava, komunikacija i nemogućnosti da mu zbog nedovoljnog administrativno-stručnog aparata posveti potrebnu pažnju, rudnik Kučajna je jedva preživeo godinu dana (1849—1850). Nakon prekida radova u Kučajni, o ovom rudniku se gotovo ništa više ne zna do 1862. godine, kada rudnik Kučajnu država ustupa Feliksu Hofmanu, Austrijskom građaninu, poreklom iz Nove Moldave, rudarskom inženjeru koji je u rudarstvu Srbije u drugoj polovini IX. veka imao veoma značajnu ulogu. Ugovor sa Hofmanom obuhvata terene na 16 rudnih polja u opštinama Kučajna, Melnica i Ceremošnja, a sklopljen je 1862. godine na 50 godina, uz uslov da zakupac (Hofman) državi „na ime zakupa i legalnog danka plaća 5% od čistog prihoda kao proporcionalni, a na svako rudno polje po jedan dukat cesarski godišnje." U okviru ugovorenih 16 rudnih polja Hofmanu su izdate tri povlastice: Kučajiska na 10 rudnih polja za otkopavanje olovnih ruda; Melnička na 5 polja za otkopavanje kamenih i mrkih ugljeva i Ceremošnja na jedno rudno polje za kopanje vatrostalne gline. U to vreme u Srbiji, sem u Majdanpeku, nije bilo rudarskih radnika, pa je Hofman rudare doveo iz Nove Moldave.

Osnivanje Kučajanskog rudokopnog društva olova i srebra

Hofman je bio uveren da će u Kučajni pronaći bogato rudište olova pa se potrudio da izgradi savremen i rentabilan rudnik koji će u tehničkom i socijalnom pogledu biti uzoran rudnik. Pored pažnje koju je posvetio izgradnji i rekonstrukciji rudnika, odmah je započeo i izgradnju: topionice cinka i topionice olova; ognjišta za odvajanje olova od plemenitih metala; postrojenja za odvajanje srebra od zlata; radničkih stanova i škole za decu radnika. Oni koji su u to vreme posetili Kučajnu, isticali su da je Hofman nastojao da u Kučajni izgradi uzoran i rentabilan rudnik. O tome je po povratku iz Kučajne, rudarski inženjer Manojlo Marić u listu Srbija paminjao: "Po onome što je učinjeno mora se priznati da je preduzeću ovome osigurana budućnost; ovo nam daje lep primer, koliko je kadar da učini odvažnost i izdržanje pored nuždnog znanja i s malim sredstvima. " Nažalost, pokazalo se da su se mnogi prevarili u pogledu Kučajne pa i Hofman, jer bogate rude nije bilo, a sa dubinom se pojavio i problem podzemnih voda. Za dalji rad rudnika pokazalo se da sredstva, sa kojima je Hofman raspolagao, nisu bila dovoljna, pa je od srpske državne blagajne zatražio pozajmicu, i to prvu 1863. a drugu 1865. godine. Kako su i dalje raspoloživa sredstva bila nedovoljna, Hofman je bio prinuđen da deo svojih vlasničkih prava prenese na druge suvlasnike: Ota i Ernesta Hofmana, Vilhelma Sigmunda, Klauzemana i Augusta Barbera, osnivajući sa njima Kučajnsko rudokopno društvo olova i srebra. Kao godina osnivanja Kučajnskog rudokopnog društva pominju se 1864. i 1865. godina, ali najverovatnije da je društvo počelo da funkcioniše tek 1867. godine, sa Feliksom Hofmanom kao tehničkim direktorom i Augustom Barberom kao glavnim ortakom i predsednikom društva.

Iako je Hofman osnivanjem akcionarskog društva i kreditima od srpske Državne blagajne uvećao kapital, veliki priliv vode onemogućio je dalji rad u jami bez novih pumpi i većih izdataka za održavanje, što je zahtevalo nova dopunska finansijska sredstva. Ovakvi uslovi smanjili su rentabilnost preduzeća, doveli do nesuglasica među članovima samog društva, i 1870. godine i do prekida daljeg finansiranja radova odlaska radnika iz Kučajne u Majdanpek i Banat, i bankrotiranja Kučajnskog rudokopnog društva olova i srebra.

Propadanje rudnika Kučajne

Godine 1871. za rudnik Kučajnu se zainteresovao engleski kapital. Posle uspešno obavljenih pregovora sa srpskom vladom i F. Hofmanom, Kučajna je 1873. godine, pod istim uslovima kao i Feliksu Hofmanu, data u zakup engleskom društvu Čarls Filston i Edvard Braisford Brigt, sa sedištem u Londonu. Novi vlasnik Kučajne uložio je znatna sredstva da rudnik osposobi za rad i izgradi novu topionicu olova. Radovi u rudniku se mehanizuju uvođenjem komprsora, bušilica, pumpi i druge mehanizacije. Do 1875. godine iz jame je otkopano i izvezeno 2.200 tona zlatonosne i srebronosne rude olova i 800 tona rude cinka. Međutim, sve ovo nije bilo dovoljno da opravda uložena sredstva i obezbedi očekivanu dobit, pa je novi vlasnik bio prinuđen da odustane od daljeg rada u rudniku i 1877. godine Kučajnu vrati prethodnom vlasniku (Feliksu Hofmanu).

