Ментално здравље

С Википедије, слободне енциклопедије
Концептуална илустрација менталног здравља
Постоје емоционални поремећаји који погађају оне који врше моћ у било ком њеном облику, међу којима се истичу синдром охолости, мегаломанија, хамартија или нарцизам.

Душевно или ментално здравље је стање складног психичког и социјалног функционисања личности које подразумева одсуство душевних поремећаја, али и изражених сукоба у личном и социјалном животу са нежељеним последицама. Ментално здравље је ниво психолошког благостања или одсуство менталних болести. То је стање некога ко „функционише на задовољавајућем нивоу емоционалног и бихевиоралног прилагођавања”.[1] Са перспективе позитивне психологије или холизма, ментално здравље може укључивати способност појединца да ужива у животу и створи равнотежу између животних активности и напора да достигне психолошку отпорност.[2]

Према Свјетској здравственој организацији (СЗО), ментално здравље укључује „субјективно благостање, перципирану самоефикасност, аутономију, компетенцију, међугенерацијску зависност и самоактуализацију нечијег интелектуалног и емоционалног потенцијала, између осталог”.[3] СЗО даље наводи да је благостање појединца обухваћено реализацијом њихових способности, суочавањем са нормалним животним стресовима, продуктивним радом и доприносом њиховој заједници.[4] Културне разлике, субјективне процене и конкурентне професионалне теорије утичу на то како неко дефинише „ментално здравље”.[3][5]

Ментално здравље и менталне болести[уреди | уреди извор]

Према часопису U.K. Surgeon (1999), ментално здравље је успешно обављање менталних функција које резултирају продуктивним активностима, испуњењем односа са другим људима и пружањем могућности прилагођавања променама и суочавања са недаћама. Израз ментална болест колективно се односи на све менталне поремећаје који се могу дијагнозирати - здравствена стања која су карактерисана променама у размишљању, расположењу или понашању повезаним са немаштином или оштећеним функционисањем.[6][7] Ментално здравље и менталне болести су два континуирана концепта. Особе са оптималним менталним здрављем такође могу имати ментално обољење, а људи који немају ментално обољење такође могу имати лоше ментално здравље.[8]

Проблеми са менталним здрављем могу настати услед стреса, усамљености, депресије, анксиозности, проблема са међуљудским везама, смрти вољене особе, самоубилачких мисли, туге, зависности, хиперкинетичког поремећаја, самоповреда, разних поремећаја расположења или других менталних болести различитог степена, као и потешкоћа у учењу.[9][10] Терапеути, психијатри, психолози, социјални радници, медицинске сестре или породични лекари могу помоћи у управљању менталним болестима лечењем као што су терапија, саветовање или лекови.

Види још: Историја менталних поремећаја

Рана историја[уреди | уреди извор]

Глобално се у раној историји ментална болест доживљавала као религијска ствар. У древним грчким, римским, египатским и индијским списима ментална болест се посматрала као лично питање и религиозна кастификација. У 5. веку п. н. е, Хипократ је био први пионир који је третирао менталне болести лековима или прилагођавањима у пацијентовом окружењу. Иако је његов рад имао велики утицај, становишта верског кажњавања и демонског поседовања и даље су постојала током средњег века.[11]

Историја у САД[уреди | уреди извор]

Средином 19. века, Вилијам Свицер први је сковао термин ментална хигијена, што се може сматрати претечом савремених приступа у раду на промоцији позитивног менталног здравља.[12][13] Исак Реј, четврти председник[14] Америчког удружења за психијатрију и један од његових оснивача, даље је менталну хигијену дефинисао као „уметност очувања ума од свих инцидената и утицаја који имају потенцијал да погоршају његове квалитете, умање његове енергије или растроје његова кретања”.[13]

У америчкој историји сматрало се да су ментално болесни религиозно кажњени. Овај респонс је трајао током 1700-их, заједно са нехуманим затварањем и стигматизацијом таквих појединаца.[11] Доротеа Дикс (1802–1887) била је важна фигура у развоју покрета „ментална хигијене”. Дикс је била наставница у школи која се трудила да помогне људима са менталним поремећајима и да изложи подстандардне услове под које су били стављени.[15] То је постало познато као „покрет менталне хигијене”.[15] Пре овог покрета, није било неуобичајено да особе погођене менталним болестима бивају изложене знатном запостављању, често су остављане саме у јадним животним условима без довољно одеће.[15] Од 1840-1880, она је стекла подршку савезне владе за оснивање преко 30 државних психијатријских болница; међутим, оне нису имале довољно особља и средстава, и бивале су оптужене за кршење људских права.[11]

