Stabija

S Vikipedije, slobodne enciklopedije
79. godine

Stabia (lat. Stabiae), mali grad koji leži u Kampaniji. Godine 89. p. n. e. grad je uništen u ratu, a 79. godine je zajedno sa Pompejom i Herkulaneumom (danas Kastelamare di Stabija) zatrpan prilikom erupcije Vezuva[1].

Stabia je najpoznatija po rimskim vilama pronađenim u blizini antičkog grada koje se smatraju nekim od najlepših arhitektonskih i umetničkih ostataka rimske kulture[2]. Oni su najveća kolekcija odlično očuvanih, ogromnih, elitnih primorskih vila poznatih u rimskom svetu. Vile su se nalazile na 50 m visokom rtu sa pogledom na Napuljski zaliv[2]. Iako je otkrivena pre Pompeja 1749. godine, za razliku od Pompeja i Herkulaneuma, Stabija je ponovo zatrpana do 1782. i tako nije uspela da se uspostavi kao destinacija za putnike na Velikoj turneji.

Mnogi predmeti i freske uzeti iz ovih vila sada se nalaze u Nacionalnom arheološkom muzeju u Napulju.

Istorija[uredi | uredi izvor]

Naselje u Stabiji je nastalo još u 7. veku pre nove ere zbog povoljne klime i njegovog strateškog i komercijalnog značaja, što je evokativno dokumentovano materijalima pronađenim u ogromnoj nekropoli otkrivenoj 1957. na via Madona dela Gracie, koja se nalazi između Gragnana i Santa Maria la. Karita. Nekropola od preko 300 grobnica sa uvezenom keramikom korintskog, etrurskog, halkidskog i atičkog porekla jasno pokazuje da je grad imao velike komercijalne kontakte[3]. Nekropola, koja pokriva površinu od 15.000 m2, korišćena je od 7. do kraja 3. veka pre nove ere i prikazuje složene promene stanovništva sa dolaskom novih naroda, kao što su Etrurci, koji su otvorili nove kontakti[4].

Stabia je imala malu luku koja je do 6. veka pre nove ere već bila zasenčena mnogo većom lukom u Pompeji. Kasnije je postalo Oskansko naselje i izgleda da su Samniti kasnije preuzeli Oskanski grad u 5. veku[5].

Sa dolaskom Samnita, grad je pretrpeo naglo društveno i ekonomsko usporavanje u korist razvoja obližnjih Pompeja, što pokazuje gotovo potpuno odsustvo sahranjivanja: međutim, kada je uticaj Samnita postao izraženiji sredinom 4. veka pre nove ere Stabija je započele spor oporavak, toliko da je bilo potrebno izgraditi dve nove nekropole, jedna je otkriven 1932. u blizini srednjovekovnog zamka, druga u Skanzanu. Na lokalitetu Privati podignuto je svetilište, verovatno posvećeno Atini[1].

Potom je postao deo Nucerijske federacije, usvojivši njenu političku i administrativnu strukturu i postao njena vojna luka, iako je uživao manju autonomiju od Pompeja, Herkulaneuma i Sorenta; 308. godine pne., posle duge opsade, bila je prinuđena da se preda u samnitskim ratovima protiv Rimljana.

Najraniji rimski dokaz su novčići iz Rima i Ebusa pronađeni u svetilištu Privati koji datiraju iz 3. veka pre nove ere koje su verovatno doneli trgovci. Tokom punskih ratova Stabija je podržavala Rim protiv Kartaginjana sa mladićima iz flote Marka Klaudija Marcela, prema Siliju Italiku.

Lokacija ranog grada Stabia tek treba da se identifikuje, ali je to najverovatnije bio utvrđeni grad od izvesnog značaja zbog činjenice da kada je sukob sa Rimljanima dostigao vrhunac tokom građanskog rata (91–88. p. n. e.), Rimljani su general Sula nije jednostavno zauzeo grad 30. aprila 89. pne. već ga je uništio. Kaže se da je njegova lokacija ograničena klisurom Skanzano i potokom San Marko koji je delimično erodirao njegove zidove.

Rimski period

Rimski pisac i admiral Plinije Stariji zabeležio je da je grad obnovljen nakon građanskih ratova i da je postao popularno odmaralište za bogate Rimljane. On je izvestio da postoji nekoliko hiljada luksuznih vila izgrađenih duž ivice rtova, od kojih sve uživaju u panoramskom pogledu na zaliv. Vile koje se danas mogu posetiti potiču iz vremena između uništenja Stabije od strane Sule 89. pne. i erupcije Vezuva 79. godine[4].

