Sindrom lažne memorije

Sindrom lažne memorije (engl. False memory syndrome) opisuje stanje u kome su identitet osobe i odnosi sa okolinom pod snažnim uticajem sećanja koje je zapravo lažno, ali u koje osoba čvrsto veruje. Autor ovog termina je američki matematičar Piter Frejd, čija ga je fondacija False memory syndrome foundation (FMSF) popularizovala. Ovo stanje nije priznato kao duševna bolest od strane Svetske zdravstvene organizacije, međutim princip da se sećanja mogu menjati pod različitim spoljnim uticajima u velikoj meri je prihvaćena među naučnicima.

Elizabet Loftus (2011)

Potpuno lažna sećanja mogu se formirati, javljaju se između ostalog kao rezultat terapije za oporavljanje memorije, još jednog termina koji je '90-tih godina uveo Frejd, a koji se odnosi na kontroverzne psihijatrijske metode koje su sklone da izazovu konfabulaciju sećanja. Neki od značajnih kognitivnih psihologa koji su se ovim bavili su Stiven Pinker i Elizabet Loftus.

Klasifikacija memorije

Memorisanje ili pamćenje jeste proces u kojem nervni sistem privremeno ili trajno čuva određene podatke. Pamćenje može biti takvo da biće te podatke može kasnije ponovo proizvesti (reprodukcija) ili takvo da se podaci ne mogu reprodukovati nego samo prepoznati pri ponovnom susretu s njima (rekognicija). Memorija obuhvata naše celokupno znanje kao i mehanize kodiranja, konsolidacije, skladištenja i izvlačenja memorijskih sadržaja. U mozgu ne postoji poseban centar za pamćenje, već pamćenje predstavlja rezultat delovanja više moždanih regija. Na nivou neurona glavnu ulogu igraju sinapse.

Postoje različite podele pamćenja, prema jednoj od njih izdvajamo kratkoročno (senzorno) i dugoročno pamćenje. Kratkoročno

Put stimulusa

pamćenje realizuje se u prefrontalnom korteksu, dok dugoročno zajednički ostvaruju korteks i subkorteksne regije. Novija istraživanja u ovoj sferi pokazuju da se kratkoročna i dugoročna memorija formiraju istovremeno, kratkoročna dominira inicijalno, a zatim brzo bledi i nakon nekoliko dana dugoročna memorija preuzima primat nakon što prođe kroz fazu konsolidacije. Izdvajaju se dva osnovna tipa dugoročne memorije:

• Proceduralna memorija - Naziva se i implicintom. Automatska je i uključuje ovladavanje rutinskim motornim procedurama kao što su vožnja bicikla i plivanje.
• Deklarativna memorija - Naziva se i eksplicitnom. Odnosi se na svesno znanje i vezana je za činjenice i događaje poput imena, mesta, lica, objekata, mirisa i zvukova.

1. Epizodna memorija - Memorija događaja i naših sopstvenih iskustava.
2. Autobiografska memorija - Nastaje akumulacijom epizoda. Predstavlja memoriju u prvom licu.
3. "Flashbulb" memorija - Memorija koja predstavlja sećanje na emotivno značajan događaj.
4. Semantička memorija - Činjenično znanje o svetu, nevezano za sopstveno iskustvo. Sastoji se od više komponenti koje se skladište odvojeno. Imamo memoriju za podatke, memoriju za istinitost (za svaki podatak), kao i memoriju za izvor informacije. To je upravo razlog zašto se često dešava da nešto negde čujemo ali se ne sećamo odakle nam i da li je uopšte tačno ili ne.

Nestalnost sećanja

Po mnogim pitanjima naša sećanja su nepouzdana. Od različitih spoljnih stimulusa izdvajaju se oni bitni, prave se pretpostavke o tome šta bi to moglo biti, sve se zatim u realnom vremenu upoređuje sa ostatkom signala i biva filtrirano kroz naša uverenja i predrasude. Sećanja nisu otporna na vreme, svaki put kada se prisećamo nekog sećanja mi ga zapravo rekonstruišemo i ažuriramo tako da odgovara našim ličnim pogledima na svet, i kako se ti pogledi menjaju tako im se prilagođava i naša memorija. Nestalnost sećanja ispoljava se na više nivoa:

Stiven Pinker (2018)

