Sindrom uljeza

S Vikipedije, slobodne enciklopedije
Uobičajeno je da prevaranti osećaju da će se njihov pravi identitet otkriti pod njihovom lažnom maskom.

Sindrom uljeza, takođe poznat kao fenomen varalice ili impostorizam, je psihološka pojava u kojoj pojedinac sumnja u svoje veštine, talente ili dostignuća i ima uporni unutrašnji strah da će biti razotkriven kao prevarant.[1] Uprkos spoljnim dokazima o njihovoj sposobnosti, oni koji doživljavaju ovaj fenomen ne veruju da zaslužuju svoj uspeh ili sreću. Oni to mogu pogrešno pripisati Matejevom efektu, ili mogu misliti da obmanjuju druge jer se osećaju kao da nisu tako inteligentni kao što se spolja predstavljaju.[2] Sindrom uljeza može proizaći iz zategnutih ličnih odnosa i dovesti do njih i može sprečiti pojedince da ostvare svoj puni potencijal u oblastima interesovanja.[3]

Kada je sindrom prevaranta prvi put konceptualizovan, na njega se gledalo kao na fenomen koji je bio uobičajen među ženama sa visokim uspehom. Dalja istraživanja su pokazala da pogađa i muškarce i žene, u kolektivnom smislu da je proporcija pogođenih manje-više podjednako raspoređena među polovima.[1][4] Osobe sa sindromom prevaranta često imaju odgovarajuće probleme mentalnog zdravlja, koji se mogu lečiti psihološkim intervencijama, iako ovaj fenomen nije formalno prepoznat kao mentalni poremećaj.[5]

Istorija[uredi | uredi izvor]

Termin „fenomen uljeza“ uveden je u članku objavljenom 1978. godine pod naslovom „The Impostor Phenomenon in High Achieving Women: Dynamics and Therapeutic Intervention“ autora Polin R. Klens i Suzen A. Ajms. Klens i Ajms su definisali fenomen varalice kao „unutrašnje iskustvo intelektualne lažnosti“ i prvobitno su fokusirali svoje istraživanje na žene u visokom obrazovanju i profesionalnim industrijama.[6]

Istraživači su anketirali preko 100 žena, od kojih je otprilike jedna trećina bila uključena u psihoterapiju iz razloga pored samog sindroma, a dve trećine su poznavale sa svojih predavanja i terapijskih grupa. Svi učesnici su dobili formalno priznanje za svoju profesionalnu izvrsnost od strane kolega i pokazali su akademska dostignuća kroz obrazovne diplome i standardizovane rezultate testiranja. Uprkos doslednoj eksternoj validaciji koju su ove žene dobile, nedostajalo im je unutrašnje priznanje za svoja dostignuća. Na pitanja o uspehu, neki učesnici su to pripisali sreći, dok su neki verovali da su ljudi precenili svoje mogućnosti. Klens i Ajms su verovali da se ovaj mentalni okvir fenomena prevaranta razvio iz faktora kao što su: rodni stereotipi, porodični problemi, kulturne norme i stil atribucije. Otkrili su da su žene u studiji iskusile simptome „generalizovane anksioznosti, nedostatka samopouzdanja, depresije i frustracije u vezi sa nemogućnošću da ispune samonametnute standarde postignuća“.[7]

Psihopatologija[uredi | uredi izvor]

Određene osobe sa sindromom mogu sebe da vide kao manje bolesne (manje depresivne, manje anksiozne) od svojih vršnjaka ili drugih mentalno bolesnih ljudi, navodeći nedostatak teških simptoma kao indikaciju odsustva ili manjeg osnovnog problema. Ljudi sa ovakvim načinom razmišljanja često ne traže pomoć za svoje probleme jer smatraju da njihovi problemi nisu vredni psihijatrijske pažnje.[8][9]

Sindrom uljeza se proučava kao reakcija na određene stimuluse i događaje. To je iskustvo koje se javlja kod pojedinca, a ne mentalni poremećaj.[10] Sindrom uljeza nije prepoznat u DSM ili ICD, iako oba ova sistema klasifikacije prepoznaju nisko samopoštovanje i osećaj neuspeha kao povezane simptome depresije.[11]

Prvu skalu namenjenu merenju karakteristika fenomena prevaranta dizajnirao je Klens 1985. godine, nazvana Clance Impostor Phenomenon Scale (CIPS). Na skali se može utvrditi da li su karakteristike straha prisutne kod pojedinca i u kojoj meri. Aspekti straha uključuju: „strah od procene, strah od kraja uspeha i strah da ne budemo sposobni kao drugi“.[12] Otkrili su da rezultati pojedinačnih komponenti skale nisu u potpunosti pouzdani ili konzistentni i predložili su da ih ne treba koristiti za donošenje značajnih odluka o osobama sa sindromom.[13]

