Инфламација (антропологија)

Из Википедије, слободне енциклопедије
Иди на навигацију Иди на претрагу

Инфламација је један од назива за сепулкрални обред спаљивање покојника, осим кога се употребљава и инцинерација, као и термини бустуарија и бустуаријално сахрањивање (од лат. bustum - место на коме су спаљивани и сахрањивани покојници, касније је добило значење и гроб, споменик). Термин кремација којим се данас означава спаљивање покојника није погодан због повезивања са друштвеним покретом за кремацију који је настао у Италији у 19. веку, а затим се пренео и у друге земље.[1]

Праисторија[уреди]

Култура поља са урнама
Античке урне

Први трагови спаљивања на централном Балкану су из мезолитског периода, који су откривени на локалитету Власац у Ђердапу. Инцинерација се усталила тек почетком металног доба у баденској, вучедолској и костолачкој култури. У раном Халштату су овако углавном сахрањиване одрасле индивидуе.

Антика[уреди]

Током атичког периода спаљивање је било распрострањено заједно са инхумацијом. У геометријском периоду инцинерацију је обично пратило секундарно сахрањивање: пепео је полаган у урне које су постављане у гробне јаме. У Старој Грчкој, током архајског периода спаљивање је најчешће вршено у самим гробовима који су имали облик простране јаме са вентилационим отворима, током класичног периода гробови су једноставнији, а урне су много чешћи налаз. Током хеленистичког периода инхумација је много чешћа.

Инцинерација је практикована упоредо са скелетним сахрањивањем у старом Риму. На локалитетима Виминацијум, Караташ, Андрова, као и код Београда откривени су римски гробови са керамичким урнама, на налазиштима Скупи и Кутина - камени сандуци, а такође су откривене и амфоре, металне урне и гробови од опеке. Током атнике у областима које су насељавали Гали и Германи, такође је било уобичајено спаљивање.

У Старом Египту инфламација је била позната. Код старих Јевреја по правилу мртви нису спаљивани.

Средњи век[уреди]

Приликом опсаде Цариграда 626. године постоје записи да су стари Словени спаљивали своје мртве.[2] Међу покрштеним Словенима задржале су се и инфламација и инхумација дужи временски период. Хришћанска црква је спаљивање сматрала паганским обичајем, па је тако Карло Велики 785. године овај обичај забранио. Током средњег века у западној Европи спаљивање је било казна за јеретике, а пошто су крупне кости ипак остајале целе, остаци би по судском налогу уситњаване и разбациване.

Инфламација на Далеком истоку[уреди]

У Будизму се сматра да је за покојника најбоље да буде инфламиран, мада има примера и инхумације. У великом делу Јапана сачуван је обичај да се урне постављају на гробља која се не посећују, а да се у близини места становања подигне споменик. У Индији, припадници Брахамске касте своје умрле спаљују и после десет дана полажу у урну. У овој земљи је инфламација јавни чин коме присуствује велики број људи, а цео поступак се одвија према строгом ритуалу.

Занимљивости[уреди]

Српски племић Александар Трифунац от Батфе (1838-1892), родом из Меленаца, је први Србин који је по својој опоруци кремиран и то у Немачкој. Због колере која је тада владала пренет је са свог имања Лападур код Чакова, и сахрањен у родном месту. А затим кроз две године његово тело са гробља у Меленцима, однето у немачки град Готу, где је спаљено.[3]

Види још[уреди]

Референце[уреди]

  1. ^ Марија Ђурић Срејић, Увод у физичку антропологију древних популација, Завод за уџбенике и наставна средства, Београд, 1995. pp. 101
  2. ^ К. Јирчек, Историја Срба, 1. pp. 2 Thodoros Synkellos, cap .18
  3. ^ Иван Боб Бошњак: "Животопис знаменитих меленачких породица 18. и 19. века", Зрењанин 2015. године

Литература[уреди]

  • Марија Ђурић Срејић, Увод у физичку антропологију древних популација, Завод за уџбенике и наставна средства, Београд, 1995.