Preuzimajući Kučajnu, a nemajući dovoljno sredstava da finansira nastavak rada u rudniku, Hofman i srpska Vlada su nastojali da nađu novog zakupca. On se pojavio tek 1882. godine kada se za Kučajnu zainteresovao Englez Džon Lič. Ali ni posle preuzimanja rudnika od strane novog zakupca, u rudniku se nije ništa promenilo. Novi zakupac nije bio u stanju da organizuje proizvodnju, jer nije raspolagao sa dovoljno finansijskih sredstava, tako da je posle 1884/5. godine rad u rudniku napušten, građevinski objekti prepušteni propadanju, a ukupna aktivnost zakupca usmerena ka eksploataciji šuma. Pošto je novi engleski zakupac (Džon Lič), osim rude iskoristio i sve što se na rudniku moglo iskoristiti (zakup ispaše, zakup kuća i seču šume) i napustio rudnik, država je 1887. godine nesavesnom zakupcu oduzela povlasticu i pravo na rad, a Felksu Hofmanu ponovo vratila koncesiju. Na taj način 1887. godinom završio se zakup i rad stranih zakupaca u Kučajni, ukoliko se Feliks Hofman smatra domaćim industrijalcem.

Hofman ponovo pokreće rudnik Kučajne

Preuzimajući ponovo Kučajnu, Hofman je nastojao da pod hitno obnovi rudnik i popravi topionicu i zgrade, tako da je već 1888. g. rudnik bio aktiviran, a topionice počele da tope rudu. Godine 1890. rudnik je već bio u stanju da znatnu količinu rude bogatu olovom (galenit sa sadržajem: olova 50-65%; srebra 0,300%; zlata 0,0050-0,078%), i cinkom (kalamina sa sadržajem: cinka 15-55%; srebra 0,001-0,02%; zlata 0,0001-0,00%) pošalje u Austriju i Nemačku, jer postojeći stari pogoni nisu bili podesni za obradu ruda sa sadržajem plemenitih metala.

U izveštaju o stanju rudnika u Srbiji za 1891. godinu, između ostalog, navodi se da su u to vreme u Kučajni bili već aktivirani i u radu sledeći pogoni: rudnik, velika topionica olova i cinka, mlinovi za rudu, prališta, razne radionice, među kojima i radionica za izradu vatrostalne opeke (glina je kopana u obližnjem selu Ceremošnji). U to vreme Hofman je već imao izrađene planove za izgradnju novih postrojenja, koja bi najverovatnije bila mnogo efikasnija i rentabilnija od starih, da požar koji je izbio u junu 1894. godine nije uništio sve zgrade i prinudio ga da obustavi rad. Da bi se potpuno posveti obnovi Kučajne, Hofman je iste godine (1894) napustio državnu službu. Ali sa rudnikom opet nije imao sreće, jer je 1897. godine ponovo izbio požar, koji je uništio topionicu i onemogućio dalji rad rudnika. Od tada u Kučajni su organizovani samo radovi na održavanju potkopa. Godine 1903. na održavanju potkopa radila su samo četiri, a 1906. šest radnika. U narednim godinama prekinuti su i radovi na održavnju, što je označilo i kraj radova u Kučajni.

Rudnik Postenje

Na zapadnim padinama Sokolske planine, između Krupnja i Ljubovije, u ataru sela Postenje registrovane su pojave rude olova na više mesta, ali od svih pojava ekonomski najznačajnije je Postenje. Ono što je karakteristično za rudnu zonu Ždrelo-Postenje-Tisovik, je visok sadržaj karbonata olova (ceruzita), sa sadržajem olova i do 74%. Ovako visok sadržaj olova u rudi omogućava da ruda bez dodatne koncentracije može ići direktno u peć za topljenje. Zbog visokog sadržaja olova, sva poznata ceruzitska ležišta su vep otkopana, što je slučaj i sa ležištem u Postenju.

Geologija ležišta

Rudna tela se u ovoj rudnoj zoni javljaju u obliku žica i gnezda sastavljenih od masivnih agregata ceruzita bele, sive i crvene boje, sa ponešto galenita. Ceruzit se po boji javlja u nekoliko varijeteta (beli, crni ili sivi kao mešavina bele i crne boje), sa lepo obrazovanim kristalima. Prema boji minerala ceruzita lokalni nazivi su: bela, mrka i siva ruda. Ponekad od milja, rudari za sivu i mrku rudu koriste izraze mrkulja i sivulja. U nekim delovima ležišta ruda je tako protkana masnom kaolinisanom ilovačom, da zbog ove primese, minerali ceruzita dobijaju crnu boju, zbog čega je nazvana garulja. Rudonosne žice se javljaju u krečnjaku i granaju u više međusobno manje-više paralelnih ogranaka. Mestimično se ruda pojavljuje i u obliku giezda. Na površini u pravcu pružanja, rudna zona se može pratiti oko 150 m, s tim što se na dubini od oko 100 m rudna zona se skraćuje na 50 m. Debljina orudnjene zone je takođe promenljiva, od 10 cm do 2,5 m. Pravac pružanja ove zone je približno istok-zapad, sa padom prema severu.

Rudarske aktivnosti

Rudne žice u Postenju presečene su Majdanskim potokom, koji ih odvaja na istočno i zapado rudno krilo. Rudnu zonu, širine 10-50 m. sačinjavaju rudne žice promenljive moćnosti, koje se prema dubini prostiru i ispod nivoa nekadašnjeg potkopa. Rudna žica je na površini, kako na istočnom tako i na zapadnom krilu, obeležena mnogobrojnim starim, i novijim radovima seljaka rudara, vidljivih u obliku ostataka starih raskopa i okana. U zapadnom krilu stari površinski rudarski radovi su izrađeni u obliku useka, rađenog u pravcu pružanja rudne zone, tako da su ovi radovi iza sebe ostavili jedan duboki usek (rov), po kom je i rudna žica dobila ime jaslanska žica. Za razliku od zapadnog krila, na istočnom krilu rudne zone, ruda je otkopavana oknima sa površine, razbacanim i nepovezanim duž pravca pružanja rudnih žica, što je razlog da su u ovoj rudnoj zoni registrovani brojni ostaci već zarušenih i u rastinje zaraslih okana. Svi ovi stari i kasniji seljački radovi, prostirali su se prema dubini najviše samo u raspadnutoj i izmenjenoj zoni. Zahvaljujući ovim starim radovima, savremeni istražni radovi (potkopi, okna, raskopi) mogli su biti sa velikom sigurnošću projektovani i izvođeni.

