Сенка сумње

Senka sumnje
Filmski poster
Izvorni naslov	Shadow of a Doubt
Režija	Alfred Hičkok
Scenario	Tornton Vajlder Sali Benson Alma Revil
Producent	Džek H. Skirbal
Glavne uloge	Tereza Rajt Džozef Koten Makdonald Keri Patrisija Koling Henri Travers
Muzika	Dimitri Tiomkin Franc Lehar
Direktor fotografije	Džozef A. Valentajn
Montaža	Milton Kerat
Producentska kuća	Skirball Productions
Studio	Universal Pictures
Godina	1943.
Trajanje	108 minuta
Zemlja	SAD
Jezik	engleski
Zarada	1,2 miliona dolara (iznajmljivanja u SAD)
IMDb veza

Senka sumnje (engl. Shadow of a Doubt) je američki psihološki triler noar film iz 1943. godine, režisera Alfreda Hičkoka, dok su u glavnim ulogama Tereza Rajt i Džozef Koten. Scenario su napisali Tornton Vajlder, Sali Benson i Alma Revil, a film je bio nominovan za Oskara za najbolju originalnu priču. Godine 1991, Kongresna biblioteka je izabrala film za čuvanje u Nacionalnom registru filmova, kao „kulturno, istorijski i estetski značajan”. Alfred Hičkok je takođe izjavio da mu je ovaj film omiljeni koji je on režirao.

Radnja

Čarls Oukli živi sam u iznajmljenoj kući. Jednog dana, njegova gazdarica mu kaže da su ga tražila dva muškarca; ugledavši dvojicu muškaraca koji čekaju na ulici ispred njegove sobe, on odlučuje da napusti grad.

Šarlot „Čarli” Njuton je tinejdžerka koja se dosađuje životom u idiličnom gradu Santa Rosa u Kaliforniji. Prima divne vesti: Mlađi brat njene majke (po kome je dobila ime), Čarls Oukli, stiže u posetu. Njen ujak stiže vozom i isprva su svi oduševljeni njegovom posetom, posebno mlada Čarli. Ujak Čarli svima donosi poklone. Svojoj nećakinji daje smaragdni prsten na kome su ugravirani tuđi inicijali. Čarlin otac, Džozef Njuton, radi u banci, a ujak Čarli mu govori da želi da otvori račun i položi 40.000 dolara u njegovoj banci.

Dvojica muškaraca pojavljuju se u kući u Njutonovih, predstavljajući se kao anketari koji rade nacionalno istraživanje. Ujak Čarli je uznemiren i grdi sestru zbog toga što je otvorila svoj dom strancima. Jedan od muškaraca fotografiše ujaka Čarlija, koji zahteva da mu predaju film, jer „niko ne sme da ga fotografiše”. Mlađi anketar, Džek Grejam, poziva mladu Čarli da izađu, a ona pretpostavlja da je on zaista detektiv. On joj objašnjava da je njen stric jedan od dvojice osumnjičenih koji je možda „Ubica veselih udovica”. Čarli u početku odbija da poveruje, ali zatim primećuje kako se ujak Čarli ponaša neobično, pre svega cepajući jednu vest iz očevih novina koja opisuje ubistvo. Inicijali ugravirani u prsten koji joj je dao da se podudaraju sa onima jedne od ubijenih žena, a tokom porodične večere on otkriva svoju mržnju prema bogatim udovicama.

Jedne noći, kada Čarlin otac i njegov prijatelj Herbi diskutuju o tome kako izvršiti savršen zločin, ujak Čarli spušta gard i opisuje starije udovice kao „debele životinje koje šište”; zatim kaže: „Šta se dešava sa životinjama kada postanu predebele i prestare?” Užasnuta, Čarli istrčava. Ujak Čarli je prati i odvodi u neuredan bar. Priznaje da je jedan od dvojice osumnjičenih. On je moli za pomoć; ona se nevoljno slaže da neće ništa reći, sve dok on uskoro ode kako bi izbegao stravičnu konfrontaciju koja bi uništila njenu majku, koja obožava svog mlađeg brata. Detektiv Fred Saunders, stariji kolega Džeka Grejama, govori mladoj Čarli da su fotografiju ujaka Čarlija koju su napravili svedoci poslali na identifikaciju. Pojavljuje se vest da je policija progonila alternativnog osumnjičenog i da ga je ubio propeler aviona; pretpostavlja se da je on bio ubica. Džek govori mladoj Čarli da je voli i da bi želeo da se oženi sa njom i odlazi.

Ujak Čarli (Džozef Koten) se suočava sa svojom sestričinom (Tereza Rajt) o tome šta sve ona zna.

Ujak Čarli je zadovoljan što je oslobođen, ali mlada Čarli zna sve njegove tajne. Ubrzo pada niz opasne strme stepenice, za koje je kasnije primetila da su presečene. Ujak Čarli kaže da želi da se skrasi, a mlada Čarli mu govori da će ga ubiti ako ostane. Kasnije te noći, ujak Čarli je podstiče da odveze automobil iz garaže. Motor je ostao upaljen, a garaža je puna izduvnih gasova. Pokušava da ugasi motor, ali ključ nije u kontakt bravi, a kada pokuša da izađe, pronalazi zaglavljena vrata garaže i ostaje zarobljena. Nailazi Herbi i čuje kako Čarli lupa po vratima garaže i izvodi je na vreme.