U svom radu iz 1985. godine, Klens je objasnila da se fenomen prevaranta može razlikovati po sledećih šest karakteristika, od kojih pojedinac koji ima samovara mora iskusiti najmanje dve:[2]

  1. Ciklus uljeza
  2. Potreba da se bude poseban ili najbolji
  3. Karakteristike supermena/superžene
  4. Strah od neuspeha
  5. Uskraćivanje sposobnosti i odbijanje pohvala
  6. Osećaj straha i krivice zbog uspeha

Pojava[uredi | uredi izvor]

Procenjuje se da će skoro 70% pojedinaca iskusiti znakove i simptome fenomena prevaranta bar jednom u životu.[14] Ovo može biti rezultat novog akademskog ili profesionalnog okruženja. Istraživanja pokazuju da fenomen prevaranta nije neuobičajen za studente koji ulaze u novo akademsko okruženje. Osećaj nesigurnosti može doći kao rezultat nepoznatog, novog okruženja. To može dovesti do nižeg samopouzdanja i vere u sopstvene sposobnosti.[12]

Rodne razlike[uredi | uredi izvor]

U istraživanju iz 1978. fenomen prevaranta bio manje zastupljen kod muškaraca.[15] Međutim, novija istraživanja su uglavnom otkrila da je fenomen prevaranta podjednako raširen među muškarcima i ženama.[1][16] Istraživanja su pokazala da se žene često suočavaju sa fenomenom prevaranta u pogledu učinka. Percepcija sposobnosti i moći se očituje u nadmašivanju drugih. Kod muškaraca, fenomen prevaranta je često vođen strahom da će biti neuspešni ili nedovoljno dobri.[16]

Okolnosti[uredi | uredi izvor]

Sindrom uljeza može se pojaviti u različitim okruženjima. Neki primeri uključuju novo okruženje,[2] akademsko okruženje,[15] na radnom mestu, [15] društvene interakcije,[12]

U vezama, sindrom se očitava tako što pojedinci često osećaju da ne ispunjavaju očekivanja svojih prijatelja ili voljenih. Uobičajeno je da osobe misle da su na neki način naveli druge da im se dopadaju i da žele da provedu vreme sa njima. Oni osećaju da su nedostojni ili da ne zaslužuju dobre odnose koje poseduju.[12]

Postoje empirijski dokazi koji pokazuju štetne efekte fenomena prevaranta na učenike.

Veze[uredi | uredi izvor]

Istraživanja su pokazala da postoji veza između fenomena prevaranta i sledećih faktora:

  • Porodična očekivanja[12]
  • Previše zaštitnički roditelj(i) ili zakonski staratelj(i)[14]
  • Radovi na postdiplomskim studijama[12]
  • Rasni identiteti[12]
  • Stil pripisivanja[16]
  • Anksioznost[16]
  • Depresija[16]
  • Nisko samopoštovanje[16]
  • Perfekcionizam[15]
  • Preterano samonadgledanje, sa naglaskom na sopstvenoj vrednosti[2]

Navedeni aspekti se međusobno ne isključuju. Netačno je zaključiti da korelacioni odnos između ovih aspekata izaziva sindrom uljeta.[12]

Kod pojedinaca sa fenomenom prevaranta, osećanje krivice često rezultira strahom od uspeha. Slede primeri uobičajenih pojmova koji dovode do osećanja krivice i pojačavaju taj fenomen.[17]

  • Dobro obrazovanje koje su mogli da dobiju
  • Biti priznat od strane drugih radi uspeha
  • Verovanje da nije ispravno ili pošteno biti u boljoj situaciji od prijatelja ili voljene osobe
  • Opisivanje kao:[12]
    • Onaj pametni
    • Talentovani
    • Odgovorni
    • Onaj osetljivi
    • Dobri
    • Naš omiljeni

Sindrom se može se rešiti mnogim vrstama psihoterapije.[18][19] Grupna psihoterapija je posebno čest i efikasan način ublažavanja iskustva prevaranta.[20][21]

Pojedinci[uredi | uredi izvor]

Maja Andželou: „Napisala sam 11 knjiga, ali svaki put pomislim: 'Oh, oni će sada saznati. Sve sam varala i oni će me otkriti.“[22]

Sledeći pojedinci su navodno iskusili ovaj fenomen:

Reference[uredi | uredi izvor]