Još za vreme Turaka, a i kasnije za vreme austrijske okupacije severne Srbije (1718—1738), u Postenju i okolnim rudnicima, seljaci rudari su otkopavali i u sopstvenim topionicama topili rudu, što su nastavili da rade i za vreme Prvog srpskog ustanka, snabdevajući ustanike olovom. Ovim poslom seljaci rudari nastavili su da se bave i posle propasti Prvog srpskog ustanka, prodavajući olovo prvo Turcima, na pazarima u Sokolu i Užicu, a kasnije i srpskoj državi. Kada je proradila topioiica u Krupnju (1873), meštani su povećali obim radova na otkopavanju rude, a rudu prodavali topionici. U tom periodu ruda je otkopavana u: Postenju, Rujevcu, Selancu, Crnči, Donjoj Orovici i Torniku. Prema izveštaju vladinog komesara iz 1877. godine, u Postenju (verovatno se misli na Postenje i sve okolne rudnike) je dnevno otkopavano i preprano i do 450 kg rude sa sadržajem olova u primitivno obogaćenom koncentratu od 68-72%. Ovakav način rada u Postenju trajao je do 1878. godine kada je država odlučila da započne istražne radove na ovom terenu. Država je pored mnoštva podzemnih hodnika izradila i pet potkopa, od kojih su dva zarušena, dok su preostala tri još dugo bila u dobrom stanju. Do 1900. godine u Postenju je izrađeno preko 5.000 metara podzemnih prostorija, a za to vreme otkopano i preprano samo 1.420 tona rude sa sadržajem olova u rudi od 62%.

Jamska ruda sadržavala je 49-60%, a preprana 60-70% olova. Celokupna proizvodnja rude olova odvežena je i prodavana topionici u Krupnju.

Rudnik Kostajnik

Rudnik Kostajnik nalazi se u ataru sela Kostajnika lociran u dolini Dubokog potoka, koji se uliva u Korsnitsku reku, a od nasipa Krupanj —Loznica udaljen je 1 km. U domaćoj i svetskoj literaturi, ležište i rudnik Kostajnik, su poznati kao ležište i rudnik antimona, dok o Kostajniku, kao nekadašnjem rudniku olova, malo ko i u našoj zemlji zna, iako je u srednjem veku, a možda i ranije, na ovom rudištu otkopavana isključivo ruda olova, što možda najbolje potvrđuju na vrhu Kostajničkog visa ostaci starog grada (kastela) Kostajnika. V. Karić je o ovom kastelu napisao: „..Južno od sela izdiže se breg Kostajnik, pun ispropadalih starih okana u kojima su zaostali tragovi veoma jake radnje na srebru, a na samom bregu još postoje razvaline od zamka koji se i sam Kostajnik zvaše.

Rudnik Jagodnja

Severozapadno od rudnika Postenje, kod Košutnje stope, na brdu Jagodnja, po kom je rudište olova dobilo ime nailazi se na mnoštvo starih rudarskih radova, koji se preko Priseke i Selanca protežu do same Drine. Već po brojposti ovih starih radova i rudnih pojava koje se pojavljuju na površini, može se zaključiti da Jagodnja pretdstavlja veoma značajno rudište. Prilikom svoje posete Jagodnji, J. Žujović je zabeležio da se rudne žice na površini pojavljuju na 46 mesta.

Na mestima starih radova i izdanačkih zona, u šezdesetim godinama 19. veka, započeti su prvi istražni radovi, tako da ih danas susrećemo razasute po padinama Jagodlje, a prepoznaju se kao: Na vratnicama, Pod grabom, Na brezama, Beli majdani, Veliki i Mali majdani i td. Istražni radovi na Jagodnji započeti su 1862, i sa manjim prekidima istrage su trajale do 1898. godine. Koliki je bio obim istražnih radova, pa i zainteresovanost države da istraži ovo rudište, vidi se iz podatka, da je 1870. godine istražnih potkopa i okana bilo ukupno 350 m, a 18 godina kasnije (1888), ukupno istražiih potkopa, hodnika i okana 1.751. m. Do odustajanja od rudišta na Jagodnji (1898) ukupno je bilo izrađeno 2.480 metara potkopa, hodnika i okana. Ovi radovi, iako su presekli više rudnih pojava, pokazali su da ni jedna od ovih pojava ne opravdava investiciona ulaganja za neku dugoročniju i veću proizvodnju rude, što je i bio razlog da su radovi 1898. godine obustavljeni.

U toku izvođenja istražnih radova otkopana je i izvesna količina rude, tako za 11 godiia rada (1862—1873) otkopano je samo 35 t rude olova. Iako je od 1873-1875. na Jagodnji intenzivno rađeno, jedva da je dobijeno nešto više rude nego u prethodnom jedanaestogodišnjem periodu. Moćnost rudonosnih tela kretala se od nekoliko cm do 1 metra, a najveće rudno gnezdo sadržavalo je jedva 30 tona rude. Pored ceruzita, kao glavnog nosioca orudnjenja, javlja se još i galenit, kao drugi mineral olova, a i pojave minerala drugih korisnih metala.