Ujak Čarli najavljuje da odlazi u San Francisko, zajedno sa bogatom udovicom, gospođom Poter. Na železničkoj stanici, mlada Čarli se ukrcava na voz sa mlađom sestrom En i njihovim bratom Rodžerom da vidi kupe ujaka Čarlija. Ujak Čarli sputava mladu Čarli da izađe dok se deca iskrcavaju, nadajući se da će je ubiti izbacivanjem nakon što voz ubrza. Međutim, u borbi koja je usledila, on pada pred voz koji dolazi. Građani na njegovoj sahrani odaju počast ujaku Čarliju. Džek se vratio i mlada Čarli priznaje da je zadržala ključne informacije. Odlučuju da zločine ujaka Čarlija drže u tajnosti.

Uloge

Promotivni portret Tereze Rajt za ovaj film, prvi u kome je ona bila najplaćenija

Glumac	Uloga
Tereza Rajt	Šarlot „Čarli” Njuton
Džozef Koten	Čarls „ujak Čarli” Oukli
Makdonald Keri	Džek Grejam
Henri Travers	Džozef Njuton
Patrisija Koling	Ema Njuton
Volas Ford	detektiv Fred Saunders
Hjum Kronin	Herbi Hokins
Edna Mej Vonakot	En Njuton
Čarls Bejts	Rodžer Njuton

Hičkokov kameo

Alfred Hičkok se pojavljuje u 16. minutu filma, u vozu za Santa Rosu, igrajući bridž sa doktorom i gospođom Hari. Čarli putuje vozom pod lažnim imenom Otis i leži zbog migrene. Gospođa Hari želi da mu pomogne, ali njen suprug nije zainteresovan i nastavlja da igra bridž. Doktor Hari odgovara Hičkoku da ne izgleda dobro dok Hičkok drži kompletnu pikicu, najbolju ruku za bridž.

Produkcija

Železnički depo Santa Rose 2010. godine

Razglednica sa bibliotekom Santa Rose iz 1905. godine

Projekat je započeo kada je šef odeljenja za priču Dejvida Selznika, Margaret Makdonel, rekla Hičkoku da je njen suprug Gordon imao zanimljivu ideju za roman za koji je mislila da će stvoriti dobar film. Njegova ideja, nazvana „Ujka Čarli”, zasnovana je na istinitoj priči Erla Nelsona, serijskog ubice s kraja 1920-ih, poznatog kao „Čovek gorila“.

Senka sumnje je snimljena i smeštena u Santa Rosu u Kaliforniji, koja je prikazana kao primer navodno mirnog, malog, predratnog američkog grada. Otkako je Tornton Vajlder napisao originalni scenario, radnja je smeštena u mali američki grad, popularno Vajlderovo okruženje, ali uz dodatni Hičkokov dodir. U biografiji o Hičkoku, Patrik Mekgiligan je izjavio da je film možda najameričkiji film koji je Hičkok do tada snimio.

Početne scene odvijaju se u Central Vardu u Njuarku. Gradski horizont i znamenitosti kao što je Pulaski Skajvej predstavljeni su u uvodnoj sceni. Snimci lokacije korišćeni su u skladu sa ograničenjima Ratnog proizvodnog odbora za vreme Drugog svetskog rata, čija je maksimalna cena iznosila 5.000 dolara za izgradnju setova.

Porodična kuća Njutonovih nalazi se na Aveniji Makdonald 904 u Santa Rosi, koja i dalje tamo stoji. Kamena železnička stanica u filmu izgrađena je 1904. godine za Severozapadnu pacifičku železnicu i jedna je od retkih komercijalnih zgrada u centralnoj Santa Rosi koja je preživela zemljotres 18. aprila 1906. godine. Stanica je trenutno centar za posetioce. Gradska biblioteka je bila Karnegijeva biblioteka koja je srušena 1964. godine zbog seizmičkih problema. Neke zgrade u centru Santa Rose koje se vide u filmu oštećene su ili uništene u zemljotresima 1969. godine; veći deo područja je očišćen od ruševina i uglavnom je obnovljen.

Filmsku muziku je komponovao Dimitri Tiomkin, što je bila njegova prva saradnja sa Hičkokom. U svojoj partituri Tiomkin citira operetu Vesela udovica od Franca Lehara, često u pomalo iskrivljenim oblicima, kao lajtmotiv za ujaka Čarlija i njegova serijska ubistva. Tokom uvodnih scena čuje se tema valcera, zajedno sa produženim snimkom parova koji plešu.

