Инфламација (антропологија)

Из Википедије, слободне енциклопедије
Иди на навигацију Иди на претрагу
Хинду кремација Балију, Индонезија.
Слика из 1820. године на којој је приказана процесија хиндуистичке сахране у јужној Индији. Ломача је лево, поред реке, предводнички ожалошћени хода испред, мртво тело је умотано у бело платно и носи га на према крематоријумској ломачи, сродници и пријатељи га следе.[1]

Инфламација или кремација (лат. crematio) један је од назива за сепулкрални обред спаљивање покојника,[2] осим кога се употребљава и инцинерација, као и термини бустуарија и бустуаријално сахрањивање (од лат. bustum - место на коме су спаљивани и сахрањивани покојници, касније је добило значење и гроб, споменик). Термин кремација којим се данас означава спаљивање покојника није погодан због повезивања са друштвеним покретом за кремацију који је настао у Италији у 19. веку, а затим се пренео и у друге земље.[3]

Кремирањеу најширем смислу означава за брзу минерализацију тела мртвих људи и животиња, односно њихово разлагање на основне хемијске састојке услед излагања високим температурама, односно ватри. Кремација просечно оставља за собом 2,4 кг остатака, познатих као „пепео” или „кремашин”.[4][5] У ужем смислу се под кремацијом подразумијева спаљивање мртвих људи у сврху њихове сахране, а који може представљати припрему, односно део погребних ритуала или обичаја. Након кремације се преостали остаци мртвог тела - за које се претпоставља да више не представљају здравствени ризик - обично прикупљају у за то посебно намењене посуде (урна), те или сахрањују на гробљима или предају родбини покојника да са њима располажу овисно о законима, обичајима или покојниковим жељама. Постоје две основне врсте кремације - на отвореном, односно на погребној ломачи - или у за то посебно намењеним пећима, познатим под називом крематоријум.

Кремација као обичај, односно метода сахране, се може пронаћи у бројним светским културама, односно кроз општу историју. За њу се генерално може рећи да је преферирају дармичке религије (хиндуизам, џаинизам, будизам и сикизам) док су њој несклоне или је забрањују абрахамске религије (јудаизам, хришћанство и ислам). Хришћанска забрана спаљивања је један од разлога што је та пракса у западном свету до средњег века потпуно ишчезла, да би била оживљена тек у другој половини 19. века када је нагли раст великих градова и све већи недостатак земљишта за нове гробове подстакао тражење алтернатива уобичајеном покопу. На простору бивше Југославије прве иницијативе за легализацију кремације и градњу крематоријума датирају из прве половине 20. века, али нису уродиле плодом све до иза другог светског рата када су у формално атеистичкој Другој Југославији саграђени први крематоријуми.

Праисторија[уреди]

Култура поља са урнама
Античке урне

Први трагови спаљивања на централном Балкану су из мезолитског периода, који су откривени на локалитету Власац у Ђердапу. Инцинерација се усталила тек почетком металног доба у баденској, вучедолској и костолачкој култури. У раном Халштату су овако углавном сахрањиване одрасле индивидуе.

Антика[уреди]

Током атичког периода спаљивање је било распрострањено заједно са инхумацијом. У геометријском периоду инцинерацију је обично пратило секундарно сахрањивање: пепео је полаган у урне које су постављане у гробне јаме. У Старој Грчкој, током архајског периода спаљивање је најчешће вршено у самим гробовима који су имали облик простране јаме са вентилационим отворима, током класичног периода гробови су једноставнији, а урне су много чешћи налаз. Током хеленистичког периода инхумација је много чешћа.

Инцинерација је практикована упоредо са скелетним сахрањивањем у старом Риму. На локалитетима Виминацијум, Караташ, Андрова, као и код Београда откривени су римски гробови са керамичким урнама, на налазиштима Скупи и Кутина - камени сандуци, а такође су откривене и амфоре, металне урне и гробови од опеке. Током атнике у областима које су насељавали Гали и Германи, такође је било уобичајено спаљивање.

У Старом Египту инфламација је била позната. Код старих Јевреја по правилу мртви нису спаљивани.

Средњи век[уреди]

Приликом опсаде Цариграда 626. године постоје записи да су стари Словени спаљивали своје мртве.[6] Међу покрштеним Словенима задржале су се и инфламација и инхумација дужи временски период. Хришћанска црква је спаљивање сматрала паганским обичајем, па је тако Карло Велики 785. године овај обичај забранио. Током средњег века у западној Европи спаљивање је било казна за јеретике, а пошто су крупне кости ипак остајале целе, остаци би по судском налогу уситњаване и разбациване.

Инфламација на Далеком истоку[уреди]

У Будизму се сматра да је за покојника најбоље да буде инфламиран, мада има примера и инхумације. У великом делу Јапана сачуван је обичај да се урне постављају на гробља која се не посећују, а да се у близини места становања подигне споменик. У Индији, припадници Брахамске касте своје умрле спаљују и после десет дана полажу у урну. У овој земљи је инфламација јавни чин коме присуствује велики број људи, а цео поступак се одвија према строгом ритуалу.

Занимљивости[уреди]

Српски племић Александар Трифунац от Батфе (1838-1892), родом из Меленаца, је први Србин који је по својој опоруци кремиран и то у Немачкој. Боловао је од 1860. године од туберкулозе, вештачки продужавајући себи живот. Извршио је самоубиство револвером[7] током ноћи 24/25. новембра 1892. године на свом имању. Због колере која је тада владала пренет је са свог имања Лападур код Чакова, и сахрањен у родном месту. А затим кроз две године (1894) његово тело са гробља у Меленцима, однето у немачки град Готу, где је у крематоријуму спаљено.[8]

Види још[уреди]

Референце[уреди]

  1. ^ Museum record 2007,3005.2 The British Museum, London
  2. ^ Matthews Cremation Division (2006). „Cremation Equipment Operator Training Program”: 1. 
  3. ^ Марија Ђурић Срејић, Увод у физичку антропологију древних популација, Завод за уџбенике и наставна средства, Београд, 1995. pp. 101
  4. ^ "Cremains" is a portmanteau of "cremated" and "remains". See Carlson, p. 80
  5. ^ Sublette, Kathleen; Flagg, Martin (1992). Final Celebrations: A Guide for Personal and Family Funeral Planning. Pathfinder Publishing. стр. 52. ISBN 0-934793-43-3. 
  6. ^ К. Јирчек, Историја Срба, 1. pp. 2 Thodoros Synkellos, cap .18
  7. ^ "Гласник Историјског друштва у Новом Саду", Нови Сад 1937.
  8. ^ Иван Боб Бошњак: "Животопис знаменитих меленачких породица 18. и 19. века", Зрењанин 2015. године

Литература[уреди]

  • Марија Ђурић Срејић, Увод у физичку антропологију древних популација, Завод за уџбенике и наставна средства, Београд, 1995.

Спољашње везе[уреди]