Telegrafija

S Vikipedije, slobodne enciklopedije

Morzeova tastatura (oko 1900)
Morzeova azbuka
Delovi Morzeove tastature

Telegrafija (od stgrč. τηλε [tele] = „daleko“ i γραφειν [graphein] = „pisati“) je tehnika za prenos tekstualnih podataka (na primer telegrama) na daljinu pomoću signalnih kodova.[1] Izumitelj električnog telegrafa je američki izumitelj i slikar Semjuel Morze. Prvo uspešno javno predstavljanje rada telegrafa Morse je upriličio 1837. Razvio je poznati kôd za prikaz tekstualnih znakova (Morzeovu azbuku), pomoću koje se svaki tekstualni znak prikazuje kao kombinacija određenog broja tačaka i crtica. Tačka se prenosila kratkim, a crtica dužim prekidom strujnog toka pomoću tastature.[2]

Objašnjenje[uredi | uredi izvor]

Telegrafija je slanje pisanih znakova na daljinu. Glavni delovi telegrafa jesu:

  • davač, pomoću koga se vesti sastavljene od pisanih znakova, šalju električnim putem iz jednog mesta u drugo;
  • primač, pomoću koga se vesti primaju na drugom mestu u vidljivom obliku i
  • prenosna linija, pomoću koje se znaci u obliku električnih impulsa, to jest kratkotrajnih struja, prenose od davača ka primaču.

Kad se pritisne tastatura, uspostavi se spoj poluge i metalnog kontakta, pa električna struja odlazi u drugu postaju gde magnetizira elektromagnet. Elektromagnet privuče metal, a šiljak otisne odgovarajući znak na papiru. Već prema tome kako dugo traje spoj na tastaturi, šiljak na papiru zabeleži dugi ili kraći potez. Morzeova azbuka je, naime, sastavljena od crtica i tačaka. Svaka stanica ima uređaj za primanje i davanje.

Pri električnim prenosima u telegrafiji radi se s malim električnim snagama koje se prenose na velike daljine, tako da je električna struja na mestu prijema malena. Iznosi svega nekoliko miliampera. S ovako slabom strujom telegrafski aparati ne mogu raditi. Iz tog razloga telegrafski aparati imaju naročito osetljive elektromagnete, takozvane releje, koji se mogu pobuditi slabim prijemnim strujama i imaju zadatak da uključe jake lokalne izvore struje i tako omoguće siguran rad telegrafskim aparatima.

Telegrafiranje može biti jednostrano (simpleksno) i dvostrano (dupleksno). Jednostrano telegrafiranje je takav između dve stanice kod kojeg jedna stanica predaje, a druga prima i obrnuto. Kod dvostranog telegrafiranja mogu se istovremeno predavati i primati vesti.[3]

Terminologija[uredi | uredi izvor]

Reč telegraf (od starogrčkog: τῆλε (têle) „na daljinu“ i γράφειν (gráphein) „pisati“) prvi je skovao francuski pronalazač semaforskog telegrafa, Klod Šap, koji je takođe skovao reč semafor.[4]

Telegraf je uređaj za prenos i prijem poruka na velike udaljenosti, odnosno za telegrafiju. Sama reč telegraf sada se generalno odnosi na električni telegraf. Bežična telegrafija je prenos poruka preko radija sa telegrafskim kodovima.

Suprotno opširnoj definiciji koju koristi Šap, Morz je tvrdio da se termin telegraf može striktno primeniti samo na sisteme koji prenose i snimaju poruke na daljinu. Ovo treba razlikovati od semafora, koji samo prenosi poruke. Dimne signale, na primer, treba smatrati semaforima, a ne telegrafima. Prema Morzu, telegraf datira tek iz 1832. godine kada je Pavel Šiling izumeo jedan od najranijih električnih telegrafa.[5]

Telegrafska poruka koju je poslao električni telegrafista ili telegrafista koristeći Morzeovu azbuku (ili štamparski telegrafista koristeći običan tekst) bila je poznata kao telegram. Kabelgram je bila poruka koja je preneta podmorskim telegrafskim kablom,[6] često skraćena na „kabl“ ili „žica“. Kasnije je Teleks bila poruka koju je poslala Teleks mreža, komutirana mreža teleprintera slična telefonskoj mreži.

Belinograf ili žičana slika je bila novinska slika koja je poslata sa udaljene lokacije faksimilnim telegrafom. Diplomatski telegram, poznat i kao diplomatski kabal, je poverljiva komunikacija između diplomatske misije i ministarstva spoljnih poslova matične zemlje.[7][8] Oni se i dalje nazivaju telegramima ili kablovima bez obzira na metod koji se koristi za prenos.

