Pređi na sadržaj

Tomas de Torkemada

S Vikipedije, slobodne enciklopedije

Tomas de Torkemada
Tomas de Torkemada
Tomas de Torkemada
Puno imeTomas de Torkemada
Datum rođenja14. oktorar 1420
Mesto rođenjaPalensija ili Valjadolid, Kastilja
Datum smrti16. septembar 1498.(1498-09-16) (77 god.)
Mesto smrtiAvila, Kastilja
DržavljanstvoKastilja
ObrazovanjeKastilja
ZanimanjeFratar

Tomas de Torkemada (šp. Tomás de Torquemada; rođen u Palensiji ili Valjadolidu 1420. a umro je u Avili 16. septembra 1498) je bio glavni inkvizitor za Kastilju i Aragon u 15. veku i lični ispovednik kraljice Izabele Katoličke. Ironično, Tomas de Torkemada, je kao najveći zagovornik rimskog katolicizma (pored Institorisa) rodom iz jevrejske rodbine.

Uglavnom zbog progona, muslimani i jevreji u Španiji u to vreme su smatrali da je društveno, politički i ekonomski svrsishodno da pređu u katoličanstvo (vidi converso, moriskosi i marani).[1] Postojanje površnih preobraćenika iz judaizma (tj. kripto-jevreja)[2] španski monarsi tog vremena (kralj Ferdinand i kraljica Izabela) doživljavali su kao pretnju verskom i društvenom životu Španije.[3] To je dovelo do toga da je Torkemada, čiji je ujak imao preobraćeničke pretke,[4] jedan od glavnih pristalica dekreta Alhambre koji je proterao Jevreje iz Španije 1492. godine.

Zbog njegove široko rasprostranjene upotrebe mučenja za izvlačenje priznanja i zagovaranja spaljivanja na lomači onih koji su proglašeni krivima, Torkemadino ime je postalo sinonim za okrutnost, versku netoleranciju i fanatizam.[5]

Biografija[uredi | uredi izvor]

Rani život[uredi | uredi izvor]

Torkemada je rođen 14. oktobra 1420. ili u Valjadolidu, u Kraljevini Kastilja,[6] ili u obližnjem selu Torkemada.[7][8] Hroničar iz 15. veka Hernando del Pulgar, savremenik de Torkemade i sam preobraćenik, zabeležio je da je ujak Tomasa de Torkemade, Huan de Torkemada, proslavljeni teolog i kardinal,[9] bio preobraćeničkog porekla.[10]

Torkemada je vrlo mlad ušao u lokalni dominikanski manastir San Pablo. Kao revnosni zagovornik crkvenog pravoverja, stekao je solidnu reputaciju učenosti, pobožnosti i strogosti. Kao rezultat toga, unapređen je u priora manastira Santa Kruz u Segoviji. Otprilike u to vreme, upoznao je mladu princezu Izabelu I, i njih dvoje su odmah uspostavili verski i ideološki odnos. Dugi niz godina, Torkemada je služio kao njen redovni ispovednik i lični savetnik. On je bio prisutan na Izabelinom krunisanju 1474. godine, ostao je njen najbliži saveznik i pristalica, te ju je čak savetovao da se uda za kralja Ferdinanda od Aragona 1469. kako bi konsolidovala njihova kraljevstva i formirala bazu moći na koju bi mogao da se oslanja za svoje potrebe.[10] Torkemada je pokorio Ferdinandove sopstvene ambicije i postao njegov ispovednik.[11]

Osnivanje Svetog ureda inkvizicije[uredi | uredi izvor]

Torkemada se duboko plašio Marana i Moriska kao pretnje dobrobiti Španije kako zbog njihovog sve većeg verskog uticaja tako i zbog njihove ekonomske dominacije nad Španijom.[12] Kruna Aragona je imala dominikanske inkvizitore gotovo neprekidno tokom većeg dela 14. i 15. veka. Kralj Ferdinand i kraljica Izabela zatražili su od pape Siksta IV da odobri njihov zahtev za Sveti ured koji bi vodio inkviziciju u Španiji. Papa je udovoljio njihovoj molbi i osnovao Sveti ured za širenje vere krajem 1478. godine.