U Jagodnji je ruda vađena sa 18-25% olova. Prebiranjem i prepiranjem dobijao se koncentrat sa sadržajem olova između 58 i 68%. Analize su pokazale da koncentrat koji sadrži 43% olova, u proseku sadrži samo 71 gr srebra koncentrata.

Rudnik Selanac

Istočno od Crnče, u ataru sela Selanac, na više mesta na površini zapažaju se izdanci rudnih žica i ostaci starih rudarskih radova i nekadašnjih topionica, koji su krajem 19. veka poslužili kao orijentiri kod planiranja i izvođenja istražnih radova na opisanom terenu. Kao potencijalno ležište olova i cinka, procenjenoje da bi to mogla biti rudna tela i žice duž Selenačke reke. Ograničeni prostor je istražen većim brojem istražnih potkopa različitih dužina i orijentacija, koji su na mnogim mestima presekli rudne žice, ali očekivanih rezultata nije bilo.

Rudnik Tisovik

Nokazalo se da su ležišta i rudne pojave olova u krečnjačkim masama na ograncima Medvednika najperspektivnija ležišta u okviru jugoistočne oblasti Podrinja. Pod ovim imenom (Tisovik) obuhvaćeno je nekoliko manjih rudnih ležišta na jugozapadnim padinama Medvednika, od kojih su se kao najinteresantnije pokazale pojave na lokalitetima: Tisonik, Lokve i Krušik. Sva ova ležišta nalaze se neposredno ispod Medvednika, na desnoj obali reke Ljuboviđe. I u ovim ležištima, isto kao i u Postenju, isključivo je kao rudni mineral zastupljen karbonat olova - ceruzit. Da je još od davnina ruda na Medvedniku otkopavana dokazuju mnogobrojni, na sve strane razasuti, ostaci starih radova. Najstariji pisani trag da je na ovom terenu bilo neke rudarske radnje i za vreme Turaka, ostavio nam je u svojim Memoarima prota Matija Nenadović, koji je o tome napisao: "Dahije otvoriše olovski majdan u Drenajiću valjevske dahije pod Medvednikom, i sve je moj otac od naše kuće na kolima u Beograd olovo spremao, no ipak su kumpanijama, što su olovo kopali, plaćali svaku oku no 20 para." Po mišljenju V. Simića, događaji koje je prota Matija Nenadović u svojim memoarima opisao, desili su se 1801. ili 1802. g.

Geologija ležišta

Ceruzitski rudonosni teren Tisovik obuhvata zonu dugu preko 30 km., u okviru koje se nalazi više rudnih ležišta, čije žice i rudna tela uglavnom sadrže rudu olova. Rudonosni teren, neposredno u zoni Tisovika (kota vrha 945 m), izgrađen je od trijaskih sedimenata i vulkanita: verfenskih krečnjaka, srednjotrijaskih krečnjaka i porfirita. U srednjotrijaskim krečnjacima postoji zona breča,, u kojoj se nalaze izolovana gnezda, ređe žice ceruzita. Ruda se sastoji od belog, crnog i crvenog ceruzita. Crni ceruzit je uglavnom vezan za dublje delove ležišta. Među belim ceruzitom zapaženo je i prisustvo galenita, što nije slučaj sa crvenim, koji je bogatiji limonitom, getitom i piritom.

Rudarske aktivnosti

Rudarski radovi na ovom terenu započeti su 1865. godine kada je jedno rudno polje u Krušiku dato kao povlastica akcionarskom društvu Podgorskih rudnika, koje je u valjevskoj Podgorini trebalo da eksploatiše rudu bakra (Rebelj i Vis). Prve radove društvo Podgorski rudnici započelo je pod Krušikom, na mestu zvanom Kozila. Osim povlastica u Krušiku, društvo Podgorski rudnici je svoja povlasnička prava proširilo sa još četiri nove povlastice, u okviru kojih su obavljeni istražni radovi, koji mora da su dali nadu svojim vlasnicima da se tu može otvoriti rentabilan rudnik. Jedino ako su rezultati istražnih radova bili pozitivni, moguće je pravdati što je 1894. godine Društvo na ovoj lokaciji izgradilo postrojenje za čišćenje i koncsntraciju rude. Postrojenje su sačinjavali: mašinsko pralište sa krunjačem, meljačima, sanducima, olucima za taloženje i ravnim pokretnim stolovima od gume za ispiranje rude. Samo što je postrojelje proradilo i završilo slavlje, društvo je palo pod stečaj, i prouzrokovalo obustavu rada u svim pogonima deoničarskog društva.

Podataka o proizvodnji za ovaj period nema, osim što je ostalo zabeleženo da je krajem 1894. godine izvezena sa rudišta „veća partija rude" i odvežena na Savu kod Obrenovca.

U toku pedesetih godina 20. veka, prilikom jedne svoje posete Podrinju, V. Simić je zabeležio da su se još i tada na Krušiku mogle videti ruševine nekadašnjeg prališta.

Od 1894. do 1934. kada je pod Tisovikom, u selu Dragodolu, pronađena ruda olova, o ovom ležištu nema podataka. Godine 1934, posle 40 godina od obustave rada, povlasticu Tisovik je otkupio Dušan Jovanović, geolog, i organizovao istraživanja na lokalitetima Lokvi, Gradini a zatim i na Krušiku. Paralelno sa istražnim radovima vršena je i eksploatacija.

Posle kapitulacije Kraljevine Jugoslavije (1941) svi radovi su obustavljeni. Za vreme rata rudnik nije radio, a zgrade i postrojenja su uništeni. Nakon oslobođenja (1945) rudnik i njegova imovina su nacionalizovani i prevedeni u državno vlasništvo.