  1. ^ a b v Langford, Joe; Clance, Pauline Rose (jesen 1993). „The impostor phenomenon: recent research findings regarding dynamics, personality and family patterns and their implications for treatment” (PDF). Psychotherapy: Theory, Research, Practice, Training. 30 (3): 495—501. doi:10.1037/0033-3204.30.3.495. „Studies of college students (Harvey, 1981; Bussotti, 1990; Langford, 1990), college professors (Topping, 1983), and successful professionals (Dingman, 1987) have all failed, however, to reveal any sex differences in impostor feelings, suggesting that males in these populations are just as likely as females to have low expectations of success and to make attributions to non-ability related factors.” 
  2. ^ a b v g Sakulku, J.; Alexander, J. (2011). „The Impostor Phenomenon”. International Journal of Behavioral Science. 6: 73—92. doi:10.14456/ijbs.2011.6. 
  3. ^ Sandeep Ravindran (2016-11-15). „Feeling Like a Fraud: The Impostor Phenomenon in Science Writing”. The Open Notebook (na jeziku: engleski). Pristupljeno 2022-03-30. 
  4. ^ Lebowitz, Shana (12. 1. 2016). „Men are suffering from a psychological phenomenon that can undermine their success, but they're too ashamed to talk about it”. businessinsider.com. Business Insider. Pristupljeno 8. 2. 2016. 
  5. ^ Gadsby, Stephen (2021-02-14). „Imposter Syndrome and Self-Deception”. Australasian Journal of Philosophy. 100 (2): 247—261. ISSN 0004-8402. S2CID 232029079. doi:10.1080/00048402.2021.1874445. 
  6. ^ Clance, Pauline R.; Imes, Suzanne A. (jesen 1978). „The Impostor Phenomenon in High Achieving Women: Dynamics and Therapeutic Intervention” (PDF). Psychotherapy: Theory, Research & Practice. 15 (3): 241—247. CiteSeerX 10.1.1.452.4294 Slobodan pristup. doi:10.1037/h0086006. 
  7. ^ Clance, Pauline R.; Imes, Suzanne A. (jesen 1978). „The Impostor Phenomenon in High Achieving Women: Dynamics and Therapeutic Intervention” (PDF). Psychotherapy: Theory, Research & Practice. 15 (3): 241—247. CiteSeerX 10.1.1.452.4294 Slobodan pristup. doi:10.1037/h0086006. 
  8. ^ „Imposter Syndrome and Mental Health”. 19. 2. 2019. 
  9. ^ „Depression and the Other Type of Impostor Syndrome”. 26. 6. 2023. 
  10. ^ Gadsby, Stephen (2022). „Imposter Syndrome and Self-Deception”. Australasian Journal of Philosophy. 100 (2): 247—261. S2CID 232029079. doi:10.1080/00048402.2021.1874445. 
  11. ^ American Psychiatric Association (2000a). Diagnostic and statistical manual of mental disorders (Fourth Edition, Text Revision: DSM-IV-TR ed.). Washington, DC: American Psychiatric Publishing, Inc. ISBN 978-0-89042-025-6.
  12. ^ a b v g d đ e ž z Hoang, Queena (januar 2013). „The Impostor Phenomenon: Overcoming Internalized Barriers and Recognizing Achievements”. The Vermont Connection. 34, Article 6. — preko http://scholarworks.uvm.edu/tvc/vol34/iss1/6. 
  13. ^ French, Brian F.; Ullrich-French, Sarah C.; Follman, Deborah (april 2008). „The psychometric properties of the Clance Impostor Scale”. Personality and Individual Differences (na jeziku: engleski). 44 (5): 1270—1278. doi:10.1016/j.paid.2007.11.023. 
  14. ^ a b Ravindran, Sandeep (15. 11. 2016). „Feeling Like A Fraud: The Impostor Phenomenon in Science Writing”. The Open Notebook. 
  15. ^ a b v g Clance, Pauline R.; Imes, Suzanne A. (jesen 1978). „The Impostor Phenomenon in High Achieving Women: Dynamics and Therapeutic Intervention” (PDF). Psychotherapy: Theory, Research & Practice. 15 (3): 241—247. CiteSeerX 10.1.1.452.4294 Slobodan pristup. doi:10.1037/h0086006. 
  16. ^ a b v g d đ Royse Roskowki, Jane C. (2010). „Impostor Phenomenon and Counselling Self-Efficacy: The Impact of Impostor Feelings”. Ball State University. 
  17. ^ Kumar, S.; Jagacinski, C.M. (2006). „Impostors have goals too: The impostor phenomenon and its relationship to achievement goal theory.”. Personality and Individual Differences. 40: 147—157. doi:10.1016/j.paid.2005.05.014. 