Godine 1759. Karl Veber je identifikovao i opisao deo grada u blizini Vile San Marko koji se protezao na oko 45000 m2. Pronašao je pet popločanih ulica koje se ukrštaju pod pravim uglom, forum, hram na podijumu, fiskulturnu salu, taverne sa arkadama, trotoare i male privatne kuće.

U ravnici oko Stabiae nalazio se Ager Stabianus, zemljište kojim je upravljao grad i poljoprivredno područje u kojem je identifikovano oko 60 vila: seoskih kuća koje variraju od 400 do 800 m2, sa kojih je intenzivna poljoprivreda iskoristila plodnost zemljišta, a koji je obuhvatao proizvodnju i preradu poljoprivrednih proizvoda presama za vino i masline, gumnima i magacinima, čime su se vlasnici bogatili, s obzirom na terme i sobe sa freskama u vilama[1].

Stabiae se etablirao kao luksuzni stambeni centar, toliko da je Ciceron napisao u pismu svom prijatelju Marku Mariju Gratidijanu: „Jer ne sumnjam da u toj vašoj studiji, iz koje ste otvorili prozor u stabijske vode zaliva, i stekli pogled na Misenum, proveli ste jutarnje sate tih dana u laganom čitanju“[6]

Fenomen izgradnje luksuznih vila duž cele obale Napuljskog zaliva u ovom periodu bio je takav da je Strabon pisao: „Čitav zaliv je prošiven gradovima, zgradama, plantažama, toliko spojenim jedni sa drugima, da se čini da su jedna metropola.“[7]

Erupcija 79. godine[uredi | uredi izvor]

62. godine grad je pogodio silovit zemljotres koji je zahvatio ceo region, nanevši znatnu štetu na zgradama i stvorivši potrebu za restauratorskim radovima, koji nikada nisu završeni.

Prema izveštaju koji je napisao njegov nećak, Plinije Stariji je bio na drugoj strani zaliva u Mizenumu kada je počela erupcija 79. godine. Preveo je galiju preko zaliva, delom da bi pažljivije posmatrao erupciju, a delom da bi spasio ljude sa obale u blizini vulkana.

Plinije je umro u Stabiji tih dana, verovatno tokom dolaska šestog i najvećeg piroklastičnog talasa erupcije izazvanog kolapsom erupcijskog oblaka. Veoma razređena spoljna ivica ovog talasa dostigla je Stabije i ostavila dva centimetra finog pepela na vrhu izuzetno gustog taloga koji je dodatno štitio ostatke ispod njega.

Posle erupcije[uredi | uredi izvor]

Za razliku od Pompeja, erupcija nije okončala ljudsku aktivnost pošto je oko 40 godina kasnije put za Nuceriju ponovo izgrađen, kao što pokazuje njegova 11. prekretnica pronađena sa mesta katedrale. Takođe, Publije Papinije Stacije (oko 45–96) je u pesmi tražio da mu se žena pridruži u onome što je on nazvao „Stabias renatas“ (Stabiae preporođena)[8]. I dalje je bio važan centar trgovine pošto je okolnom poljoprivrednom području bila potrebna luka, a luka Stabia je obnovljena, dok je ona u Pompeji bila uništena. U 2. veku nekropole stvorene su u Grota S.Biagio (ispod Vile Arianna), Santa Maria la Karita i Pimonte.

Nakon krize 3. veka grad je izgubio na značaju. Između 3. i 4. veka, kao što pokazuje otkriće sarkofaga, bili su prvi tragovi hrišćanske zajednice[9]. U 5. veku formirana je eparhija sa prvim episkopima Orsom i Katelom. U 5. veku je bio poznat kao centar benediktinskog reda.

Arheologija[uredi | uredi izvor]

Arheološke ostatke u Stabiae je prvobitno otkrio 1749. Kavaliere Rokue Joakuin de Alcubiere, inženjer koji je radio za kralja Karla VII od Napulja[10]. Ove ruševine je delimično iskopao Alkubijer uz pomoć Karla Vebera između 1749. i 1775. godine. Veber je prvi napravio detaljne arhitektonske crteže i dostavio ih napuljskom dvoru. Predložio je sistematsko otkopavanje zgrada i njihovo prikazivanje na licu mesta, u njihovom kontekstu. Godine 1759. Veber je delimično identifikovao i opisao deo starog grada koji se prostirao na površini od oko 45000 m2[11].