Rana signalizacija[uredi | uredi izvor]

Kineski zid

Prenošenje poruka signaliziranjem na daljinu je drevna praksa. Jedan od najstarijih primera su signalne kule Kineskog zida. Godine 400. p. n. e, signali su se mogli slati svetioničkom vatrom ili udaranjem bubnja. Do 200. godine p. n. e. razvila se složena signalizacija zastavom, a do dinastije Han (200. p. n. e. – 220. ne) signalizatori su imali izbor svetla, zastava ili pucnjave za slanje signala. Od dinastije Tang (618–907) poruka je mogla biti poslata na 1.100 km (700 mi) za 24 sata. Dinastija Ming (1368–1644) dodala je artiljeriju mogućim signalima. Dok je signalizacija bila složena (na primer, zastavice različitih boja mogle su da se koriste za označavanje neprijateljske snage), bilo je moguće slati samo unapred određene poruke.[9] Kineski sistem signalizacije prostirao se daleko iza Velikog zida. Signalne kule udaljene od zida korišćene su za rano upozorenje o napadu. Drugi su izgrađeni još dalje kao deo zaštite trgovačkih puteva, posebno Puta svile.[10]

Signalna vatra se široko koristila u Evropi i drugde u vojne svrhe. Rimska vojska ih je često koristila, kao i njihovi neprijatelji, a ostaci nekih stanica još uvek postoje. Zabeleženo je nekoliko detalja o evropskim/mediteranskim sistemima signalizacije i mogućim porukama. Jedan od retkih za koji su poznati detalji je sistem koji je izmislio Enej Taktik (4. vek pne). Taktikov sistem je koristio posude napunjene vodom na dve signalne stanice koje su sinhronizovano ispuštene. Napomena na plutajućoj skali je označavala koja se poruka šalje ili prima. Signali koji se šalju pomoću baklji su ukazivali kada treba započeti i zaustaviti pražnjenje da bi se održala sinhronizacija.[11]

Nijedan od signalizacionih sistema o kojima se gore govori nije pravi telegraf u smislu sistema koji može da prenosi proizvoljne poruke na proizvoljne udaljenosti. Linije signalno relejnih stanica mogu slati poruke na bilo koju potrebnu udaljenost, ali su svi ovi sistemi ograničeni u jednoj ili drugoj meri u opsegu poruka koje mogu poslati. Sistem poput semafora zastavama, sa alfabetskim kodom, sigurno može poslati bilo koju datu poruku, ali sistem je dizajniran za komunikaciju kratkog dometa između dve osobe. Telegraf mašinskog reda, koji se koristi za slanje instrukcija sa mosta broda do strojarnice, ne ispunjava oba kriterijuma; ima ograničenu udaljenost i vrlo jednostavan skup poruka. Bio je opisan samo jedan drevni sistem signalizacije koji ispunjava ove kriterijume. To je bio sistem koji je koristio Polibijev kvadrat za kodiranje abecede. Polibije (2. vek pre nove ere) je predložio korišćenje dve uzastopne grupe baklji da bi se identifikovale koordinate slova abecede koja se prenose. Broj podignutih baklji signalizirao je kvadratić mreže koji je sadržavao slovo. Ne postoji definitivan zapis o tome da je sistem ikada korišćen, ali postoji nekoliko pasusa u drevnim tekstovima za koje neki misle da su sugestivni. Holzman i Person, na primer, sugerišu da Livije opisuje njegovu upotrebu od strane Filipa V Makedonskog 207. p. n. e. tokom Prvog makedonskog rata. Ništa drugo što bi se moglo opisati kao pravi telegraf nije postojalo sve do 17. veka.[11][12]‍:26–29 Verovatno je prvi alfabetski telegrafski kod u modernoj eri zaslužan Franc Kesler koji je objavio svoje delo 1616. Kesler. koristio lampu postavljenu unutar bureta sa pokretnim zatvaračem kojim je upravljao signalizator. Signali su posmatrani na daljinu pomoću novoizmišljenog teleskopa.[12]‍:32–34

Optički telegraf[uredi | uredi izvor]

Šema pruskog optičkog telegrafskog (ili semafora) tornja, oko 1835. godine
Demonstracija semafora iz 19. veka

Optički telegraf je telegraf koji se sastoji od niza stanica u kulama ili prirodnim visokim tačkama koje signaliziraju jedna drugoj pomoću kapaka ili lopatica. Signalizacija pomoću indikatorskih pokazivača nazvana je semaforom. Rane predloge za optički telegrafski sistem dao je Kraljevskom društvu Robert Huk 1684. godine,[13] a prvi ih je primenio na eksperimentalnom nivou ser Ričard Lovel Edgevort 1767. godine.[14] Prvu uspešnu optičku telegrafsku mrežu izumeo je Klod Šap i radila je u Francuskoj od 1793. godine.[15] Dva najobimnija sistema bila su Šapov u Francuskoj, sa ograncima u susednim zemljama, i sistem Abrahama Niklasa Edelcranca u Švedskoj.[12]‍:ix–x, 47