• Fuzija - Možemo spojiti detalje različitih sećanja, pomešati ih ili čak može dođi do kombinovanja dva odvojena sećanja u jedno.
• Konfabulacija - Greška u pamćenju koja se definiše kao proizvodnja izmišljenih, iskrivljenih ili pogrešno interpretiranih sećanja o sebi ili svetu, bez svesne namere da se prevari. Priroda našeg mozga je takva da konstruišemo kontinuiranu i konzistentnu priču, ako postoje neke praznine, mozak teži da ih popuni.
• Personalizacija - Postoji tendencija da se sećanja prenose sa drugih ljudi na nas.Ako nam neko ispriča svoje sećanje na neki emotivan susret, mesecima ili godinama kasnije možemo se sećati sebe u glavnoj ulozi ili makar kao neposrednog svedoka.
• Kontaminacija - Ljudi su društvena bića. Deo naše društvene prirode je visoko vrednovanje svedočenja drugih. Kada ljudi diskutuju o nekom događaju zajedno, deleći detalje svojih individualnih sećanja može doći do međusobne “kontaminacije” (mešanja) memorije, odnosno ljudi će uzeti detalje koje je neko ponudio i nesvesno ih ugraditi u svoje sećanje. To je upravo razlog zašto prilikom suđenja svedocima nije dozvoljeno da razgovaraju jedni sa drugima pre svedočenja.
• Distorzija - Detalji memorije mogu se jednostavno promeniti ili biti iskrivljeni na specifičan način da podrže emotivni narativ sećanja.

Memorija može biti iskrivljena sugestijom. Samo sugerisanje detalja nekome ko se priseća nečega može da izazove da ta osoba uključi taj detalj u svoje sećanje. Ako, na primer, svedok govori o figuri sa kapuljačom kojoj nije razaznao pol, a anketar oslovljava nepoznatu osobu sa “ona”, to će biti dovoljno da intervjuisana osoba promeni svoje sećanje. Različiti elementi istog sećanja mogu biti iskrivljeni potpuno nezavisno jedan od drugog.

“Kognitivna psiholohija govori nam da je nepromišljeni ljudski um ranjiv na mnoge zablude i iluzije jer se oslanja pre na živopisne anegdote nego na sistematične statistike.” - Stiven Pinker

Eksperimenti i naučne studije

Lost in the mall study

Elizabet Loftus i Žakelin Pikrel izvele su 1995. studiju koja je postala poznata kao “Lost in the mall study". Intervjuisale su starije rođake 24 subjekta sa ciljem da naprave zapisnik o svakom subjektu u kojoj će biti opisane 4 priče iz njegovog detinjstva. Međutim, samo 3 od 4 priče su bile istinite, četvrta je bila potpuno izmišljena priča o tome kako je subjekt bio izgubljen u šoping molu. Subjekti su uspeli da se sete nekih detalja o 68% istinitih priča. Međutim, 29% subjekata je takođe "zapamtilo" lažni događaj, delimično ili potpuno. Neki subjekti su čak mogli da iznesu lažni događaj u ekstremnim detaljima i imali su visok nivo poveranja u tačnost onoga što govore.

Studija Izabel Lindner

Ova studija koju je Izabel Lindner, zajedno sa svojim saradnicima, sprovela 2010. godine pokazala je da jednostavno posmatranje druge osobe dok nešto radi može izazvati kreiranje lažnog sećanja da smo mi to radili. U tri eksperimenta učesnici su posmatrali neke akcije, od kojih neke nikada nisu radili, nakon čega su radili source memory test (test koji proverava deo semantičke memorije koji se odnosi na izvor memorisane informacije). Rezultat je jasno pokazao da je došlo do masivne konstrukcije lažnih sećanja kod učesnika u kontrolisanim uslovima. Nastavak istraživanja pokazao je da je zamišljanje događaja često dovoljno za kreiranje lažnog sećanja na taj događaj. Uzrok ovoga je to što maštanje aktivira mnoge iste moždane regije kao i pamćenje. Vremenom može dođi do toga da sećanje na stvarni događaj i sećanje nastalo u mašti postaju nerazlučiva.

Džulija Šo (2018)

Lažna krivica

Studija sprovedena od strane Džulije Šo i Stifona Portera pokazala je da je mnoge odrasle ljude moguće ubediti da su učinili nepostojeći zločin nakon samo tri sata policijskog ispitivanja. Zaključak studije glasio je: “Naši rezultati pokazuju da se lažna sećanja na činjenje zločina prilikom kontakta sa policijom mogu iznenađujuće lako biti generisana i mogu imati sve vrste složenih detalja kao stvarna sećanja”.