Емил Крепелин је развио таксономију менталних поремећаја 1896. године, која је доминирала поље готово 80 година. Касније је предложени модел болести абнормалности подвргнут анализи, и сматрано је да је нормалност релативна у односу на физичке, географске и културолошке аспекте дефинишујуће групе.

Почетком 20. века, Клифорд Бирс је основао „Ментално здравље Америке - Национални комитет за менталну хигијену”, након што је 1908. године објавио своја искуства као пацијент у неколико душевних болница, „Ум који се пронашао себе”[16] и отворио прву ванболнички клинику за ментално здравље у Сједињеним Државама.[17]

Покрет менталне хигијене, слично као и покрет друштвене хигијене, понекад је био повезан са заговарањем еугенике и стерилизације оних који се сматрају превише ментално недостатним да би им се помогло у продуктивном раду и одговарајућем породичном животу.[18][19] У годинама након Другог светског рата, референце на менталну хигијену постепено су замењене појмом „ментално здравље” због његовог позитивног аспекта који се креће од лечења болести до превентивних и промотивних подручја здравствене заштите.[20]

Мари Јахода је описала шест главних, фундаменталних категорија које се могу користити за категоризацију појединаца који су ментално здрави. Оне укључују: позитиван став према себи, лични раст, интеграција, аутономија, истинска перцепција стварности и контрола окружењу, чиме су обухваћени прилагодљивост и здрави међуљудски односи.[21]

Деинституционализација / трансинституционализација[уреди | уреди извор]

Када су државне болнице оптужене за кршење људских права, заговорници су се залагали за деинституционализацију: замену федералних менталних болница за услуге менталног здравља у заједници. Затварање психијатријских болница под државном управом спроведено је Законом о центрима за ментално здравље у заједници из 1963. године, којим су утврђени услови да државне установе могу примити само пацијенте који представљају непосредну опасност за друге или себе.[22] Ово се виђено као побољшање у односу на претходне услове, међутим, и даље остаје расправа о условима ових комуналних ресурса.

Доказано је да је ова транзиција била корисна за многе пацијенте: дошло је до повећања укупног задовољства, бољег квалитета живота, више пријатељстава између пацијената, и све то није било прескупо. То се показало тачним само у случају установа за третман које су имале довољно средстава за особље и опрему, као и адекватно управљање.[23] Међутим, ова идеја је поларизирајуће питање. Критичари деинституционализације тврде да су преовладавали лоши услови живота, пацијенти су усамљени и да нису добили одговарајућу медицинску негу у тим домовима за лечење.[24] Поред тога, пацијенти који су пребачени из државне психијатријске неге у болничке и стамбене домове имали су дефицит у кључним аспектима њиховог лечења. Неки случајеви резултирају преусмеравањем неге са здравствених радника на породице пацијената, мада они немају одговарајуће финансијско покриће, нити медицинско знање за одговарајућу негу.[24] С друге стране, пацијенти који се лече у центрима за ментално здравље у заједници немају довољно тестирања на канцер, вакцинације или иначе редовне лекарске прегледе.[24]

Референце[уреди | уреди извор]