Tokom 1790–1795, na vrhuncu Francuske revolucije, Francuskoj je bio potreban brz i pouzdan sistem komunikacije da osujeti ratne napore svojih neprijatelja. Godine 1790. braća Šap su pristupila osmišljavanju sistema komunikacije koji bi omogućio centralnoj vladi da prima obaveštajne podatke i da prenosi naređenja u najkraćem mogućem roku. Dana 2. marta 1791, u 11 sati, poslali su poruku „si vous réussissez, vous serez bientôt couverts de gloire“ (Ako uspete, uskoro ćete se uživati u slavi) između Brulona i Parcea, na udaljenosti od 16 km (10 mi). Prvi sistem je koristio kombinaciju crno-belih panela, satova, teleskopa i šifrarnika za slanje svoje poruke.

Godine 1792, Klod je postavljen za Ingénieur-Télégraphiste i zadužen za uspostavljanje linije stanica između Pariza i Lila, na udaljenosti od 230 km (140 mi). Korišćen je za nošenje depeša za rat između Francuske i Austrije. Godine 1794. doneo je vest o francuskom zauzimanju Konde sir l'Eska od streane Austrijanaca manje od sat vremena nakon što se to dogodilo.[16] Odluka da se sistem zameni električnim telegrafom doneta je 1846. godine, ali je prošla decenija pre nego što je potpuno povučen iz upotrebe. Šapov telegraf je izvestio o padu Sevastopolja 1855. godine.[12]‍:92–94

Pruski sistem je stupio na snagu 1830-ih. Međutim, u delovanju je u velikoj meri bio zavistan od lepog vremena i dnevne svetlosti; čak i tada su mogle da se prime samo oko dve reči u minuti. Poslednja komercijalna semaforska veza prestala je sa radom u Švedskoj 1880. Od 1895. Francuska je i dalje upravljala priobalnim komercijalnim semaforskim telegrafskim stanicama, za komunikaciju između broda i obale.[17]

Vidi još[uredi | uredi izvor]

Reference[uredi | uredi izvor]

  1. ^ Vujaklija, Milan. Leksikon stranih reči i izraza. Beograd: Prosveta. str. 937. 
  2. ^ „Telegrafija”. Hrvatska enciklopedija (na jeziku: hrvatski). Pristupljeno 2. 9. 2017. 
  3. ^ Kruz, Velimir (1969). Tehnička fizika : za tehničke škole (4. izmenjeno izd.). Zagreb: Zagreb: Školska knjiga. 
  4. ^ Groundbreaking Scientific Experiments, Inventions & Discoveries of the 18th Century, Jonathan Shectman, p172
  5. ^ Samuel F. B. Morse, Examination of the Telegraphic Apparatus and the Processes in Telegraphy, pages 7–8, Philp & Solomons 1869 OCLC 769828711.
  6. ^ „Cablegram - Definition of cablegram by Merriam-Webster”. merriam-webster.com. 
  7. ^ „1,796 memos from US embassy in Manila in WikiLeaks 'Cablegate'”. ABS–CBN Corporation. 29. 11. 2010. Pristupljeno 29. 11. 2010. 
  8. ^ Definition of "cable", The Macquarie Dictionary (3rd izd.). Australia: Macquarie Library. 1997. ISBN 978-0-949757-89-0. „(n.) 4. a telegram sent abroad, especially by submarine cable. (v.) 9. to send a message by submarine cable.” 
  9. ^ Christopher H. Sterling, "Great Wall of China", pp. 197–198 in, Christopher H. Sterling (ed), Military Communications: From Ancient Times to the 21st Century, ABC-CLIO, 2008 ISBN 1851097325.
  10. ^ Morris Rossabi, From Yuan to Modern China and Mongolia, p. 203, Brill, 2014 ISBN 9004285296.
  11. ^ a b David L. Woods, "Ancient signals", pp. 24–25 in, Christopher H. Sterling (ed), Military Communications: From Ancient Times to the 21st Century, ABC-CLIO, 2008 ISBN 1851097325.
  12. ^ a b v g Gerard J. Holzmann; Björn Pehrson, The Early History of Data Networks, IEEE Computer Society Press, 1995 ISBN 0818667826.
  13. ^ „The Origin of the Railway Semaphore”. Mysite.du.edu. Pristupljeno 17. 6. 2013. 
  14. ^ Burns, Francis W. (2004). Communications: An International History of the Formative Years. IET. ISBN 978-0-86341-330-8. 
  15. ^ „Semaphore | communications”. Encyclopedia Britannica. 
  16. ^ How Napoleon's semaphore telegraph changed the world, BBC News, Hugh Schofield, 16 June 2013
  17. ^ "A Semaphore Telegraph Station", Scientific American Supplement, 20 April 1895, page 16087.

