Atentat na cara Aleksandra II
Trinaestog marta (prvog po julijanskom kalendaru), car Rusije Aleksandar II Nikolajevič, ubijen je u Sankt Peterburgu 13. marta 1881, dok se vraćao u Zimski dvorac iz Mihailovskog Maneža putujući u zatvorenoj kočiji.
Ubistvo je planirao Izvršni komitet Narodne volje, uglavnom Andrej Željabov. 25-26 avgusta 1879, na godišnjicu krunisanja, 22 člana Izvršnog komiteta Narodne Volje odlučio je da ubije Aleksandra II u nadi da će to izazvati revoluciju.[1][2] Od četvoro ubica koje je koordinisala Sofija Perovska, dvojica su zapravo počinila delo. Jedan atentator, Nikolaj Risakov, bacio je bombu koja je oštetila kočiju, što je navelo cara da napusti kočiju. U ovom trenutku, drugi ubica, Ignaći Grinjevecki, bacio je bombu koja je smrtno ranila Aleksandra II.
Aleksandar II je prethodno preživeo nekoliko pokušaja ubistva, uključujući pokušaje Dmitrija Karakozova i Aleksandra Solovjeva, pokušaj da se dinamitom podigne u vazduh carski voz u Zaporožju i bombardovanje Zimskog dvorca u februaru 1880. Atentat se u popularno smatra najuspešnijom akcijom ruskog nihilističkog pokreta 19. veka.
Planiranje[uredi | uredi izvor]
Grupa je otvorila prodavnicu sira u Elisejevom Emporiumu u Maloj Sadovoj ulici i iskoristila jednu od prostorija za kopanje tunela koji se protezao do sredine ulice, gde su polagali velike količine dinamita. Ručne bombe je dizajnirao i proizveo uglavnom Nikolaj Kibalčič. Noć pre napada, Perovskaja je zajedno sa Verom Figner (takođe jedna od sedam žena u Izvršnom komitetu) pomogla je u sastavljanju bombi.[1][2]
Željabov je trebalo da rukovodi bacanjem bombi na cara, a on je trebalo da napadne Aleksandra II bodežom ili pištoljem u slučaju da i mina i bombe ne daju ciljani rezultat. Kada je Željabov uhapšen dva dana pre napada, organizaciju je preuzela njegova supruga Sofija Perovskaja.[3]
-
Andrej Željabov (osuđen i obešen) -
Sofija Perovskaja (osuđena i obešena) -
Nikolaj Risakov (osuđen i obešen) -
Ignaći Grinjevecki (umro od rana od 2. eksplozije) -
Ivan Jemeljanov (20 godina zatvora; pomilovan) -
Nikolaj Kibalčič(osuđen i obešen) -
Timofej Mihajlov (osuđen i obešen) -
Hesja Helfman (umrla u zatvoru posle porođaja 1882) -
Nikolaj Sablin (izvršiosamoubistvo) -
Vera Figner (20 godina zatvora; pomilovana)
Posledice po Jevreje[uredi | uredi izvor]
Aleksandar II je smatran tolerantnim prema Jevrejima. Tokom njegove vladavine ukinuti su posebni porezi na Jevreje, a Jevrejima koji su završili srednju školu bilo je dozvoljeno da žive van naselja naselja, i stekli su pravo na državno zapošljavanje. Veliki broj obrazovanih Jevreja preselio se što je pre moguće u Moskvu, Sankt Peterburg i druge veće gradove.[4][5] Aleksandar III Aleksandrovič, koji je nasledio svog oca nakon njegovog ubistva, promeni je tretman Jevreja.
Važnost uloge Hesije Helfman u atentatu bila je neutvrđena, a njeno jevrejsko poreklo bilo je naglašeno.[6][7] Za drugog zaverenika Hrinjeveckog, takođe se pričalo da je Jevrej, iako izgleda da za to nije bilo osnova. Posle atentata doneti su Majski zakoni. Atentat je takođe inspirisao uzvratne napade na jevrejsku zajednice. Tokom ovih pogroma, na hiljade jevrejskih domova je uništeno; mnoge porodice su osiromašene, a veliki broj muškaraca, žena i dece je povređen ili ubijen u 166 gradova u jugozapadnim provincijama Carstva.
Reference[uredi | uredi izvor]
- ^ a b Yarmolinsky 2016, str. 273.
- ^ a b Kirschenbaum 2014, str. 12.
- ^ Yarmolinsky 2016, str. 276.
- ^ Karesh, Sara E.; Hurvitz, Mitchell M. (2005). Encyclopedia of Judaism. Infobase. str. 10—11. ISBN 9780816069828.
- ^ James P. Duffy, Vincent L. Ricci, Czars: Russia's Rulers for Over One Thousand Years, p. 324
- ^ Jewish Chronicle, 6 May 1881; quoted in Benjamin Blech, Eyewitness to Jewish History.
- ^ Hertz, Deborah (2014). „Dangerous Politics, Dangerous Liaisons: Love and Terror among Jewish Women Radicals in Czarist Russia”. Histoire, économie & société. 33 (4): 99—100. ISSN 0752-5702. doi:10.3917/hes.144.0094
.
Literatura[uredi | uredi izvor]
- Yarmolinsky, Avrahm (2016). Road to Revolution: A Century of Russian Radicalism. Princeton University Press. ISBN 978-0691638546.
- Kel'ner, Viktor Efimovich (2015). 1 marta 1881 goda: Kazn imperatora Aleksandra II (1 marta 1881 goda: Kaznь imperatora Aleksandra II). Lenizdat. ISBN 978-5-289-01024-7.
- Radzinsky, Edvard (2005). Alexander II: The Last Great Czar
. Freepress. ISBN 978-0743284264. - „Church of the Savior on Blood, St. Petersburg”. Sacred Destinations. Pristupljeno 2018-12-20.
- Hartnett, L. (2001). „The Making of a Revolutionary Icon: Vera Nikolaevna Figner and the People's Will in the Wake of the Assassination of Tsar Aleksandr II”. Canadian Slavonic Papers. 43 (2/3): 249—270. JSTOR 40870322. S2CID 108709808. doi:10.1080/00085006.2001.11092282.
- Kirschenbaum, Lisa A. (2014). „The Noble Terrorist”. The Women's Review of Books. 31 (5): 12—13. JSTOR 24430570.
- „Execution of the Czar's Assassins”. Australian Town and Country Journal (Sydney, NSW : 1870–1907). 4. 6. 1881. Pristupljeno 2. 12. 2019.
