Toni Kurc
Toni Kurc | |
|---|---|
| Datum rođenja | 13. januar 1913. |
| Mesto rođenja | Berhtesgaden, Nemačka |
| Datum smrti | 22. jul 1936. (23 god.) |
| Mesto smrti | Ajger, Švajcarska |
Toni Kurc (nem. Toni Kurz; Berhtesgaden, 13. januar 1913 — Ajger, 22. jul 1936) je bio nemački planinar sa početka dvadesetog veka. Prvi je osvojio mnoge vrhove zajedno sa svojim prijateljem iz detinjstva Andreasom Hinterštojseom. Obojica su poginuli u tragičnim okolnostima 1936. godine, kao deo četvoročlanog tima koji je po drugi put pokušavao da osvoji severnu stranu vrha Ajger u Švajcarskoj.
Tokom uspona, njegov pratilac Vili Angerer povređen je stenama koje su se odronule zbog zagrevanja dok su prelazili prvo polje leda. Zbog sve goreg stanja u kojem se nalazio Angerer tokom prelaska drugog polja leda, odlučili su da ne nastave dalje ka vrhu, već da krenu nazad ka podnožju. Situacija se dodatno pogoršala kada tim nije uspeo da pronađe putanju kojom su se popeli uz lokaciju koja je danas poznata pod nazivom Hinterštojseov prolaz, pa su morali da se vraćaju težim putem. Kasnije se dogodila još jedna lavina u kojoj je i sam Hinterštojse izgubio vezu konopcima sa ostalim članovima, pao preko ivice i poginuo. Ista lavina gurnula je Angerera, koji se spuštao ispod Kurca, preko ivice. On je udario o stene i poginuo. Kurca je povukao konopac za Angererom ali nije udario o stene već je samo ostao da visi iznad provalije. Na vrhu konopca se nalazio Edi Rejner, četvrti član tima. Njega je konopac prikovao uz osigurač koji su postavili jer su o njemu visili Kurc i Angerer. Težina ove dvojice je bila tolika da se konopac jako stegao oko Rejerovih grudi i ugušio ga. Nakon lavine, Kurc je jedini ostao živ, dok su njegova tri prijatelja iščezla.
Kasnije tog dana, uprkos sve lošijim vremenskom uslovima, tim spasilaca je pokušao da dođe do Kurca odozdo. Popeli su se prvo železničkim tunelom koji ide kroz planinu, na železničkoj liniji Jungfrauban, a zatim tunelom za slučaj nužde koji je vodio od železničkog tunela do severne strane planine. Međutim, zbog veoma jakog vetra i snega nisu mogli da dopru do njega i morali su da ga ostave da visi na ivici planine preko noći, gde je bez adekvatne opreme bio izložen niskim temperaturama, vetru i snegu. Sutradan, spasioci su se vratili kako bi ponovo pokušali. Shvatili su da je nemoguće da se popenju do njega, pa je Kurc morao sam da se spusti niz stenu sa koje je visio do tima koji se nalazio pedesetak metara ispod. Teško se kretao, leva ruka mu je zadobila teške promrzline jer mu je spala rukavica. Da bi sakupio dovoljno užeta za spust prvo je trebalo da preseče uže ispod sebe, kako bi se oslobodio težine svog preminulog druga ispod. Zatim je morao da se popne uz ostatak užeta do drugog preminulog prijatelja koji je bio prikovan za stene iznad. Međutim, dužina užeta ponovo nije bila dovoljna, tako da je morao da ga razmota i ponovo poveže u dug, tanak kanap. Zbog promrzlina, ovaj posao je bio skoro nemoguć, deo je morao da odradi zubima. Za ceo taj postupak mu je bilo potrebno pet mukotrpnih sati. Na kraju je spustio kanap do spasilaca koji je trebalo da za njega vežu uže dovoljno jako da se niz njega spusti.
Spasioci su sa sobom poneli jedno dugačko uže, dužine 60 metara. Hans Šluneger je to uže stavio između svojih leđa i ranca (ne u ranac kako je to obično slučaj) kako bi uštedeo na vremenu. Nažalost, pri kretanju po strmim stenama uže je ispalo i palo niz liticu. Zbog toga su morali da povežu dva kraća užeta, koja su opet bila nedovoljne dužine. Kurc je dovukao do sebe ovo uže, pričvrstio ga za planinu i počeo svoj silazak. Kada je dospeo na samo desetak metara od spasilaca zaustavio ga je čvor kojim su dva kraća užeta povezana. Taj čvor je trebalo da prođe kroz metalnu alku koja mu se nalazila između nogu i kojom je kontrolisao brzinu svog spuštanja. Da bi uspeo da progura čvor kroz alku bilo je potrebno da se povuče uzbrdo i smanji pritisak. Očajnički je pokušavao da se povuče naviše kako bi provukao čvor, ali uzalud, bio je iscrpljen. Uvidevši da je situacija beznadežna, samo je rekao: „Ich kann nicht mehr“ („Ne mogu više.“) i izdahnuo.
Njegovo beživotno telo su kasnije spustili članovi nemačkog spasilačkog tima.
Ova tragična priča postala je poznata nakon objavljivanja knjige Hajnriha Harera iz 1960. godine – Beli pauk. Nedavno je priča prepričana u knjizi planinara Džoa Simpsona – Primamljiva tišina, po kojoj je snimljen dokumentarac koji je osvojio nagradu Emi, kao i u nemačkoj drami Ledeni ambis iz 2008. godine.
Izvori[uredi | uredi izvor]
- Harrer, Heinrich (1959—1964). The White Spider: The Classic Account of the Ascent of the Eiger. New York: Putnam. str. 364. ISBN 978-0-87477-940-0.
- Cooper, Kate (maj 2008). „The Eiger Nordwand Revealed: Rainer Rettner Interview”. www.ukclimbing.com.