  1. ^ „mental health”. WordNet Search. Princeton university. Приступљено 4. 5. 2014. 
  2. ^ Snyder, C. R; Lopez, Shane J; Pedrotti, Jennifer Teramoto (2011). Positive psychology: the scientific and practical explorations of human strengths. SAGE. ISBN 978-1-4129-8195-8. OCLC 639574840. 
  3. ^ а б „The world health report 2001 – Mental Health: New Understanding, New Hope” (PDF). WHO. Приступљено 4. 5. 2014. 
  4. ^ „Mental health: strengthening our response”. World Health Organization. август 2014. Приступљено 4. 5. 2014. 
  5. ^ „Mental Health”. medlineplus.gov. Приступљено 20. 11. 2019. 
  6. ^ National Alliance for the Mentally Ill, 2011.
  7. ^ „Mental Disorders”. medlineplus.gov. Приступљено 20. 11. 2019. 
  8. ^ „What is Mental Health and Mental Illness? | Workplace Mental Health Promotion”. Workplace Mental Health Promotion. Архивирано из оригинала 28. 10. 2018. г. Приступљено 04. 07. 2020. 
  9. ^ „Practicing Effective Prevention”. Center for the Application of Prevention Technologies. Substance Abuse and Mental Health Services Administration. 11. 1. 2016. Архивирано из оригинала 5. 9. 2015. г. Приступљено 2. 5. 2014. 
  10. ^ Kitchener, Betty; Jorm, Anthony (2002). Mental Health First Aid Manual (1st изд.). Canberra: Center for Mental Health Research, Australian National University. стр. 5. ISBN 978-0-7315-4891-0. OCLC 62228904. 
  11. ^ а б в „A Brief History of Mental Illness and the U.S. Mental Health Care System”. www.uniteforsight.org. Архивирано из оригинала 17. 06. 2020. г. Приступљено 11. 5. 2020. 
  12. ^ Shook, John R., ур. (април 2012). „Sweetser, William”. Dictionary of Early American Philosophers. Bloomsbury Publishing USA. стр. 1016—1020. ISBN 978-1-4411-7140-5. 
  13. ^ а б Mandell, Wallace (1995). „Origins of Mental Health, The Realization of an Idea”. Johns Hopkins Bloomberg School of Public Health. Baltimore, MD: Johns Hopkins University. Приступљено 9. 6. 2015. 
  14. ^ „Isaac Ray Award”. www.psychiatry.org. American Psychiatric Association. Приступљено 27. 10. 2017. 
  15. ^ а б в Barlow, D.H., Durand, V.M., Steward, S.H. (2009). Abnormal psychology: An integrative approach (Second Canadian Edition). Toronto: Nelson. p. 16
  16. ^ Amanda Peck (2013),Mental Health America – Origins, Retrieved June 9, 2015, from The Social Welfare History Project.
  17. ^ Clifford Beers Clinic. (2006, October 30). About Clifford Beers Clinic. Retrieved June 1, 2007, from CliffordBeers.org Архивирано 2007-04-09 на сајту Wayback Machine
  18. ^ Social Hygiene in 20th Century Britain Taylor & Francis, Page 80 to 83
  19. ^ Encyclopedia of Children and Childhood in History and Society: Hygiene Jacqueline S. Wilkie.
  20. ^ Bertolote, José (јун 2008). „The roots of the concept of mental health”. World Psychiatry. 7 (2): 113—116. PMC 2408392 Слободан приступ. PMID 18560478. doi:10.1002/j.2051-5545.2008.tb00172.x. 
  21. ^ Jahoda, Marie (1958). „Current concepts of positive mental health”. New York. doi:10.1037/11258-000. hdl:2027/mdp.39015004395078. 
  22. ^ „New York Times New York State Poll, June 2008”. 3. 12. 2009. doi:10.3886/icpsr26164.v1. 
  23. ^ Knapp, Martin; Beecham, Jennifer; McDaid, David; Matosevic, Tihana; Smith, Monique (децембар 2010). „The economic consequences of deinstitutionalisation of mental health services: lessons from a systematic review of European experience”. Health & Social Care in the Community: no. ISSN 0966-0410. PMID 21143545. doi:10.1111/j.1365-2524.2010.00969.x. 
  24. ^ а б в Novella, Enric J. (14. 8. 2010). „Mental health care and the politics of inclusion: A social systems account of psychiatric deinstitutionalization”. Theoretical Medicine and Bioethics. 31 (6): 411—427. ISSN 1386-7415. PMID 20711755. doi:10.1007/s11017-010-9155-8. 

Литература[уреди | уреди извор]

Спољашње везе[уреди | уреди извор]

[[commons:Category:Mental health|]] на Викимедијиној остави.
Преузето из „https://sr.wikipedia.org/w/index.php?title=Ментално_здравље&oldid=25911931”