Телеграфија

С Википедије, слободне енциклопедије
Морзеова тастатура (око 1900)
Морзеова азбука
Делови Морзеове тастатуре

Телеграфија (од стгрч. τηλε [tele] = „далеко“ и γραφειν [graphein] = „писати“) је техника за пренос текстуалних података (на пример телеграма) на даљину помоћу сигналних кодова.[1] Изумитељ електричног телеграфа је амерички изумитељ и сликар Семјуел Морзе. Прво успешно јавно представљање рада телеграфа Морсе је уприличио 1837. Развио је познати кôд за приказ текстуалних знакова (Морзеову азбуку), помоћу које се сваки текстуални знак приказује као комбинација одређеног броја тачака и цртица. Тачка се преносила кратким, а цртица дужим прекидом струјног тока помоћу тастатуре.[2]

Објашњење[уреди | уреди извор]

Телеграфија је слање писаних знакова на даљину. Главни делови телеграфа јесу:

  • давач, помоћу кога се вести састављене од писаних знакова, шаљу електричним путем из једног места у друго;
  • примач, помоћу кога се вести примају на другом месту у видљивом облику и
  • преносна линија, помоћу које се знаци у облику електричних импулса, то јест краткотрајних струја, преносе од давача ка примачу.

Кад се притисне тастатура, успостави се спој полуге и металног контакта, па електрична струја одлази у другу постају где магнетизира електромагнет. Електромагнет привуче метал, а шиљак отисне одговарајући знак на папиру. Већ према томе како дуго траје спој на тастатури, шиљак на папиру забележи дуги или краћи потез. Морзеова азбука је, наиме, астављена од цртица и тачака. Свака станица има уређај за примање и давање.

При електричним преносима у телеграфији ради се с малим електричним снагама које се преносе на велике даљине, тако да је електрична струја на месту пријема малена. Износи свега неколико милиампера. С овако слабом струјом телеграфски апарати не могу радити. Из тог разлога телеграфски апарати имају нарочито осетљиве електромагнете, такозване релеје, који се могу побудити слабим пријемним струјама и имају задатак да укључе јаке локалне изворе струје и тако омогуће сигуран рад телеграфским апаратима.

Телеграфирање може бити једнострано (симплексно) и двострано (дуплексно). Једнострано телеграфирање је такав између две станице код којег једна станица предаје, а друга прима и обрнуто. Код двостраног телеграфирања могу се истовремено предавати и примати вести.[3]

Терминологија[уреди | уреди извор]

Реч телеграф (од старогрчког: τῆλε (têle) „на даљину“ и γράφειν (gráphein) „писати“) први је сковао француски проналазач семафорског телеграфа, Клод Шап, који је такође сковао реч семафор.[4]

Телеграф је уређај за пренос и пријем порука на велике удаљености, односно за телеграфију. Сама реч телеграф сада се генерално односи на електрични телеграф. Бежична телеграфија је пренос порука преко радија са телеграфским кодовима.

Супротно опширној дефиницији коју користи Шап, Морз је тврдио да се термин телеграф може стриктно применити само на системе који преносе и снимају поруке на даљину. Ово треба разликовати од семафора, који само преноси поруке. Димне сигнале, на пример, треба сматрати семафорима, а не телеграфима. Према Морзу, телеграф датира тек из 1832. године када је Павел Шилинг изумео један од најранијих електричних телеграфа.[5]

Телеграфска порука коју је послао електрични телеграфиста или телеграфиста користећи Морзеову азбуку (или штампарски телеграфиста користећи обичан текст) била је позната као телеграм. Кабелграм је била порука која је пренета подморским телеграфским каблом,[6] често скраћена на „кабл“ или „жица“. Касније је Телекс била порука коју је послала Телекс мрежа, комутирана мрежа телепринтера слична телефонској мрежи.

Белинограф или жичана слика је била новинска слика која је послата са удаљене локације факсимилним телеграфом. Дипломатски телеграм, познат и као дипломатски кабал, је поверљива комуникација између дипломатске мисије и министарства спољних послова матичне земље.[7][8] Они се и даље називају телеграмима или кабловима без обзира на метод који се користи за пренос.