Drugu kampanju iskopavanja do 1782. pomogao je arhitekta Frančesko La Vega nakon Veberove smrti. On je marljivo prikupljao sav prethodni materijal da bi rekonstruisao istoriju iskopavanja. On je prvi put uveo nove koncepte o kontekstu, naglašavajući direktno posmatranje antičkih građevina u njihovom pejzažu ili u njihovom istorijskom i arheološkom kompleksu. Za sedam godina u Stabiae La Vega je nastavio iskopavanja u nekim vilama izgrađenim na platou Varanijum već delimično iskopanim, Vila del Pastore, Vila Ariana i Drugi kompleks i proširio istraživanja na veliki broj vila. Međutim, nije uspeo da ubedi sud da iskopane zgrade zadrži izloženim i izbegne njihovo zasipanje, pa je iskopavanje Stabiae nastavljeno uobičajenom tehnikom kopanja i zasipanja[11].

Godine 1950 kada je Libero D'Orsi, oduševljeni amater, izneo na videlo neke prostorije Vile San Marko i Vile Arijane uz pomoć mapa sa Burbonskih iskopavanja, kao i Vilu Petraro, pronađenu 1957., ali je zatim ponovo zatrpane nakon nekoliko godina proučavanja.Takođe je pronašao delove stambenog dela grada oko 300 m od Vile San Marko uključujući ostatke kuća, prodavnica, delove maceluma do kojih su se približavali putevi iz luke[12].

Neke od najvažnijih fresaka su odvojene da bi se omogućila bolja konzervacija, a skoro 9000 prikupljenih nalaza je smešteno lokalno. Njegov rad je konačno prestao 1962. zbog nedostatka sredstava.

Lokalitet je proglašen za arheološki zaštićeno područje 1957. godine.

Godine 1980. silovit zemljotres u Irpiniji naneo je ogromnu štetu vilama i uništio deo kolonade gornjeg peristila Vile San Marko. To je izazvalo zatvaranje iskopavanja za javnost. Ipak, 1981. godine pronađen je deo dvorišta Vile Arijane u kojem su se nalazila dva poljoprivredna vagona, od kojih je jedan restauriran i stavljen na uvid javnosti. U ostatku osamdesetih i devedesetih godina vođeni su samo radovi na održavanju i restauraciji, osim nekoliko važnih događaja, kao što je otkrivanje podkonstrukcije u Vili Arijana 1994. godine i Gimnazije 1997. godine[5].

Godina 2006. nakon čišćenja brda Varano, na uvid su iznete sobe koje su pripadale vili Anterosa i Herakla, koju su već otkrili Burboni 1749. godine, ali ponovo zatrpane i izgubljene. U julu je RAS otkrio gornji peristil Vile San Marko, a u njenom jugoistočnom uglu je takođe pronađen i prvi ljudski skelet Stabie, verovatno begunca koji je pao kao žrtva padajućih krhotina[13].

Godine 2008. ponovo su istražene Vila San Marko i Vila Arijana iu prvom delu su otkrivene tri kubikule iza peristila i dva nužnika i bašta su izneti na uvid, dok su u drugom delu velikog peristila koji je gledao direktno na more.

U 2009. nova iskopavanja otkrila su rimski put koji se protezao duž severnog perimetra Vile San Marko. To je popločani put koji je povezivao grad Stabia sa morskom obalom ispod: preko ove arterije je kapija grada, a duž zidova je bezbroj grafita i malih crteža u ugljenu. Sa druge strane puta otkriveno je kupalište nove vile, delimično istraženo u eri Burbona. Rimski put je takođe vodio do ulaza u dom koji je pripadao "Ageru stabianus". U maju 2010. otkrivena je vila koja datira iz prvog veka tokom radova na proširenju železničke pruge, na pruzi Tore Anuncijata-Sorento, između stanica Ponte Persika i Piopaino.

Od 2011. do 2014. godine, Univerzitet Kolumbija i H2CU (Centro Interuniversitario per la Formazione Internazionale) su vršili iskopavanja u Vili San Marko, istražujući je kao rimsku elitnu strukturu i istoriju lokacije pre 79. godine nove ere[14].

