Pređi na sadržaj

Specijalna akcija 1005

S Vikipedije, slobodne enciklopedije
Učesnici akcije stoje pored mašine za uništavanje kostiju u koncentracionom logoru Janovska

Specijalna akcija 1005 ili Akcija 1005 (nem. Enterdungsaktion ili Sonderaktion 1005), bila je strogo tajna nacistička operacija sprovedena od juna 1942. do kraja 1944. godine. Cilj projekta je bio da se sakriju ili unište svi dokazi o masovnom ubistvu koje se dogodilo tokom operacije Rajnhard, pokušaja (uglavnom uspešnog) [1] istrebljenja svih Jevreja u okupiranoj zoni Generalne vlade Poljske. Grupe zatvorenika Sonderkomando, zvanično nazvane Leichenkommandos („jedinice leševa“), bile su prisiljene da ekshumiraju masovne grobnice i spaljuju tela; zatvorenike su često stavljali u lance kako bi ih sprečili da pobegnu. [2]

Projekat je pokrenut da uništi dokaze o genocidu koji su počinili bataljoni Redovne policije i Ajnzacgrupe, nemački odredi smrti koji su ubili milione, uključujući više od milion Jevreja, Roma i Slovena. Akciju su nadgledali odabrani odredi Ziherhajtsdinst-a i uniformisana policija reda.

Operacije[uredi | uredi izvor]

U martu 1942, Rajnhard Hajdrih, šef Glavnog ureda za bezbednost Rajha, postavio je visoko rangiranog SS funkcionera Pola Blobela na čelo akcije 1005, ali je njen početak odložen nakon što je Hajdrih ubijen početkom juna 1942. godine. Posle kraja juna Hajnrih Miler, šef Gestapoa, konačno je izdao Blobelu svoja naređenja. Iako je glavni cilj bio da se izbrišu dokazi o istrebljivanju Jevreja, akcija bi takođe uključila nejevrejske žrtve nacističkog progona. [3]

Spaljivanje tela u Aušvic-Birkenau od strane zatvorenika Sonderkomando 1944. (tajna fotografija zatvorenika Alberta Erere)

Blobel je započeo svoj rad eksperimentišući u logoru za istrebljenje Helmno (Kulmhof). Pokušaji upotrebe zapaljivih bombi za uništavanje ekshumiranih tela bili su neuspešni, jer je oružje zapalilo obližnje šume. Najefikasniji način se na kraju pokazalo kao džinovske lomače na gvozdenim roštiljima. Metoda je uključivala izgradnju naizmeničnih slojeva leševa i ogrevnog drveta na železničkim šinama. Nakon što je lomača izgorela, preostali fragmenti kostiju mogli su da se zgnječe udaranjem teškim tiplima ili u mašini za mlevenje, a zatim ponovo zakopaju u jame. [4] Operacija je zvanično počela u logoru za uništenje Sobibor. Leichenkommando je ekshumirao tela iz masovnih grobnica oko logora, a zatim ih spalio; njihov posao obavljen, oni su potom pogubljeni. Proces se zatim preselio u Belžec u novembru 1942. godine. [5] Logori Aušvic i Majdanek imali su na licu mesta krematorijume sa pećima za odlaganje tela, tako da komandosi Akcije 1005 tamo nisu bili potrebni. [4] „Viške“ leševa su spalili zatvorenici tog logora u kom su (na slici). [6]