Papska bula dala je suverenima puna ovlašćenja da imenuju inkvizitore. Rim je zadržao pravo da formalno imenuje kraljevske kandidate. Henri Čarls Li je primetio da je španska inkvizicija u Kastilji i Aragonu ostala čvrsto pod Ferdinandovom upravom tokom cele zajedničke vladavine.[13]

Veliki inkvizitor[uredi | uredi izvor]

Papa je nastavio da imenuje brojne inkvizitore za španska kraljevstva početkom 1482, uključujući Torkemadu. Godinu dana kasnije imenovan je za velikog inkvizitora Španije, što je ostao do svoje smrti 1498. Godine 1484. Torkemada se odrekao uloge kraljevskog ispovednika u korist Dijega Dezi, dominikanca koji će ga na kraju naslediti na mestu velikog inkvizitora. Sledeće godine, na generalnoj skupštini u Sevilji, Torkemada je proglasio dvadeset osam članova vere koji će se koristiti za rukovođenje inkvizitorskim istragama.[14]

Za petnaest godina pod njegovim rukovodstvom, španska inkvizicija je od jednog tribunala u Sevilji prerasla u mrežu od dve desetine Svetih ureda.[15] Kao veliki inkvizitor, Torkemada je reorganizovao špansku inkviziciju (prvobitno sa sedištem u Kastilji 1478. godine), osnivajući tribunale u Sevilji, Haenu, Kordobi, Sijudad Realu i (kasnije) Saragosi. Njegovo nastojanje je bila da oslobodi Španiju svake jeresi. Španski hroničar Sebastijan de Olmedo nazvao ga je „čekićem jeretika, svetlošću Španije, spasiocem svoje zemlje, čašću njegovog reda“.

Ugovor iz Granade (1491), kako je dogovoreno prilikom konačne predaje muslimanske države Al-Andalus, jasno je nalagao zaštitu verskih prava,[16] ali je to poništeno nešto više od 3 meseca kasnije dekretom Alhambre od 31. marta 1492. Prema novom dekretu, oko 40.000 Jevreja je proterano iz Španije samo sa svojim ličnim stvarima. Otprilike 50.000 drugih Jevreja primilo je hrišćansko krštenje da bi ostali u Španiji. Mnogi od njih, koje je starohrišćanska većina pogrdno nazvala „Maranos“, tajno su čuvali neke od svojih jevrejskih tradicija.[17] Oni su bili među glavnim metama inkvizicije, ali je ona takođe progonila svakoga ko ju je kritikovao.

U Rim je poslato toliko peticija za pomilovanje da je papa postao svestan Torkvemadine ozbiljnosti i tri puta je pozvao predstavnike inkvizicije u Rim. Osim toga, Izabela i Ferdinand su bili zabrinuti da se toliko novca preusmerava u Sveti ured da su i oni protestovali kod pape. Ali Torkuemadina moć ga je zadržala na njegovom položaju najmanje do 1494. godine.[14]

Postoje različite procene o broju žrtava španske inkvizicije tokom Torkemadine vladavine kao velikog inkvizitora. Hernando del Pulgar, sekretar kraljice Izabele, napisao je da se tokom cele njene vladavine dogodilo 2.000 egzekucija, koje su se produžile i nakon Torkemadine smrti.[18]

Smrt[uredi | uredi izvor]

Tokom njegovih poslednjih godina, Torkemadino narušeno zdravlje „navodno“ je dovelo do toga da papa Aleksandar VI imenuje četiri pomoćnika inkvizitora u junu 1494. da pomognu Torkemadi u administraciji inkvizicije. Iako se zvanično činilo da je ovo papsko imenovanje pomoćnika bilo zbog Torkemadinog 'narušenog zdravlja', mnogi istoričari veruju da su brojne pritužbe koje su stizale papi o Torkemadinoj preteranoj revnosti i okrutnosti možda bile pravi razlog za ovo papsko imenovanje 'pomoćnika inkvizitora'.[19] Sa svojom nesmanjenom verom u svoju misiju, Torkemada se povukao u manastir Svetog Tome Akvinskog u Avili 1494. godine, obično napuštajući svoju ćeliju samo da bi se brinuo za kraljevsku porodicu, i ponovo živeo jednostavnijim životom monaha. Godine 1498, dok je još uvek bio na funkciji Velikog inkvizitora, održao je svoju poslednju generalnu skupštinu, na kojoj su formulisana nova pravila kako bi se osigurao nastavak inkvizicije u Španiji. Ova pravila su pokušala da suzbiju neke od administrativnih zloupotreba za koje su podnete žalbe protiv Inkvizicije.[20] Posle petnaest godina kao španski veliki inkvizitor, Torkemada je umro u manastiru 16. septembra 1498. i tamo je sahranjen. Njegova grobnica je opljačkana 1832. godine, samo dve godine pre nego što je inkvizicija konačno raspuštena. Njegove kosti su navodno ukradene i ritualno spaljene na isti način kao autodafe.[21]