Рана сигнализација[уреди | уреди извор]

Кинески зид

Преношење порука сигнализирањем на даљину је древна пракса. Један од најстаријих примера су сигналне куле Кинеског зида. Године 400. пре нове ере, сигнали су се могли слати светионичком ватром или ударањем бубња. До 200. године пне развила се сложена сигнализација заставом, а до династије Хан (200. пне – 220. не) сигнализатори су имали избор светла, застава или пуцњаве за слање сигнала. Од династије Танг (618–907) порука је могла бити послата на 1.100 km (700 mi) за 24 сата. Династија Минг (1368–1644) додала је артиљерију могућим сигналима. Док је сигнализација била сложена (на пример, заставице различитих боја могле су да се користе за означавање непријатељске снаге), било је могуће слати само унапред одређене поруке.[9] Кинески систем сигнализације простирао се далеко иза Великог зида. Сигналне куле удаљене од зида коришћене су за рано упозорење о нападу. Други су изграђени још даље као део заштите трговачких путева, посебно Пута свиле.[10]

Сигнална ватра се широко користила у Европи и другде у војне сврхе. Римска војска их је често користила, као и њихови непријатељи, а остаци неких станица још увек постоје. Забележено је неколико детаља о европским/медитеранским системима сигнализације и могућим порукама. Један од ретких за који су познати детаљи је систем који је измислио Енеј Тактик (4. век пне). Тактиков систем је користио посуде напуњене водом на две сигналне станице које су синхронизовано испуштене. Напомена на плутајућој скали је означавала која се порука шаље или прима. Сигнали који се шаљу помоћу бакљи су указивали када треба започети и зауставити пражњење да би се одржала синхронизација.[11]

Ниједан од сигнализационих система о којима се горе говори није прави телеграф у смислу система који може да преноси произвољне поруке на произвољне удаљености. Линије сигнално релејних станица могу слати поруке на било коју потребну удаљеност, али су сви ови системи ограничени у једној или другој мери у опсегу порука које могу послати. Систем попут семафора заставама, са алфабетским кодом, сигурно може послати било коју дату поруку, али систем је дизајниран за комуникацију кратког домета између две особе. Телеграф машинског реда, који се користи за слање инструкција са моста брода до стројарнице, не испуњава оба критеријума; има ограничену удаљеност и врло једноставан скуп порука. Био је описан само један древни систем сигнализације који испуњава ове критеријуме. То је био систем који је користио Полибијев квадрат за кодирање абецеде. Полибије (2. век пре нове ере) је предложио коришћење две узастопне групе бакљи да би се идентификовале координате слова абецеде која се преносе. Број подигнутих бакљи сигнализирао је квадратић мреже који је садржавао слово. Не постоји дефинитиван запис о томе да је систем икада коришћен, али постоји неколико пасуса у древним текстовима за које неки мисле да су сугестивни. Холзман и Персон, на пример, сугеришу да Ливије описује његову употребу од стране Филипа V Македонског 207. пне током Првог македонског рата. Ништа друго што би се могло описати као прави телеграф није постојало све до 17. века.[11][12]:26–29 Вероватно је први алфабетски телеграфски код у модерној ери заслужан Франц Кеслер који је објавио своје дело 1616. Кеслер. користио лампу постављену унутар бурета са покретним затварачем којим је управљао сигнализатор. Сигнали су посматрани на даљину помоћу новоизмишљеног телескопа.[12]:32–34

Оптички телеграф[уреди | уреди извор]

Шема пруског оптичког телеграфског (или семафора) торња, око 1835. године
Демонстрација семафора из 19. века

Оптички телеграф је телеграф који се састоји од низа станица у кулама или природним високим тачкама које сигнализирају једна другој помоћу капака или лопатица. Сигнализација помоћу индикаторских показивача названа је семафором. Ране предлоге за оптички телеграфски систем дао је Краљевском друштву Роберт Хук 1684. године,[13] а први их је применио на експерименталном нивоу сер Ричард Ловел Едгеворт 1767. године.[14] Прву успешну оптичку телеграфску мрежу изумео је Клод Шап и радила је у Француској од 1793. године.[15] Два најобимнија система била су Шапов у Француској, са огранцима у суседним земљама, и систем Абрахама Никласа Еделцранца у Шведској.[12]:ix–x, 47