Tokom iskopavanja 2019. na Piaza Unita d'Italia otkrivene su Avgustova ili Julio-Klaudijeva zgrada i zgrada iz 4. veka[15].

Izvori[uredi | uredi izvor]

  1. ^ a b v Ascione, Gina Carla; Soprintendenza Archeologica di Pompei, ur. (2001). In Stabiano: cultura e archeologia da Stabiae, la città e il territorio tra l'età arcaica e l'età romana, catalogo della mostra, Castellammare di Stabia, Palazzetto del mare, 4 novembre 2000-31 gennaio 2001. Castellammare di Stabia (Napoli): Longobardi. ISBN 978-88-8090-126-6. 
  2. ^ a b Richardson, L. (1999). A Catalog of Identifiable Figure Painters of Ancient Pompeii, Herculaneum, and Stabiae. Johns Hopkins University Press. ISBN 978-0-8018-6235-9. 
  3. ^ „“In Search of Stabiae” - Parco Archeologico di Pompei”. web.archive.org. 2018-10-17. Arhivirano iz originala 17. 10. 2018. g. Pristupljeno 2023-12-08. 
  4. ^ a b Senatore, Felice (2003). Stabiae: dalla preistoria alla guerra greco-gotica. Pompei (Napoli): Spano. ISBN 978-88-88226-15-6. 
  5. ^ a b Bonifacio, Giovanna; Sodo, Anna Maria; Soprintendenza Archeologica di Pompei, ur. (2002). Stabiae: storia e architettura: 250. anniversario degli scavi di Stabiae 1749 - 1999 ; convegno internazionale, Castellammare di Stabia, 25 - 27 marzo 2000. Studi della Soprintendenza archeologica di Pompei. Roma: "L'Erma" di Bretschneider. ISBN 978-88-8265-201-2. 
  6. ^ Cicero, Marcus Tullius: Ad familiares, BOP Books, 2023, ISBN 978-3-03917-072-2, Pristupljeno 2023-12-08 
  7. ^ STRABO, Cambridge University Press, 2014-10-30, str. 238—260, Pristupljeno 2023-12-08 
  8. ^ Statius], Statius [Publius Papinius (2006-10-05), Silvae, Oxford University Press, Pristupljeno 2023-12-08 
  9. ^ „Castellammare di Stabia. Torneranno sottoterra i reperti archeologici emersi in Piazza Unità d’Italia durante gli scavi per il parcheggio”. Positanonews (na jeziku: italijanski). 2019-09-25. Pristupljeno 2023-12-08. 
  10. ^ Parslow, Christopher Charles (1995). Rediscovering antiquity: Karl Weber and the excavation of Herculmanum, Pompeii and Stabiae. Cambridge: Cambridge university press. ISBN 978-0-521-47150-3. 
  11. ^ a b Gardelli, Paolo (2018). „Stabiae and the Beginning of European Archaeology: From Looting to Science”. Actual Problems of Theory and History of Art. 8: 681—690. ISSN 2312-2129. doi:10.18688/aa188-8-67. 
  12. ^ Congedo, Giuseppe (1987). „Sull’equilibrio di una massa fluida in rotazione”. ANNALI DELL UNIVERSITA DI FERRARA. 33 (1): 1—21. ISSN 0430-3202. doi:10.1007/bf02825022. 
  13. ^ Slaves and Children in a Roman Villa : Writing and Space in the Villa San Marco at Stabiae, Bloomsbury Academic, ISBN 978-1-4411-8876-2, Pristupljeno 2023-12-08 
  14. ^ Rutkowski, Łukasz (2016). „Tumulus burial field on the north coast of Kuwait Bay Preliminary excavation report on the spring season in 2012”. Polish Archaeology in the Mediterranean. XXIV (1): 505—528. ISSN 1234-5415. doi:10.5604/01.3001.0010.0091. 
  15. ^ Saggese, Dario (2021-09-30), Documentare i monumenti in archeologia:, Archaeopress Publishing Ltd, str. 15—31, Pristupljeno 2023-12-08 

Spoljašnje veze[uredi | uredi izvor]

Stabija na Vikimedijinoj ostavi.


Ikona za klice

Ovaj članak vezan za istoriju je klica. Možete doprineti Vikipediji tako što ćete ga proširiti.

Preuzeto iz „https://sr.wikipedia.org/w/index.php?title=Стабија&oldid=27699352”