Rudnik Zavlaka

Severozapadno od Osečine, na zapadnim padinama Vlašića, u atarima sela Zavlake i Sipulje, na desioj obali Jadra, na površini se pojavljuju izdanci rudnih žila koji se mogu pratiti nekoliko kilometara. Ležište sadrži pretežno rudu cinka, ali uz rudu cinka mestimično se javljaju i rude olova. Istražni radovi u Zavlaci započeti su 1870. godine, istovremeno kad i u ostalim Podrinskim rudnim reonima. Radove je u početku organizovala i finansirala država, ali zbog velike udaljenosti rudnika od topionice u Krupnju (preko 20 km), i slabog iskorišćenja olova prilikom topljenja (samo 27,7%), država je 1896. godine izgubila ekonomski interes za ovo ležište, pa je rudna polja u Zavlaci oglasila slobodnim. Od tada se u Zavlaci radilo samo povremeno

Najintenzivnije se u Zavlaci radilo od 1872. do 1874. godine, ali ipak do 1888. godine u Zavlaci je bilo izrađeno samo 237 m potkopa i hodnika. Ruda olova odvajana je od rude cinka, i kao koncentrat odvožena u Krupanj, dok je ruda cinka skladištena na rudniku. Prema evidenciji iz 1898. godine, na kupištu u Zavlaci, nalazilo se uskladišteno oko 900 tona rude cinka.

Krajem 19. veka pravo prostog istraživanja na teren u Zavlaci otkupio je jedan francuski povlastičar, koji je eksploatisao rudu uz minimalno održavanje rudnika. Rudu cinka isporučivao je cinkarni u Celju, koja je delimično i finansirala radove na eksploataciji. Kakva je dalje bila sudbina rudnika i da li je za vreme Prvog svetskog rata nešto rađeno na rudniku nema podataka.

Vlasinsko-osogovska rudna oblast

Pod ovim imenom podrazumeva se oblast između reke Vlasine na severu i Bregalnice na jugu. Oblast je od severa prema jugu duga oko 115 km, a široka 30 km. Proteže se duž bugarsko-srpske granice, i u njoj se, između ostalih, ističu visoke planine, kao Čemernik, Vardenik, Besna kobila, Bele vode i Rujen.

Prema P. Iliću, do Prvog svetskog rata, na celom krajnjem jugu Srbije najozbiljniji rudarski radovi izvođeni su u Ruplju, gde su otkriveni mnogobrojni izdanci sa srebronosnom olovnom rudom. Pored Ruplja istraživanja su organizovana i na drugim mestima u ovom kraju u kojima su otkrivene srebronosne olovne rude istog kvaliteta kao i u Ruplju. U okolini Surdulice nalaze se dve značajnije lokacije: jedna skoro na samoj srpsko-bugarskoj granici, u Krivoj Feji (izveštaj je s počstka 20. veka), i druga u Mačkatu.

Geologija ležišta

U ataru sela Ruplja, na kontaktu između mikašista i trahita, na površini su na više mesta vidljivi izdanci rudnih žica koje u sebi sadrže rudu olova i cinka. Rudne žice se javljaju na kontaktu između trahita i mikašista, promenljive su moćnosti, od nekoliko cm do preko jednog metra. Od rudnih minerala preovlađuje galenit, koji se javlja u obliku sitnih zrna ili ljuspica. Rudna masa koju izgrađuje sitnozrni galenit je relativno čista, dok onaj deo rudne žice gde se kao mineral olova javlja ljuspasti galenit, kao prateći minerali javljaju se sfalerit i pirit. Pored prisutnosti u rudnim žicama, galenita u zajednici sa sfaleritom i piritom, kao cementno vezivo javlja se i dolomitična breča.

Prema prvim analizama koje je izvršio S. Lozanić na uzorcima rude iz Ruplja, ruda sadrži 49% olova, pri čemu 100 kg olova sadrži 0,235 kg srebra. Kasnije analize su pokazale da je sadržaj srebra u olovu i veći, i da ga u 100 kg olova ima od 0,3-0,4 kg. Prilikom ovih analiza zapaženo je da su sitnozrni varijeteti galenita srebrom bogatiji, i da 100 kg olova dobijenog od sitnozrnog galenita sadrži čak i do 2 kg srebra.

Pokazalo se da su sličnih karakteristika i rudne žice u široj okolini Ruplje u atarima sela Predejana, Biljanice, Broda, Novog Sela, Krive Feje i Surdulice. Svakako da su ovako bogata rudišta morala pobuditi veliko interesovanje i kod države i kod privatnih investiotora, pa i kod poznatog srpskog industrijalca Ćorđa Vajferta, koji je odlučio da od države zatraži prvo pravo na istraživanje, a kasnije i povlasticu za terene u ataru sela Ruplje.