Током 1790–1795, на врхунцу Француске револуције, Француској је био потребан брз и поуздан систем комуникације да осујети ратне напоре својих непријатеља. Године 1790. браћа Шап су приступила осмишљавању система комуникације који би омогућио централној влади да прима обавештајне податке и да преноси наређења у најкраћем могућем року. Дана 2. марта 1791, у 11 сати, послали су поруку „si vous réussissez, vous serez bientôt couverts de gloire“ (Ако успете, ускоро ћете се уживати у слави) између Брулона и Парцеа, на удаљености од 16 km (10 mi). Први систем је користио комбинацију црно-белих панела, сатова, телескопа и шифрарника за слање своје поруке.

Године 1792, Клод је постављен за Ingénieur-Télégraphiste и задужен за успостављање линије станица између Париза и Лила, на удаљености од 230 km (140 mi). Коришћен је за ношење депеша за рат између Француске и Аустрије. Године 1794. донео је вест о француском заузимању Конде сир л'Еска од стреане Аустријанаца мање од сат времена након што се то догодило.[16] Одлука да се систем замени електричним телеграфом донета је 1846. године, али је прошла деценија пре него што је потпуно повучен из употребе. Шапов телеграф је известио о паду Севастопоља 1855. године.[12]:92–94

Пруски систем је ступио на снагу 1830-их. Међутим, у деловању је у великој мери био завистан од лепог времена и дневне светлости; чак и тада су могле да се приме само око две речи у минути. Последња комерцијална семафорска веза престала је са радом у Шведској 1880. Од 1895. Француска је и даље управљала приобалним комерцијалним семафорским телеграфским станицама, за комуникацију између брода и обале.[17]

Види још[уреди | уреди извор]

Референце[уреди | уреди извор]

  1. ^ Вујаклија, Милан. Лексикон страних речи и израза. Београд: Просвета. стр. 937. 
  2. ^ „Телеграфија”. Хрватска енциклопедија (на језику: хрватски). Приступљено 2. 9. 2017. 
  3. ^ Круз, Велимир (1969). Техничка физика : за техничке школе (4. измењено изд.). Загреб: Загреб: Школска књига. 
  4. ^ Groundbreaking Scientific Experiments, Inventions & Discoveries of the 18th Century, Jonathan Shectman, p172
  5. ^ Samuel F. B. Morse, Examination of the Telegraphic Apparatus and the Processes in Telegraphy, pages 7–8, Philp & Solomons 1869 OCLC 769828711.
  6. ^ „Cablegram - Definition of cablegram by Merriam-Webster”. merriam-webster.com. 
  7. ^ „1,796 memos from US embassy in Manila in WikiLeaks 'Cablegate'. ABS–CBN Corporation. 29. 11. 2010. Приступљено 29. 11. 2010. 
  8. ^ Definition of "cable", The Macquarie Dictionary (3rd изд.). Australia: Macquarie Library. 1997. ISBN 978-0-949757-89-0. »(n.) 4. a telegram sent abroad, especially by submarine cable. (v.) 9. to send a message by submarine cable.« 
  9. ^ Christopher H. Sterling, "Great Wall of China", pp. 197–198 in, Christopher H. Sterling (ed), Military Communications: From Ancient Times to the 21st Century, ABC-CLIO, 2008 ISBN 1851097325.
  10. ^ Morris Rossabi, From Yuan to Modern China and Mongolia, p. 203, Brill, 2014 ISBN 9004285296.
  11. ^ а б David L. Woods, "Ancient signals", pp. 24–25 in, Christopher H. Sterling (ed), Military Communications: From Ancient Times to the 21st Century, ABC-CLIO, 2008 ISBN 1851097325.
  12. ^ а б в г Gerard J. Holzmann; Björn Pehrson, The Early History of Data Networks, IEEE Computer Society Press, 1995 ISBN 0818667826.
  13. ^ „The Origin of the Railway Semaphore”. Mysite.du.edu. Приступљено 17. 6. 2013. 
  14. ^ Burns, Francis W. (2004). Communications: An International History of the Formative Years. IET. ISBN 978-0-86341-330-8. 
  15. ^ „Semaphore | communications”. Encyclopedia Britannica. 
  16. ^ How Napoleon's semaphore telegraph changed the world, BBC News, Hugh Schofield, 16 June 2013
  17. ^ "A Semaphore Telegraph Station", Scientific American Supplement, 20 April 1895, page 16087.

