Опсада

С Википедије, слободне енциклопедије
Уколико сте тражили нешто друго, погледајте чланак Блокада (вишезначна одредница).
Приказ средњовековне опсаде

Опсада (енгл. Siege, лат. obsidere) – дуготрајна војна блокада неког града (или тврђаве) са циљем његовог заузимања било војном силом, било изгладњивањем његовог становништва и војне посаде.[1]

Опсада је започињала опкољавањем града (тврђаве) и пресецањем свих видова снабдевања опсађених, након чега су отпочињали војни напади уз помоћ опсадних справа, бомбардовање или тунеловање.

Постоји више начина окончавања опсаде:

  1. Опсађени су без помоћи са стране могли одбити све нападе и тада се каже да је град (тврђава) издржао опсаду.
  2. Опсађени су уз помоћ са стране могли одбити нападаче и тада се каже да је опсада подигнута или пробијена.
  3. Опсадиоци су могли освојити град (тврђаву), али су опсађени могли да побегну.
  4. Опсадиоци су могли да заузму град (тврђаву) и да том приликом заробе/убију опсађене и тада се каже да је град пао.

Историја[уреди | уреди извор]

Епоха хладног оружја[уреди | уреди извор]

Опсада се састоји из опкољавања и систематски извођеног напада. У старом веку при опсади је обично израђивана циркумвалациона и контравалциона линија, а ради рушења зидина употребљавана је опсадна техника, у првом реду бацачке справе, и вођен мински рат. Сем кроз бреше начињене у бедему рушењем, употребљаване су за упад у тврђаву и нарочите јуришне лествице, зване ескаладе.

Епоха ватреног оружја[уреди | уреди извор]

Појава ватреног оружја наметнула је сапирање као нови метод напада, којим су се трупе опсађивача штитиле од дејства артиљеријских оруђа бранилаца. Олучна артиљерија, бризантно зрно и аутоматско оружје утицали су на даљу промену нападних поступака при опсади. Развој тешке артиљерије пред Први светски рат допринео је брзом паду тврђава (Каунас, Новогеоргијевск, Пшемисл), а масовна употреба авијације, оклопних јединица и јуришних група у Другом светском рату потпуно је изменила значај и карактер опсаде (Севастопољ, Тобрук).

Види још[уреди | уреди извор]

Референце[уреди | уреди извор]

  1. ^ Никола Гажевић, Војна енциклопедија (књига 6), Војноиздавачки завод, Београд (1973), стр. 419-420

Литература[уреди | уреди извор]