Rudarska aktivnost

Posle srpsko-turskog rata (vođenog 1878. godine) i oslobođenja južne Srbije od Turaka, započeta su istraživanja na ležištima ruda olova i cinka u atarima sela Ruplja, Predejana i Broda. Na ovom terenu uočavaju se na mnogim mestima izdanci ruda, obeleženi starim radovima u vidu zarušenih okana, raskopa i troskvišta." Prvi istražni radovi započeti su 1880. godine i od tada započinje nova, ali kratkotrajna istorija rudarstva u ovom kraju. Prva povlastica izdata je na 80 rudnih polja 1888. godine Đorđu Vajfertu industrijalcu i Aleksi Novakoviću advokatu iz Beograda. Rudnikje bio poznat pod imenom Ćurina sreća. Izgleda da je krajem 19. ili početkom 20. veka povlastičarima (Vajfertu i Novakoviću) ponestalo kapitala, pa je jedno francusko društvo koje je već imalo koncesiju u Podrinju, preuzelo i ovu koncesiju. Ruda je tražena na više mesta, sve do 1905. godine, kada su radovi obustavljeni. Prave proizvodnje ovde i nije bilo a ono rude što je proizvedeno i prodato topionici olova u Frajbergu, dobijeno je u najvećem procentu iz istražnih radova. Istražni radovi u Ruplju bili su u najvećoj meri izvođeni na lokaciji Crveni breg i u potoku Svinjarnik, međusobno udaljeni oko 1.000 metara. Istraživanja su pokazala da ruda na oba lokaliteta pripada istoj rudnoj žici i da je ima do 350 metara dubine, s tim što procenat galenita opada sa dubinom. Hemijske analize rude pokazale su da ruda sadrži cinka 29—31%; olova 57,4-64,3% i u olovu 0,08-0,47% srebra. Pokazalo se da je ruda u Ruplju i zlatonosna. Prema Doelsteru, koji je dobio podatke od ondašnjih vlasnika rudnika, rude sadrže 3-30 g zlata/t. dok iz jednog izveštaja tadašljeg upravnika rudnika, ruda u proseku sadrži 10 g zlata u jednoj toni rude.

Prema tvrđenju tadašnjeg upravnika radova u Ruplju na prostoru od oko 112. km, između G. Ravništa (Guvništa) i seoske mehane, zapaženo je oko 360 rudnih izdanaka, na kojima su do sada sa 37 potkopa obavljeni istražni radovi.

Najveći obim rudarskih istražnih radova izveden je na lokalitetu poznatom kao Svinjarnik. Na tom lokalitetu izrađena su četiri potkopa, na četiri različita visinska nivoa, čija visinska razlika, počev od gornjeg, iznosi: 63, 42 i 40 metara. Uz pomoć ovih potkopa rudište je otvoreno do dubine 145 metara. Od svih ovih potkopa najduži je treći koji je otvorio treći horizont na dužini od 600 metara. Ovim radovima otvorena je cela rudna žica na pomenutoj dubini i dužini. Prateća stena je mikašist u koju je utisnuta rudna žica debljine oko 2 metra (sa primetnim povećanjem debljine na kontaktu trahita i mikašista), pravca pružanja sever-jug i padom prema zapadu pod uglom od 40 -70 stepeni. Rudu predstavlja raspadnuti mikašist protkan kvarcnim žilicama i dolomitom. Kroz sredinu rudne žice provlači se jedno rudno vlakno debljine 10-15 cm, sastavljeno od galenita i sfalerita, sa povremenim pratiocima: piritom i halkopiritom. Raspadnuta rudna masa izgrađena od mikašista, uglavnom je obogaćena piritom. U rudnoj masi javlja se, ali samo mestimično i tetraedrit. U sitnozrnom galenitu pojavljuju se i veoma lepi sitni listići čistog srebra. Argentit je češći pratilac rudne mase, i onda kada ga koji olakšavaju iskorišćavanje; zasad je trasirana jedna 7 km duga žičnica od Crveiog Brega duž Predejanske reke koja teče od istoka na zapad ka moravskoj železničkoj pruzi. Pošto je kod zapadnog Predejana pronađen i ugalj, postojali bi svi uslovi za uspešno nastavljanje ove metalurške delatnosti."

Ležište Crveli breg

nalazi se na oko 10 km udaljeno od Predejana. Ležište je više puta istraživano i napuštano, čak i mešto rude je otkopano, ali se od daljeg rada uvek odustajalo zbog malih rezervi. Rudna tela imaju oblik žica u obliku izduženih sočiva, međusobno povezanih rasedima pravca sveroѕapad-jugoistok. Najvažniji minerali su galenit i sfalerit.

Ležište Predajanska Reka

Zapadno od Crvenog brega, u Predejanskoj re-ci, poznate su pojave mineralizacije halkopirita u škriljcima. To su pre-težno kvarcno halkopiritske žice sa sfaleritom male moćnosti. Sadržaj cinka kreće se oko 1%, a bakra do 0.9%. U ekonomskom pogledu pojave u Predejanskoj reci su od malog značaja.

Rudno polje Besne Kobile

U ovom rudnom polju rudnih pojava ima na više mesta, i to ne samo u ataru sela Kriva Feja, već i u atarima ostalih sela, Gornje i Donje Ljubate, Musulj sve do Karamanice. Međutim, najznačajnije pojave i ležišta su u ataru Krive Feje, u okviru čijeg atara je otvoren rudnik blagodat.

Rudarska aktivnost u ovom kraju datira još iz antičkih vremena, a možda i od ranije, jer je u starim rudarskim radovima, u Ajdučkom Osoju, nađen metalni novac iz perioda Aleksandra Makedonskog (336—323. p. n. e.). Na istom lokalitetu nađen je i metalni novac iz perioda vladavine vizantijskog cara Teodosija I (379—395). Ovi stari radovi po dužini se protežu do 600 m, i po nekim procenama iz njih je iskopano oko 2 miliona m.3 kamena. Na posebno velike svrtnjeve i raskope nailazi se još i danas pod Kravarnikom.

Kako je s početka 20. veka Krivu Feju i rudište u ataru toga sela video rud.inž.Petar Ilić, citiraćemo u skraćenom obliku.

„Predeo Krive Feje spada u vrlo interesantne krajeve naše zemlje, kako po svom geografskom i visinskom položaju, tako i po svom geološkom sklopu i svojoj rudovitosti. Nalazi se na samoj srpsko-bugarskoj granici, a na prelaznim visinama od 1400-1946. metara nad morskim nivoom.