Vidi još[uredi | uredi izvor]

Reference[uredi | uredi izvor]

  1. ^ „Definition of MARRANO”. www.merriam-webster.com (na jeziku: engleski). Pristupljeno 2019-12-01. 
  2. ^ "Crypto-Jews", My Jewish Learning Arhivirano 2014-10-29 na sajtu Wayback Machine
  3. ^  Ott, Michael (1912). „Tomás de Torquemada”. Ур.: Herbermann, Charles. Catholic Encyclopedia. 13. New York: Robert Appleton Company. 
  4. ^ „Tomas De Torquemada | Encyclopedia.com”. www.encyclopedia.com. Приступљено 2019-12-01. 
  5. ^ „Tomás de Torquemada | Spanish inquisitor”. Encyclopedia Britannica (на језику: енглески). Приступљено 2020-10-11. 
  6. ^ von Dehsen, Christian (2013). Philosophers and Religious Leaders. Routledge. стр. 188. ISBN 9781135951023. 
  7. ^ Gerli, E. Michael (2013). Medieval Iberia: An Encyclopedia. Routledge. стр. 794. ISBN 9781136771620. 
  8. ^ Whitechapel, Simon (2003). Flesh Inferno: Atrocities of Torquemada and the Spanish Inquisition. Creation Books. стр. 52. ISBN 9781840681055. 
  9. ^ „Meditations, or the Contemplations of the Most Devout”. World Digital Library. 1479. Приступљено 2013-09-02. 
  10. ^ а б Fernando del Pulgar (1789). Claros varones de Castilla. G. Ortega. 
  11. ^ Taunton 1911, стр. 58.
  12. ^ Falk, Avner. A Psychoanalytic History of the Jews, Fairleigh Dickinson University Press, 1996, p.508 ISBN 0838636608
  13. ^ Lea, Henry Charles. A History of the Inquisition of Spain, 4 vols. (New York: Macmillan, 1906-07), 1:27-28
  14. ^ a b Taunton 1911, str. 59.
  15. ^ The Age of Torquemada Arhivirano na sajtu Wayback Machine (22. februar 2020), by John Edward Longhurst (1962), from vlib.iue.it (European University Institute)
  16. ^ Carr, Matthew (2009). Blood and Faith: The Purging of Muslim Spain. New Press. str. 51—57. ISBN 978-1-59558-361-1. 
  17. ^ Wolf, A (1909). Life of Spinoza (Spinoza's Short Treatise on God, Man and his Well Being). London: Adam and Charles Black. str. 4—5. 
  18. ^ Henry Kamen, The Spanish Inquisition: A Historical Revision (London: Weidenfeld & Nicolson, 1997), 60
  19. ^ „The Unfathomable Cruelty Of Tomás de Torquemada”. All That's Interesting. 2018-02-02. Pristupljeno 2021-05-18.  Complaints about Torquemada reaching the Pope may have had to do with Torquemada's semi-retirement at the end of his life.
  20. ^ Taunton 1911, str. 60.
  21. ^ Murphy, Cullen (17. 1. 2012). God's Jury: The Inquisition and the Making of the Modern WorldNeophodna slobodna registracija. Houghton Mifflin Harcourt. str. 352. ISBN 9780547607825. 

Literatura[uredi | uredi izvor]


Preuzeto iz „https://sr.wikipedia.org/w/index.php?title=Томас_де_Торкемада&oldid=27552828”