Svođenje na apsurd
Svođenje na apsurd (lat. pl.: reductiones ad absurdum), takođe poznato i kao diskusija do apsurda (lat. argumentum ad absurdum), je poznat način diskusije kojim se traži način da se dokaže da je neko tvrđenje tačno pokazujući da pogrešan, neodrživ ili apsurdan rezultat dobijamo njegovim poricanjem. Analogno, možemo pokazati da je neko tvrđenje netačano ili apsurdno ako pretpostavimo da je tvrđenje tačno.[1] Svođenje na apsurd je takođe i logička greška.
Još u Antičkoj Grčkoj grčki filozofi su prvi prepoznali i izučavali ovu tehniku(latinski termin potiče iz grčkog jezika grč. "εις άτοπον απαγωγή" eis atopon apagoge, u značenju svođenja na apsurd, u na primer Aristotelovoj Prvoj Analitici[1]), ona je bila često korišćena kroz istoriju i u formalnoj matematici i filozofiji, kao i u neformalnim debatama.
"Apsurdni" zaključak u svođenju na apsurd može imati više različitih formi:
- Kamenje ima težinu, inače bismo mogli da ga vidimo kako leti u vazduhu.
- Društvo mora posedovati zakone, inače bi vladao haos.
- Ne postoji najmanji pozitivan Racionalan broj, zato što kada bi on postojao, bilo bi moguće podeliti ga sa dva da se dobije manji.
Prvi primer naveden gore pokazuje kako bi se poricanjem tvrđenja dobio smešan ishod: bio bi protiv onoga što je našem umu logično. Drugi pokazuje da bi poricanje tvrđenja dovelo do neodrživog rezultata: neprijatnog i nefunkcionalnog društva. Treći primer je Matematički dokaz kontradikcijom, koji pokazuje da poricanje premise dovodi do logičke kontradikcije (postoji "najmanji" broj, međutim, idalje postoji i broj manji od njega).
Grčka filozofija[uredi | uredi izvor]
Ova tehnika je korišćena od strane grčkih filozofa, počevši od presokratovskih filozofa. Najraniji primer svođenja na apsurd u Grčkoj, navodno, je u fragmentima satirične pesme pripisane Ksenofanu iz Kolofona ((grč. Ξενοφάνης ὁ Κολοφώνιος, Kolofon (zapadna Anatolija), oko 565. p. n. e. - Eleja (južna Italija), oko 470. p. n. e).[2] Kritikujući Homerovo pripisivanje ljudskih mana Grčkim bogovima, govori da ljudi takođe veruju da bogovi imaju ljudska obličja. Ali, ako bi konji i volovi umeli da crtaju, slikali bi bogove u telima konja i volova. Bogovi ne mogu istovremeno imati obe forme i odatle je kontradikcija. Odatle, pripisivanje i drugih ljudskih osobina bogovima, kao što su ljudske mane, je takođe netačno.
Najraniji dijalog Platona (grč. Πλάτων; rođen 427. p. n. e. u Atini; umro 347. p. n. e.), koji se ticao debata sa njegovim učiteljem Sokratom, povećao je upotrebu svođenja tvrdnji na formalni dijalektni metod, danas poznat kao Sokratovski metod.[3][4] Obično bi Sokratov protivnik izgovorio neko bezazleno tvrđenje, a potom bi Sokrat korak po korak vršio rezonovanje, dovodeći za argumente u diskusiju još neke pretpostavke, što bi nateralo protivnika da prizna da je njegovo tvrđenje dovelo do apsurdnog ili kontradiktornog zaključka, što bi ga primoralo da napusti svoje tvrđenje. Ova tehnika je takođe bila fokus rada Aristotela (grč. Αριστοτέλης); 384. p. n. e. — 322. p. n. e.).
Princip nekontradikcije[uredi | uredi izvor]
Aristotel je razjasnio vezu između kontradikcije i lažnosti u njegovom principu nekontradikcije. On tvrdi da neko tvrđenje ne može biti u isto vreme i tačno i netačno. Odatle, ako kontradikcija tvrđenja (ne-P) može logički proizaći iz tvrđenja (P) onda se može zaključiti da je korišćena lažna pretpostavka. Ova tehnika, nazvana dokaz kontradikcijom, je formirala bazu svođenja na apsurd tvrđenja u formalnim oblastima kao što su logika i matematika.