  18. ^ Matthews, Gail; Clance, Pauline Rose (februar 1985). „Treatment of the impostor phenomenon in psychotherapy clients”. Psychotherapy in Private Practice. 3 (1): 71—81. doi:10.1300/J294v03n01_09. 
  19. ^ Harris, Russ (2011). The confidence gap: a guide to overcoming fear and self-doubt. Boston: Trumpeter. ISBN 978-1-59030-923-0. OCLC 694394371.  Discusses treatment of impostor syndrome with acceptance and commitment therapy.
  20. ^ Clance, Pauline Rose; Dingman, Debbara; Reviere, Susan L.; Stober, Dianne R. (jun 1995). „Impostor phenomenon in an interpersonal/social context”. Women & Therapy. 16 (4): 79—96 (87). doi:10.1300/J015v16n04_07. „One of the most exciting and effective treatment modalities for women struggling with the impostor phenomenon is group psychotherapy.” 
  21. ^ Lowman, Rodney L. (1993). „Fear of success and fear of failure”. Counseling and psychotherapy of work dysfunctions. Washington, DC: American Psychological Association. str. 74–82 (81). ISBN 978-1-55798-204-9. OCLC 27812757. doi:10.1037/10133-004. „Group treatment programs have reported positive results in lowering FOF [fear of failure] (Rajendran & Kaliappan, 1990). The value of groups in countering the so-called impostor phenomenon, in which an individual feels that he or she has succeeded inappropriately and will soon be "found out" to be a fraud, has also been reported (Clance & O'Toole, 1987; J. A. Steinberg, 1986).” 
  22. ^ a b Richards, Carl (26. 10. 2015). „Learning to Deal With the Impostor Syndrome”. The New York Times. Pristupljeno 2017-12-15. „"I have written 11 books, but each time I think, 'Uh oh, they're going to find out now. I've run a game on everybody, and they're going to find me out.'"” 
  23. ^ Edmonds, Lizzie (23. 3. 2020). „Riz Ahmed: For a long time I felt I didn't belong in film industry”. Evening Standard. Pristupljeno 15. 2. 2021. 
  24. ^ Roy, Eleanor Ainge (21. 12. 2020). „Jacinda Ardern: I try to turn self-doubt into 'something more positive'”. The Guardian. Pristupljeno 21. 12. 2020. 
  25. ^ Chau, business reporter David (16. 6. 2017). „Australian tech billionaire Mike Cannon-Brookes' 'impostor syndrome'”. ABC News. 
  26. ^ Fisher, John (2007) [2006]. Tommy Cooper: always leave them laughing. London: Harper. ISBN 978-0-00-721511-9. OCLC 174093089. 
  27. ^ „Neil Gaiman”. Neil Gaiman. Pristupljeno 2019-07-24. 
  28. ^ Ha, Thu-Huong (15. 5. 2017). „Neil Gaiman has the perfect anecdote to soothe anyone with impostor syndrome”. Quartz. Pristupljeno 8. 6. 2017. 
  29. ^ Hanks, Tom. „Tom Hanks Says Self-Doubt Is 'A High-Wire Act That We All Walk'”. NPR.org. Pristupljeno 2017-01-13. 
  30. ^ „Impostor syndrome: You're better than you think”. NewsComAu. 10. 12. 2013. 
  31. ^ „Michelle Obama: 'I still have impostor syndrome'”. BBC News. 4. 12. 2018. Pristupljeno 4. 12. 2018. 
  32. ^ Aronofsky, Darren (28. 3. 2017). „Michelle Pfeiffer”. Wmagazine.com. Pristupljeno 2018-02-28. 
  33. ^ Goudreau, Jenna. „When Women Feel Like Frauds They Fuel Their Own Failures”. Forbes. 
  34. ^ „Nicola Sturgeon says she 'absolutely' suffers from 'impostor syndrome'”. The Independent. 15. 5. 2019. 
  35. ^ David Tennant Fights the Demon of Impostor Syndrome theoffcamerashow
  36. ^ „Emma Watson: I suffered from impostor syndrome after Harry Potter Now magazine”. Now Magazine. 2011. 
  37. ^ „Robbie Williams 'gives up Brits dressing room' to The 1975's 100-piece choir”. Metro. 22. 2. 2017. Pristupljeno 19. 1. 2020. 
  38. ^ David Marchese (19. 10. 2018). „How Thom Yorke learned to stop worrying and (mostly) love rock stardom.”. The New York Times. Arhivirano iz originala 2020-07-08. g. Pristupljeno 24. 7. 2020. 
  39. ^ „'I Beat Myself a Lot Over It' - McLaren's Norris Opens up on Mental Struggles”. EssentiallySports. 2021-02-20. Pristupljeno 2021-05-12. 
  40. ^ Loveland, Mariel (2020-05-27). „Whatever Happened To Andre 3000?”. NickiSwift.com (na jeziku: engleski). Pristupljeno 2022-06-08. 
Preuzeto iz „https://sr.wikipedia.org/w/index.php?title=Синдром_уљеза&oldid=26534342”