Литература[уреди | уреди извор]

  • Britton, John A. Cables, Crises, and the Press: The Geopolitics of the New International Information System in the Americas, 1866–1903. (University of New Mexico Press, 2013).
  • Fari, Simone. Formative Years of the Telegraph Union (Cambridge Scholars Publishing, 2015).
  • Fari, Simone. Victorian Telegraphy Before Nationalization (2014).
  • Gorman, Mel. "Sir William O'Shaughnessy, Lord Dalhousie, and the establishment of the telegraph system in India." Technology and Culture 12.4 (1971): 581–601 online.
  • Hochfelder, David, The Telegraph in America, 1832–1920 (Johns Hopkins University Press, 2012).
  • Huurdeman, Anton A. The Worldwide History of Telecommunications (John Wiley & Sons, 2003)
  • John, Richard R. Network Nation: Inventing American Telecommunications (Harvard University Press; 2010) 520 pages; the evolution of American telegraph and telephone networks.
  • Kieve, Jeffrey L. (1973). The Electric Telegraph: a Social and Economic History. David and Charles. ISBN 0-7153-5883-9.
  • Lew, B., and Cater, B. "The Telegraph, Co-ordination of Tramp Shipping, and Growth in World Trade, 1870–1910", European Review of Economic History 10 (2006): 147–73.
  • Müller, Simone M., and Heidi JS Tworek. "'The telegraph and the bank': on the interdependence of global communications and capitalism, 1866–1914." Journal of Global History 10#2 (2015): 259–283.
  • O'Hara, Glen. "New Histories of British Imperial Communication and the 'Networked World' of the 19th and Early 20th Centuries" History Compass (2010) 8#7pp 609–625, Historiography,
  • Richardson, Alan J. "The cost of a telegram: Accounting and the evolution of international regulation of the telegraph." Accounting History 20#4 (2015): 405–429.
  • Standage, Tom (1998). The Victorian Internet. Berkley Trade. ISBN 0-425-17169-8.
  • Thompson, Robert Luther. Wiring a continent: The history of the telegraph industry in the United States, 1832–1866 (Princeton UP, 1947).
  • Wenzlhuemer, Roland. "The Development of Telegraphy, 1870–1900: A European Perspective on a World History Challenge." History Compass 5#5 (2007): 1720–1742.
  • Wenzlhuemer, Roland. Connecting the nineteenth-century world: The telegraph and globalization (Cambridge UP, 2013). online review
  • Winseck, Dwayne R., and Robert M. Pike. Communication & Empire: Media, Markets & Globalization, 1860–1930 (2007), 429pp.
  • The Victorian Internet: The Remarkable Story of the Telegraph and the Nineteenth Century's On-Line Pioneers, a book about the telegraph
  • Armagnay, Henri (1908). „Phototelegraphy”. Annual Report of the Board of Regents of the Smithsonian Institution: 197—207. Приступљено 7. 8. 2009. 
  • Dargan, J. "The Railway Telegraph", Australian Railway Historical Society Bulletin, March 1985 pp. 49–71
  • Gray, Thomas (1892). „The Inventors Of The Telegraph And Telephone”. Annual Report of the Board of Regents of the Smithsonian Institution: 639—659. Приступљено 7. 8. 2009. 
  • Pichler, Franz, Magneto-Electric Dial Telegraphs: Contributions of Wheatstone, Stoehrer and Siemens, The AWA Review vol. 26, (2013).
  • Ross, Nelson E. HOW TO WRITE TELEGRAMS PROPERLY The Telegraph Office (1928)
  • Wheen, Andrew;— DOT-DASH TO DOT.COM: How Modern Telecommunications Evolved from the Telegraph to the Internet (Springer, 2011) ISBN 978-1-4419-6759-6
  • Wilson, Geoffrey, The Old Telegraphs, Phillimore & Co Ltd 1976 ISBN 0-900592-79-6; a comprehensive history of the shutter, semaphore and other kinds of visual mechanical telegraphs.

Спољашње везе[уреди | уреди извор]