Geološki sastav, kao i rudovitost nagoveštavaju se još u podnožju njegovom u samoj moravskoj dolini Korbejevačke reke, koja pored njega prolazi. Tu se na prvi pogled primećuju rovovi i humke, kao verovatni tragovi starih prališta, slični onima koje viđamo u dolinama Peka i Timoka. Naročitim opažanjem i ispitivanjem mogao bi se bliže odrediti karakter ovih starih radova, koji nesumnjivo imaju veliku vrednost za istražne radove na ovom terenu.

Ležište i rudnik Blagodat

Rudnik olova i cinka Blagodat, u literaturi poznat još i kao Kriva Feja i Musulj (u prvoj deceniji 21. veka odomaćilo mu se ime Grot) nalazi se u ataru sela Kriva Feja na jugoistočmim padinama Besne kobile (1922 m.) na nadmorskoj visini od 1500 metara. Rudnik je udaljen od Vranjske banje putem oko 38 km. Na ovom području nalaze se mnoge pojave ruda olova i cinka, od kojih su najznačajnije one koje se nalaze u ataru sela Kriva Feja. U okviru rudnog polja Kriva feja otvoren je rudnik Blagodat, koji je još i damas aktivan. Sva ležišta unutar ovog rudnog polja su žičnog tipa. Rudno polje zahvata površinu oko 80 km² i u njemu je do sada identifikovano više ležišta i pojava rude olova i cinka.

Geologija ležišta

Rudno polje Blagodat je obrazovano na jugoistočnom obodu Surduličkog granodiorita, i u tesnoj je vezi sa hidrotermalnom aktivnošću izazvanoj višefaznim kvarclatitskim subvulkanskim intruzijama. Površina rudnog polja iznosu oko 80 km² i u njemu je do sada identifikovano nekoliko ležišta i pojava rude olova i cinka. U neposrednoj blizini rudnih tela javljaju se proboji kvarclatitskih dajkova, čiji položaj kontrolišu razlomi pravca severozapad-jugoistok. Dislokacija sa istim elementima pada kontroliše i prostorni položaj ležišta Blagodat, a može se pratiti od Ajdučkog Osoja do Musuljske reke. Oblik rudnih tela i način deponovanja rudnih i pratećih minerala u tesnoj su vezi sa hemijsko-mehaničkim karakteristikama sredina u kojima su se kretali rudonosni hidrotermalni rastvori. U zavisnosti da li su rudna tela nastala selektivnom metasomatozom karbonatnih interkalacija ili na neki drugi način, orudnjabanje može biti u obliku: a)kompaktnih rudnih tela b)kao ispuna pukotia, prslina i šupljina v) kao štokverno-impregnaciono orudnjavanje. Bez obzira na oblik i razmere orudnjavanja, sva do sada identifikovana rudna tela su međusobno razdvojena jalovim ili slabomineralizovanim stenama. Prema D. Simiću i B. Joviću u ležištu Blagodat bilo je moguće izdvojiti nekoliko rudnih tela, koja su obeležena brojevima od 1—5, Daleko najveće razmere i ekonomski značaj imaju rudna tela označena sa 1. i 2. dok su ostala rudna tela manjih dimenzija i sa malim rezervama. Osnovne karakteristike ovih rudnih tela su:

Rudno telo 1. Dugo je oko 120 m a moćnost se melja od 2 do 20 m. Orudnjene površine na pojedinim horizontima menjaju se od 2000-4500 m . Prelaz ka okolnim stenama je ponekad postepen, pa se konture rudnih tela povlače prema graničnom sadržaju olova i cinka, ali je ponekad i oštro izražen.

Rudno telo 2. Ovo rudno telo izgrađuje pretežno štokverkno-impregnaciono orudnjelje, što je razlog da se kod ovog tela konture veoma često teško razaznaju, a jedino merilo po kom ih je moguće definisati je granični sadržaj olova i cinka u rudi. Samo rudno telo dugo je 250 m a moćnost je od 2-3,5 m. Orudnjene površine na pojedinim horizontima imaju 6-10.000 m . Ovo rudno telo je i najveće rudno telo u ležištu Blagodat.

U okviru rudnog polja Blagodat, osim ležišta u Krivoj Feji, od izvesnog značaja su i okolna ležišta olova i cinka, među kojima su nešto bolje istražena Bare-Đavolja vodenica i Vučkovo ležište.

Ležište Bare-Đavolja vodenica nalazi se severoistočno od ležišta Blagodat i na neki način predstavlja njegov sastavni deo mada se rudna tela strukturno-morfološki nešto razlikuju. Ležište spada u grupu tipičnih žičnih ležišta, a delom i u grupu ležišta impregnaciono-žiličastog tipa. Ležište je istraženo rudarskim radovima i otvoreno na više horizonata. Orudnjenje se javlja u obliku jako izduženih sočiva po pružanju razdvojenih jalovom stenom. Moćnost rudnih žica u ovim sočivima kreće se od 0,5-1 m. Mineralni sastav je sličan mineralnom sastavu u ležištu Blagodat. Sadržaj olova u rudnim žicama kreće se do 8% a cinka oko 7%.

Iako se Vučkovo ležište nalazi nedaleko i severoistočno od ležišta Kriva feja, B. Jović ga izdvaja kao posebno ležište. Kontura ležišta određena je na osnovu većeg broja istražnih bušotina. Moćnost mineralizovane mase se kreće od 60-90 metara. Orudnjenje je štokversko-impregnacionog tipa, sa sadržajem rude olova i cinka do nekoliko procenata, pri približno jednakom učešću olova i cinka. Mineralni sastav je sličan kao i u prethodna dva ležišta, gde su pirit, sfalerit i galenit, sa nešto halkopirita, osnovni rudni minerali. Prema mišljenju S. Jankovića iako se ovo ležište odlikuje niskim sadržajem olova i cinka, njegova podzemna eksploatacija ekonomski nije isplatava, ali je ležište ipak interesantno jer postoje uslovi da se otkopava površinski.

