Телеграфија

Из Википедије, слободне енциклопедије
Морзеова тастатура (око 1900.)
Морзеова азбука
Делови Морзеове тастатуре

Телеграфија (грч: tele: даљина + grafein: писање) је техника за пренос текстуалних података (на пример телеграма) на даљину помоћу сигналних кодова.[1] Изумитељ електричног телеграфа је амерички изумитељ и сликар Семјуел Морзе. Прво успешно јавно представљање рада телеграфа Морсе је уприличио 1837. Развио је познати кôд за приказ текстуалних знакова (Морзеову азбуку), помоћу које се сваки текстуални знак приказује као комбинација одређеног броја тачака и цртица. Тачка се преносила кратким, а цртица дужим прекидом струјног тока помоћу тастатуре.[2]

Објашњење[уреди]

Телеграфија је слање писаних знакова на даљину. Главни делови телеграфа јесу:

  • давач, помоћу кога се вести састављене од писаних знакова, шаљу електричним путем из једног места у друго;
  • примач, помоћу кога се вести примају на другом месту у видљивом облику и
  • преносна линија, помоћу које се знаци у облику електричних импулса, то јест краткотрајних струја, преносе од давача ка примачу.

Кад се притисне тастатура, успостави се спој полуге и металног контакта, па електрична струја одлази у другу постају где магнетизира електромагнет. Електромагнет привуче метал, а шиљак отисне одговарајући знак на папиру. Већ према томе како дуго траје спој на тастатури, шиљак на папиру забележи дуги или краћи потез. Морзеова азбука је, наиме, астављена од цртица и тачака. Свака станица има уређај за примање и давање.

При електричним преносима у телеграфији ради се с малим електричним снагама које се преносе на велике даљине, тако да је електрична струја на месту пријема малена. Износи свега неколико милиампера. С овако слабом струјом телеграфски апарати не могу радити. Из тог разлога телеграфски апарати имају нарочито осетљиве електромагнете, такозване релеје, који се могу побудити слабим пријемним струјама и имају задатак да укључе јаке локалне изворе струје и тако омогуће сигуран рад телеграфским апаратима.

Телеграфирање може бити једнострано (симплексно) и двострано (дуплексно). Једнострано телеграфирање је такав између две станице код којег једна станица предаје, а друга прима и обрнуто. Код двостраног телеграфирања могу се истовремено предавати и примати вести.[3]

Референце[уреди]

  1. Вујаклија, Милан. Лексикон страних речи и израза. Београд: Просвета. стр. 937. 
  2. „Телеграфија”. Хрватска енциклопедија (на језику: хрватски). Приступљено 2. 9. 2017. 
  3. Круз, Велимир (1969). Техничка физика : за техничке школе (4. измењено изд.). Загреб: Загреб: Школска књига.