Poluindustrijsko spaljivanje leševa u logoru Treblinka počelo je čim se shvatila politička opasnost vezana za ranija sahranjivanja. Godine 1943. 22.000 poljskih žrtava sovjetskog masakra u Katinu otkriveno je u blizini Smolenska i prijavljeno Adolfu Hitleru. [7] Njihovi ostaci bili su dobro očuvani pod zemljom, što svedoči o sovjetskim masovnim ubistvima. Do aprila 1943. nacistička propaganda je počela da skreće pažnju međunarodne zajednice na taj ratni zločin. [7] Katinska komisija je formirana da izvrši detaljna ispitivanja u nastojanju da zabije klin između saveznika. [8] [9] U međuvremenu, tajna naređenja o ekshumaciji masovnih grobnica i spaljivanju stotina hiljada žrtava došla su direktno od nacističkog rukovodstva u aprilu. [10] [11] Leševi koji su sahranjeni u Treblinki pomoću hidrauličnih bagera iskopani su i kremirani po naređenju samog Hajnriha Himlera, koji je posetio logor u martu 1943. Uputstva da se koriste šine kao rešetke došla su od Herberta Flosa, stručnjaka za kremaciju u kampu. Tela su stavljena na lomače za kremiranje koje su bile do 30 m (98 ft) dugačake, sa šinama položenim preko jama na betonske blokove. Ona su bili poprskana benzinom po drvetu i spaljena u jednom ogromnom požaru kojem je prisustvovalo oko 300 zatvorenika, koji su upravljali lomačama. [4] [12] U Belžecu je danonoćna operacija trajala do marta 1943. [5] U Treblinki je to išlo punom parom do kraja jula. [13]

Operacija se takođe vratila na poprišta ranijih masovnih ubistava kao što su Babin Jar, Ponari, Deveta Kaunaška kula, [4] kao i Brona Gora. [14] Do 1944. godine, kada su sovjetske armije napredovale, Vilhelm Kope, šef Rajhsgau Vartelanda, naredio je da svaki od pet okruga na teritoriji Generalne vlade uspostavi sopstveni komandos Akcije 1005 kako bi započeo "čišćenje" masovnih grobnica. Operacije nisu bile sasvim uspešne, pošto su napredujuće sovjetske trupe stigle do nekih lokacija pre nego što su mogle da budu očišćene. [4]

Posledice[uredi | uredi izvor]

Pol Blobel sa bradom uzgojenom u zatvoru

Na Nirnberškom suđenju posle Drugog svetskog rata, zamenik Adolfa Ajhmana, Diter Visliceni, dao je sledeće svedočenje o akciji 1005:

Blobel je osuđen na smrt od strane američkog vojnog suda u Nirnbergu na suđenju Ajnzacgrupe. Obešen je u zatvoru Landsberg 7. juna 1951. godine. Blobelu se pripisuje skoro 60.000 smrtnih slučajeva, ali je tokom svog svedočenja u Nirnbergu tvrdio da je ubio samo 10.000 do 15.000 ljudi. [16]

Tužilaštvo je na suđenju Ajhmanu 1961. pokušalo da dokaže da je Ajhman bio nadređeni Blobelu, ali sud to nije prihvatio. Blobelov nadređeni je zapravo bio Hajnrih Miler. [17]

Izvori[uredi | uredi izvor]