Osim pomenutih ležišta u rudnom polju Besne kobile, postoje i druge pojave, koje do sada nisu još dovoljno istražene (Kula, Paišne livade, Kamnik, Mečka dolina, Bazište i dr.).

Rudarske aktivnosti

Najverovatnije da je rudarska aktivnost na ovom rudištu Krive feje započeta krajem 19. veka. Prema raspoloživim podacima na rudnikuje 1903. godine već bilo zaposleno 150 radnika i tri inženjera. Međutim izgleda da su radovi ubrzo obustavljeni a nastavljeni tek 1911. kada je koncesiju za ovo područje preuzelo francusko akcionarsko društvo Sociale komerciale d'Oriente. Novi vlasnik je proširio istražne radove i započeo pripremu za eksploataciju i obogaćenje rude. U vremenu od 1911-1914. godine uglavnom je otkopavana samo bogata ruda, koja je prana u pralištu izgrađenom 1911. godine u mestu Kosi Dol nedaleko od rudnika. Kapacitet prališta je 1912 godine nešto povećan. Uoči Prvog svetskog rata vlasnik koncesije je nameravao da izgradi novo pralište u Bosiljgradu ili negde na Moravi sa znatno većim kapacitetom, ali ga je rat u tome sprečio. Do 1914. godine izgleda da ležište nije bilo još dovoljno pripremljeno za eksploataciju jer je pralište prerađivalo uglavnom rudu dobijenu iz istražnih radova. Za vreme Prvog svetskog rata na rudniku se nije radilo.

Posle Prvog svetskog rata (1919) do tridesetih godina 20. veka na rudniku se nije ništa radilo. Posleratna prva koncesija za istraživanje i eksploataciju rude na terenu Krive feje, u veličini od 500 hektara dodeljena je sredinom tridesetih godina italijanskom akcionarskom društvu iz Milana. Društvo se uglavnom orijentisalo na istražne radove svedene u najvećem obimu na čišćenje starih rudarskih radova i uzimanje proba. Uzorci rude ispitani 1937. godine pokazali su da ruda sadrži: olova 15%, cinka 11% i srebra 26 gr po toni rude. Za vreme Drugog svetskog rata radovi nisu obnovljeni niti je išta na rudniku rađeno. Novija istraživanja počinju 1948. godine i sa prekidima trajala su do 1964. godine kada je počela izgradnja novog rudnika olova i cinka Blagodat.

Danas je ležište Blagodat uglavnom već iscrpljeno. Imajući u vidu male rude koje su otkopane i ono što je još preostalo za otkopavanje, procenjuje se da su ukupne rezerve rude olova i cinka u okviru ležišta Blagodat iznosile oko 8 miliona tona sad oko 4% sadržaja olova i 4% sadržaja cinka.

Rudni reon Karamanice

Nalazi se na južnim ograncima Besne kobile jugozapadno od Bosiljgrada. Površina ovog rudnog polja iznosi oko 90 km.2 Vodeći minerali su minerali olova i cinka. Iako je ovo područje istraživano više od 30 godina, publikovanih radova o ležištima u okviru ovog rudnog polja ima malo, dok se najveći deo geološke dokumentacije i dalje nalazi u stručnim fondovima geoloških organizacija. Među rudnim ležištima u ovom rudnom reonu ističe se samo nekoliko: Popovica — ležište žilnog tipa u kome se orudnjenje javlja u obliku žica i žilica, sa promenljivim sadržajem metala, u zavisnosti od rudnog tela: olova od 3,98-4,32%, cinka od 11,02-17,15% i bakra oko 1,4-1,8%; Podvirovi - ležište žilnog tipa, stvarano pod istim uslovima kao i ležište u Popovici, sa srednjim sadržajsm najvažnijih metala: olova 9,7%, cinka 8,73% i bakra 2,2%; Luke —Propesejg - stvarano duž zone razlamanja duge oko 7 km sa brojnim pojavama korisnih minerala, čija se rudna tela javljaju u obliku žila i impregnacionih zona, sa visokim, ali i promenljivim sadržajem metala: olova od 4,5 -6,7% i cinka od 7,4-10,9%; Barje ležište stvarano pod istim uslovima kao i prethodna ležišta, s tim što su duž razlomnih zona umesto rudnih žica obrazovane impregnacioie zone siromašme korisnim mineralima, sa sadržajem: olova 0,84-1,20%, cinka 0,83-2,7% i bakra 0,19-0,80%; Liska ležište u kom se korisni minerali javljaju u jednoj uskoj mineralizovanoj zoni širine 70 m i dužine oko 200 m, u vidu tankih impregnacija, sa sadržajem olova 0,7% i cinka 2,38%.

U rudnim telima Karamanice, sfalerit i galenit su osnovni korisni minerali, dok je od ostalih minerala nešto više zastupljen halkopirit.

Zbog niskog sadržaja korisnih minerala i malih rezervi rudna tela u ovom polju, sa stanovišta eksploatacije i ekonomije, su od manjeg interesa.

Ležište i rudnik Zletovo

Rudnik olova i cinka Zletovo nalazi se na zapadnim obroncima Osogovskog planinskog masiva, u severoistočnom delu kratovsko-zletovske rudne oblasti, u ataru sela Dobreva, što je razlog da je rudnik poznat i pod imenom Dobrevo. Sedište rudnika je u Probištipu, 7 km udaljenom od rudnika.