Princip nekontradikcije se činio upotpunosti neporecivim za većinu filozofa. Međutim, neki od filozofa, kao što su Heraklit i Hegel su prihvatili kontradikciju.
Diskusija strašila[uredi | uredi izvor]
Netačno tvrđenje slično svođenju na apsurd često se viđa u debatama i poznato je kao logička netačnost strašila.[5][6][7][8][9]
Diskusija strašila pokušava da opovrgne zadato tvrđenje pokazujući da neznatno drugačije ili pogrešno tumačenje tvrđenja dovodi do apsurnog ili smešnog zaključka, pouzdajući se na to da publika ne primećuje da se argument zapravo ne odnosi na početno tvrđenje. Na primer, 1977. godine povodom optužnice za pljačku banke u SAD, tužilac je u završnoj reči [10]
Ja tvrdim da ako ne možete uzeti ove dokaze i naći ove optužene krivim po ovim dokazima onda možemo i otvoriti sve banke i reći: "Hajde da uzmemo novac, momci", jer nikada nećemo biti u stanju da ih osudimo.
Primeri[uredi | uredi izvor]
- Da je teorija evolucije tačna, svuda i stalno bismo videli ribe koje postaju majmuni i majmune kako postaju ljudi.
Primer svođenja na apsurd u obliku logičke greške.
Vidi još[uredi | uredi izvor]
Reference[uredi | uredi izvor]
- ^ a b Nicholas Rescher. „Reductio ad absurdum”. The Internet Encyclopedia of Philosophy. Arhivirano iz originala 12. 07. 2010. g. Pristupljeno 21. 7. 2009.
- ^ Daigle, Robert W. (1991). „The reductio ad absurdum argument prior to Aristotle”. Master's Thesis. San Jose State Univ. Pristupljeno 22. 8. 2012.[mrtva veza]
- ^ Bobzian, Suzanne (2006). „Ancient Logic”. Stanford Encyclopedia of Philosophy. The Metaphysics Research Lab, Stanford University. Pristupljeno 22. 8. 2012.
- ^ „Reductio ad absurdum”. New World Encyclopedia. 2007. Pristupljeno 22. 8. 2012.
- ^ Lapakko, David (2009). Argumentation: Critical Thinking in Action. iUniverse. str. 119. ISBN 978-1-4401-6838-3.
- ^ Tefula, Michael (2014). „How the Greeks Won Debates With Absurdity: Reductio ad Absurdum”. Tefula personal site. Pristupljeno 29. 3. 2015.
- ^ Fernandez, Eric (14. 6. 2009). „METHOD OF HUMOR: Reductio ad absurdum”. Fernandez blog. Humorocracy. Pristupljeno 29. 3. 2015.
- ^ Garrett, Bernie (27. 4. 2014). „The value of reductio ad absurdum in scientific debate.”. Real Science Blog. Pristupljeno 29. 3. 2015.
- ^ Van Den Brink-Budgen, Roy (2011). Critical Thinking for Students. Little, Brown Book Group. str. 89. ISBN 1848034202.
- ^ Bosanac, Paul (2009). Litigation Logic: A Practical Guide to Effective Argument. American Bar Association. str. 393. ISBN 978-1-61632-710-1.
Literatura[uredi | uredi izvor]
- Bosanac, Paul (2009). Litigation Logic: A Practical Guide to Effective Argument. American Bar Association. str. 393. ISBN 978-1-61632-710-1.
- Van Den Brink-Budgen, Roy (2011). Critical Thinking for Students. Little, Brown Book Group. str. 89. ISBN 1848034202.
- Lapakko, David (2009). Argumentation: Critical Thinking in Action. iUniverse. str. 119. ISBN 978-1-4401-6838-3.
- Stojadinović, Predrag (2014). 50 Logičkih grešaka za koje treba da znate. Smederevo: Heliks. str. 95—96. ISBN 978-86-86059-45-1.