  1. ^ Out of the inferno : Poles remember the Holocaust. Richard C. Lukas. Lexington: University Press of Kentucky. 1989. ISBN 978-0-8131-4331-6. OCLC 828424679. 
  2. ^ „Aktion 1005”. www.jewishvirtuallibrary.org. Pristupljeno 2021-11-13. 
  3. ^ Arad, Yitzhak (1984), „Operation Reinhard: Extermination Camps of Belzec, Sobibor and Treblinka” (PDF), Yad Vashem Studies XVI, str. 205—239, Arhivirano iz originala (PDF) 2009-03-18. g., „The Attempt to Remove Traces.” 
  4. ^ a b v g d Arad, Yitzhak (1984), „Operation Reinhard: Extermination Camps of Belzec, Sobibor and Treblinka” (PDF), Yad Vashem Studies XVI, str. 205—239, Arhivirano iz originala (PDF) 2009-03-18. g., „The Attempt to Remove Traces.” 
  5. ^ a b Operation Reinhard: "The attempt to remove traces" Arhivirano 2015-12-24 na sajtu Wayback Machine (reprint) Nizkor.org 2012. Retrieved 5 June 2014.
  6. ^ Yisrael Gutman, Michael Berenbaum (1998). Anatomy of the Auschwitz Death Camp. Indiana University Press. str. 161—163. ISBN 025320884X. Pristupljeno 30. 8. 2015. 
  7. ^ a b Davies, Norman (1998), Europe: A History (also at Google Books preview), HarperCollins, ISBN 0-06-097468-0 
  8. ^ International Katyn Commission (30. 4. 1943). „Commission Findings”. Transcript, Smolensk 30 April 1943. Warsaw Uprising by Project InPosterum. Arhivirano iz originala 03. 03. 2016. g. Pristupljeno 5. 6. 2014. 
  9. ^ Kużniar-Plota, Małgorzata (30. 11. 2004). „Decision to commence investigation into Katyn Massacre”. Departmental Commission for the Prosecution of Crimes against the Polish Nation. Arhivirano iz originala 30. 09. 2012. g. Pristupljeno 5. 6. 2014. 
  10. ^ Sturdy Colls, Caroline (22. 1. 2012). „Treblinka: Revealing the hidden graves of the Holocaust”. BBC News Magazine. Pristupljeno 5. 6. 2014. 
  11. ^ Evans, Richard J. (2008), The Third Reich at War, Penguin Books, str. 292, ISBN 978-0-14-311671-4  also at Google Books preview
  12. ^ Wiernik, Jankiel (1945). A Year in Treblinka (Fourteen chapters; digitized by Zchor.org). Verbatim translation from Yiddish. American Representation of the General Jewish Workers' Union of Poland. Pristupljeno 5. 6. 2014. „The first ever published eye-witness report by an escaped prisoner of the camp.” 
  13. ^ "Treblinka". Holocaust Encyclopedia (10 June 2013). United States Holocaust Memorial Museum. Retrieved 5 June 2014.
  14. ^ AŻIH, Bronna Góra (Bronnaja Gora). Sites of Martyrdom. Museum of the History of Polish Jews Virtual Shtetl 2014.
  15. ^ Prof. Stuart Stein: "Affidavit of Dieter Wisliceny", from Nazi Conspiracy and Aggression, Volume VIII. USGPO, Washington, 1946, pp. 606–619. Note: SS-Hauptsturmführer Dieter Wisliceny in his testimony given before the International Military Tribunal at Nurnberg, 3 January 1946, erroneously identifies the Auschwitz concentration camp complex as the concentration area Sosnowitz, which was one of its dozens of subcamps.
  16. ^ „Case Closed”. Time. 18. 6. 1951. Arhivirano iz originala 2008-10-13. g. 
  17. ^ Birn, Ruth Bettina (2011). „Fifty Years After: A Critical Look at the Eichmann Trial”. Case Western Reserve Journal of International Law. 44: 443—473. 

Dodatna literatura[uredi | uredi izvor]

  • Arad, Yitzhak (1992). Belzec, Sobibor, Treblinka: The Operation Reinhard Death Camps. Indiana University Press. ISBN 0-253-21305-3. .
  • Baranovskiy, Mikhail; Mintz, Dmitry (2020). Tango of Death. A True Story of Holocaust Survivors: Historical Book for Adults and Teens. Amazon Digital Services LLC - Kdp. ISBN 9798620147014. .
  • Edelheit, Abraham; Edelheit, Hershel; Edelheit, Ann (1995). History of the Holocaust: A Handbook and Dictionary. Avalon. ISBN 0-8133-2240-5. .
  • Spector, Shmuel (1990). „AKTION 1005 — EFFACING THE MURDER OF MILLIONS”. Holocaust and Genocide Studies. 5 (2): 157—173. doi:10.1093/hgs/5.2.157. .
Preuzeto iz „https://sr.wikipedia.org/w/index.php?title=Специјална_акција_1005&oldid=27543631”