Čelendžer studija

Posada spejs-šatla Čelendžer

Ulrih Niser i Henri Harš sproveli su 1992. jednu od najupečatljivijih studija u kojoj je ispitivana “flashbulb” memorija vezana za katastrofu spejs-šatla Čelendžer. Na uvodnom času psihologije 106 studenata dobilo je upitik u kojem se od njih tražilo da se prisete kako su čuli za pomenutu eksploziju Čelendžera. Dato im je 7 preciznih pitanja o tome šta su radili i kako su se osećali u tom trenutku. Dve i po godine kasnije istim studentima ponovo je dat isti upitnik, s tim da im je ovaj put dato da ocene koliko su sigurni u svoje sećanje od 1 do 5. Od 7 detalja studenti su u proseku uspeli da se sete 2,95 od njih. Četvrtina studenata se nije setila nijednog detalja, polovina je pogodila dva ili manje. Samo četvrtina studenata se uopšte sećala da su već radili isti upitnik. Iako su rezultati bili jako loši prosečna sigurnost studenata u svoje sećanje je bila 4,17 od 5. I druge studije su pokazale da ne postoji bilo kakva uzajamna veza između poverenja u memoriju i njenu tačnost.

Sindrom oporavljene memorije

1980-ih godina svoj vrhunac imala je ideja, koja nikada nije bila zasnovana na nauci, po kojoj ljudi mogu potisnuti iz sećanja svoja traumatična iskustva. Po toj teoriji ta potisnuta sećanja se mogu manifestovati kao naizgled nepovezani problemi sa mentalnim zdravljem osobe, kao što su anksioznost ili poremećaji u ishrani. Ovaj naučno nedokazani koncept nazvan je Recovered memory syndrome. Ova ideja populizovana je kroz knjigu The Courage to Heal (1988), u kojoj autorke zauzimaju stav da korisnici njihovih psiholoških terapijskih usluga, pogotovo žene, treba da budu podstaknute da povrate potisnuta sećanja na zlostavalje. U slučaju da su se takva sećanja mogla iskopati smatralo se da su istinita. Ovo je dovelo do masovne histerije u američkom društvu jer su mnogi ljudi koji su bili podvrgnuti terapiji za oporavljanje memorije vratili sećanja ne samo na seksualna zlostavljanja, već i na učestvovanje u satanističkim ritualima. Danas, tri decenije kasnije možemo naučno argumentovano reći da je sindrom oporavljene memorije bio veliki neuspeh psihologije i da je u najvećoj meri, ako ne u potpusnoti, fiktivan. Ljudi uglavnom ne potiskuju traumatična sećanja (postojanje retkih izuzetaka i dalje je kontroverzno). Dalje, kako Elizabet Loftus naglašava, sećanja su konstrukti i podložne su uticajima. Takođe, nezavisne istrage FBI-a, drugih agencija za sprovođenje zakona, kao i naučnika nikada nisu pronašli bilo kakve dokaze o zločinima, poput ritualnih žrtvovanja i silovanja, na koje je sećanje nastalo metodama oporavljanja memorije.Ti događaji se jednostavno nikada nisu dogodili.

Činjenica da je kontroverzna ideja tako obimno sprovedena u praksi, uprkos rizicima po pacijente i njihove porodice ukazuje na sistemski nedostatak samoregulacije na globalnom nivou unutar sfere koja se bavi mentalnim zdravljem. Bez obzira na ovo različite sesije za oporavljanje memorije se i dalje sprovode širom sveta. Važno je napomenuti da je teorija po kojoj se sećanja mogu potisnuti i dalje prisutna u nekim naučnim krugovima, ali ne postoje bilo kakvi dokazi da se ta sećanja na ovakav način mogu povratiti. Iz čitave ove tužne epizode proizašlo je bolje razumevanje onoga što danas nazivamo sindromom lažne memorije, konstrukcije potpuno lažnih sećanja. To se postiže kroz vođene slike, hipnozu, sugestiju i grupni pritisak. Ove tehnike krše jedno od osnovnih pravila krivične istrage – Nikada nemojte voditi nekoga stavljajući reči u njegova usta. Ovo je posebno važno ako je osoba ranjiva ili zbunjena.

Slučaj Džordža Frenklina

Godine 1990, Džordž Frenklin je osuđen za ubistvo nakon samo jednog dana razmatranja od strane porote. Osuda se u potpunosti zasnivala na "oporavljenom" sećanju njegove ćerke, koja se nije sećala navodnog ubistva do dvadeset godina nakon toga. Njeno sećanje na svedočenje silovanja i ubistva njene osmogodišnje prijateljice od strane njenog oca "vratilo" joj se vremenom i pod uticajem terapije, nakon što je dvadeset godina navodno bilo potisnuto. Nije bilo fizičkih dokaza koji bi podržali optužbu. Nakon odsluženja kazne zatvora u trajanju od pet godina, Franklinova osuda je poništena i postupak nije ponovo pokrenut, delom zbog zloupotrebe “oporavljene memorije” i hipnoze u slučaju. Porota je bila očigledno impresionirana živopisnošću sećanja i samopouzdanjem Franklinove ćerke, što im je bilo dovoljno da Džordža osude na doživotnu, bez uslovnog otpusta.