Prijem

Alternativni filmski poster

Po objavljivanju, film je jednoglasno dobio pozitivne kritike. Bozliju Krauteru, kritičaru Njujork Tajmsa, svideo se filmu izjavivši da je „Hičkok mogao podići više guščijih prištića na kvadratni centimetar korisnikovog mesa od bilo kog drugog holivudskog režisera”. Časopis Tajm nazvao je film „vrhunskim”, dok je Varajeti izjavio da „Hičkok spretno urezuje svoje likove iz malog grada i domaćeg okruženja”. Zabavni časopis The Film Daily bio je još jedan recenzent 1943. godine koji je pohvalio svaki aspekt produkcije. Publikacija je predvidela velikz zaradu za bioskope koja prikazuju najnovije Hičkokovo delo, iako su u svom detaljnom pregledu Senke sumnje, film pogrešno referisali kao film Sumnja iz 1941. godine, kao „napet”:

Od svih zapanjujućih igranih filmova koje je režirao Alfred Hičkok − supermen neizvesnosti i čarobnjak misterije − ovaj je najprikladniji za uzbuđenje američke publike i za ulivanje kovanica u kasu američkih bioskopa .... U ovoj atrakciji nema crvenih haringa, kao što je bio slučaj u njegovom nedavnom hitu Sumnja. Priča se fleksibilno kreće ka kraju koji posmatrač manje-više jasno očekuje, ali koji izaziva periodičnu nadu da se najgori strahovi Tereze Rajt neće ostvariti. ... Vrednosti proizvodnje pod vodstvom Džeka H. Skirbala su prvorazredne, kao i fotografije Džozefa Valentajna. Nema ni senke sumnje u uspeh ovog filma.

U intervjuu za Teleskop iz 1964. godine sa voditeljem Flečerom Marklom, Markl je primetio: „Gospodine Hičkok, većina kritičara je Senku sumnje, koju ste snimili 1943. godine, smatrala vašim najboljim filmom”. Hičkok je odmah odgovorio: „I ja isto”. Markl je zatim pitao: „Da li još uvek tako mislite?” Hičkok je odgovorio: „Da, bez sumnje.” U to vreme najnovije Hičkokovo delo bilo je Marni. Kada ga je kasnije intervjuisao Fransoa Trifo, Hičkok je negirao sugestiju da je Senka sumnje bila njegov „favorit”. Ali u audio intervjuu sa Trifoom, Hičkok je potvrdio da mu je to omiljeni film, a kasnije je ponovio da je Senka sumnje njegov omiljeni film u intervjuu sa Majkom Daglasom 1969. i u intervjuu sa Dikom Kavetom 1972. godine. Ćerka Alfreda Hičkoka, Pat Hičkok je takođe rekla da je omiljeni film njenog oca bio Senka sumnje u dokumentarcu Lorena Buzeroa iz 2000. godine Izvan sumnje: Pravljenje Hičkokovog omiljenog filma.

Danas, film se još uvek smatra jednim od glavnih Hičkokovih dela. Savremeni kritičar Dejv Ker nazvao ga je Hičkokovim „prvim neospornim remek-delom”. Mnogi drugi kritičari su se složili s tim. Na osnovu 47 recenzija na veb stranici Rotten Tomatoes, film je dobio rejting odobravanja od 100% sa prosečnom ocenom 9,18/10. Konsenzus stranice glasi: „Najraniji klasik Alfreda Hičkoka − i njegov lični favorit − podstiče uzbuđenje koje puzi po mesu jednako spretno kao i fino osenčeni likovi”. Na Metakritiku, film ima ocenu 94 od 100, na osnovu pregleda 15 kritičara, što ukazuje na „univerzalno priznanje”. Na pitanje kritičara o sveobuhvatnoj temi filma, Hičkok je odgovorio: „Ljubav i dobar poredak nisu odbrana od zla”. U svojoj knjizi Bambi protiv Godzile, Dejvid Mamet ga naziva Hičkokovim najboljim filmom.

Adaptacije i rimejkovi

Radio

Film je adaptiran za Luks radio pozorište, Sesila B. Demila, emitovano 3. januara 1944. godine sa originalnom glavnom glumicom Terezom Rajt i Vilijamom Pauelom kao ujakom Čarlijem (Patrik Mekgiligan je izjavio da je Hičkok prvobitno želeo da Pauel glumi ujaka Čarlija, ali MGM je odbio da pozajmljuje glumca za film). Godine 1950, Senka sumnje predstavljena je kao radio-drama u radio-seriji Screen Directors Playhouse. U njemu su glumili Keri Grant kao ujak Čarli i Betsi Drejk kao mlada Čarli. Takođe je prilagođen Ford teatru (18. februara 1949). Radio serija The Screen Guild Theater je film dva puta adaptirala sa Džozefom Kotenom, prvi put sa Vanesom Braun kao mladom Čarli, a drugi put sa Dijanom Derbin u ovoj ulozi. Produkcije Senke sumnje od strane radio serije Academy Award Theater, prikazana je 11. septembra 1946. godine.

Film

Napravljena su dva rimejka Senke sumnje: 1958. kao Step Down to Terror i opet (pod originalnim imenom) kao TV film iz 1991. godine, u kome je Mark Harmon glumio ujaka Čarlija.

Senka sumnje je poslužila kao inspiracija za film Stoker (2013), režisera Park Čan-vuka.

Spoljašnje veze

• Senka sumnje na sajtu IMDb (jezik: engleski)