Literatura[uredi | uredi izvor]

  • Britton, John A. Cables, Crises, and the Press: The Geopolitics of the New International Information System in the Americas, 1866–1903. (University of New Mexico Press, 2013).
  • Fari, Simone. Formative Years of the Telegraph Union (Cambridge Scholars Publishing, 2015).
  • Fari, Simone. Victorian Telegraphy Before Nationalization (2014).
  • Gorman, Mel. "Sir William O'Shaughnessy, Lord Dalhousie, and the establishment of the telegraph system in India." Technology and Culture 12.4 (1971): 581–601 online.
  • Hochfelder, David, The Telegraph in America, 1832–1920 (Johns Hopkins University Press, 2012).
  • Huurdeman, Anton A. The Worldwide History of Telecommunications (John Wiley & Sons, 2003)
  • John, Richard R. Network Nation: Inventing American Telecommunications (Harvard University Press; 2010) 520 pages; the evolution of American telegraph and telephone networks.
  • Kieve, Jeffrey L. (1973). The Electric Telegraph: a Social and Economic History. David and Charles. ISBN 0-7153-5883-9.
  • Lew, B., and Cater, B. "The Telegraph, Co-ordination of Tramp Shipping, and Growth in World Trade, 1870–1910", European Review of Economic History 10 (2006): 147–73.
  • Müller, Simone M., and Heidi JS Tworek. "'The telegraph and the bank': on the interdependence of global communications and capitalism, 1866–1914." Journal of Global History 10#2 (2015): 259–283.
  • O'Hara, Glen. "New Histories of British Imperial Communication and the 'Networked World' of the 19th and Early 20th Centuries" History Compass (2010) 8#7pp 609–625, Historiography,
  • Richardson, Alan J. "The cost of a telegram: Accounting and the evolution of international regulation of the telegraph." Accounting History 20#4 (2015): 405–429.
  • Standage, Tom (1998). The Victorian Internet. Berkley Trade. ISBN 0-425-17169-8.
  • Thompson, Robert Luther. Wiring a continent: The history of the telegraph industry in the United States, 1832–1866 (Princeton UP, 1947).
  • Wenzlhuemer, Roland. "The Development of Telegraphy, 1870–1900: A European Perspective on a World History Challenge." History Compass 5#5 (2007): 1720–1742.
  • Wenzlhuemer, Roland. Connecting the nineteenth-century world: The telegraph and globalization (Cambridge UP, 2013). online review
  • Winseck, Dwayne R., and Robert M. Pike. Communication & Empire: Media, Markets & Globalization, 1860–1930 (2007), 429pp.
  • The Victorian Internet: The Remarkable Story of the Telegraph and the Nineteenth Century's On-Line Pioneers, a book about the telegraph
  • Armagnay, Henri (1908). „Phototelegraphy”. Annual Report of the Board of Regents of the Smithsonian Institution: 197—207. Pristupljeno 7. 8. 2009. 
  • Dargan, J. "The Railway Telegraph", Australian Railway Historical Society Bulletin, March 1985 pp. 49–71
  • Gray, Thomas (1892). „The Inventors Of The Telegraph And Telephone”. Annual Report of the Board of Regents of the Smithsonian Institution: 639—659. Pristupljeno 7. 8. 2009. 
  • Pichler, Franz, Magneto-Electric Dial Telegraphs: Contributions of Wheatstone, Stoehrer and Siemens, The AWA Review vol. 26, (2013).
  • Ross, Nelson E. HOW TO WRITE TELEGRAMS PROPERLY The Telegraph Office (1928)
  • Wheen, Andrew;— DOT-DASH TO DOT.COM: How Modern Telecommunications Evolved from the Telegraph to the Internet (Springer, 2011) ISBN 978-1-4419-6759-6
  • Wilson, Geoffrey, The Old Telegraphs, Phillimore & Co Ltd 1976 ISBN 0-900592-79-6; a comprehensive history of the shutter, semaphore and other kinds of visual mechanical telegraphs.

Spoljašnje veze[uredi | uredi izvor]

Telegrafija na Vikimedijinoj ostavi.
Preuzeto iz „https://sr.wikipedia.org/w/index.php?title=Телеграфија&oldid=27674335”