Unutrašnje uvo

Iz Vikipedije, slobodne enciklopedije
Idi na navigaciju Idi na pretragu
Unutrašnje uvo
Gray923.png
Kohlea (puž) i vestibulum (trem), gledano odozgo.
Bony labyrinth.srpski.jpg
Koštani lavirint (pogled sa spoljne strane)
Detalji
Latinski auris interna
labyrinthine artery
Pokazatelji
Grejova anatomija p.1047
MeSH A09.246.631
TA A15.3.03.001
FMA 60909
Anatomska terminologija

Unutrašnje uvo, ušni lavirint (latinski: auris interna) je jedna od zasebnih anatomskih celina uva smeštena medijalno od srednjeg uva, u kojoj bazalni deo puža predstavlja medijalni zid šupljine i sastoji se iz dva dela slušnog-akaustičnog (latinski: pars acustica) i dela za održavanje ravnoteže-vestibularnog (latinski: pars vestibularis). Unutrašnje uvo čini zamršen sistem cevi i šupljina, okruženih tvrdom sklerotičnom kosti koju koja ima naziv koštani lavirint. U njemu se nalazi membranozni lavirint, organ ektodermalnog porekle, i u kome završava akustični ili vestibularni deo osmog živca.[1]

Iako čini zasebnu anatomsku celinu, unutrašnje uvo predstavlja poseban spoj dvaju perifernih analizatora - organa sluha i ravnoteže. Kako je organ sluha nastao diferencijacijom iz vestibularnog aparata, mnoge morfološke, fiziološke i patološke osobine ova dva organa ostale su zajedničke.

Zbog ograničenog prostora u piramidi temporalne kosti, i zbog potreba obavljanja funkcija, ove strukture imaju komplikovan sistem kanala i proširenja, koji je po tome i dobio naziv „lavirint“.

Embriologija[uredi]

U celokupnom razvoju uva, začetak membranoznog lavirinta javlja se kao prvi element. Kod embriona starog tri nedelje, prvo se javlja zadebljanje površnog ektoderma (auditorne plakode) na obe strane otvorene neuralne ploče.

Pri kraju četvrte nedelje nastaje invaginacije plakoda i formiraju se auditorne jamice. One se produbljuju i na kraju se njihovi otvori prema površini zatvaraju. Ovim mehanizmom stvoren epitel obrazuje auditorne vezikule ili slušne mehure.

U daljem razvoju, ovalni slušni mehur se izdužuje u dorzoventralnom smeru, i obrazuje endolimfatični sakus. Veliki dorzalni deo slušnog mehura, sa kojim je vezan endolimfatični kanal predstavlja vestibulum. Ventralno od vestibulum razvija se puž.

U toku šeste nedelje, na vestibulum se stvaraju mali izraštaji koji predstavljaju buduće polukružne kanale. Ovi izraštaji se sve više izbočuju, dok na kraju njihov centralni delovi ne budu resorbovani i formirani zavoji polukrunih kanala. Za vreme intenzivnog rasta polukružnih kanala, vestibulum se deli na utrikulus i sakulus. Kada se završi ova podela, polukružni kanali se otvaraju u utrikulus, a formira se i ampule. Posle formiranja polukružnih kanala, utrikulusa i sakulusa, u njima se formira senzorni epitel (kriste i makule).[2]

Puž koji je počeo razvoj u šestoj nedelji, u toku sedme i osme nedelje naglo raste. Trpi morfološke promene i pretvara se u spiralni kanal od dva i po zavoja. Istovremeno se puž odvaja od vestibulum, ostajući sa njim u vezi preko duktusa reuniensa.

Paralelno sa opisanim promenama, stvara se senzorni epitel puža. U toku rasta i definitivnog formiranja, u delove senzornog epitela kohlearnog i vestibularnog organa urastaju nervni završeci osmog kranijalnog živca i formiraju se njegovi ganglioni.

U toku trećeg meseca fetalnog života membranozni lavirint je dostigao definitivan razvoj i veličinu. Dok se u procesu diferencijacije i formiranja membranoznog lavirinta, oko njega kondenzuje mezenhimno tkivo. Ovo mezenhimno tkivo se pretvara u hrskavično tkivo. Između hrskavičave kapsule i membranoznog lavirinta ostaje šupljina, ili perilimfatični prostor.

Hrskavina kapsula lavirinta formira se u sedmoj nedelji, a unutrašnje uvo dostiže svoj maksimalni razvoj u toku četvrtog meseca. Kapsula lavirinta okoštava u toku petog i šestog meseca intrauterinog života.[3]


Anatomija[uredi]

Osnovne strukture unutrašljeg uva su; koštani lavirint, membranozni lavirint. Unutrašnjem uvu pripada i unutrašnji slušni hodnik (latinski: meatus acusticus internus) kroz koji prolazi zajednički živac organa sluha i vestibularnog aparata (latinski: nervus statoacusticus), zatim intermedijalni i živac lica (latinski: n. facialis et intermedius) i arterija lavirinta (latinski: arteria labyrinthi).

Koštani lavirint[uredi]

Unutrašnje uvo-presek kroz slepoočnu kost
1 = latinski: Pars squamosa (skvamozni deo)
2 = latinski: Spina suprameatalis (suprameatalni greben)
3 = latinski: Meatus acusticus externus (spoljašnji slušni kanal)
4 = latinski: Pars tympanica (timpanični deo)
5 = latinski: Processus mastoideus (mastoidni nastavak)
6 = latinski: Fenestra vestibuli ovalis (ovalni tremni prozor)
7 = latinski: Promontorium (gremen između ovalnog i okruglog prozora)
8 = latinski: Fenestra cochleae rotunda (pužni otvor)
9 = latinski: Eminentia pyramidalis (piramidalna eminencija, udubljenje mišića uzengije)
10 = latinski: Apertura tympanica canaliculi chordae tympani (otvor za prolazak živca lica i komunikaciju sa spoljnim vazduhom);
11 = latinski: Sulcus tympanicus (timpanični žleb)
12 = latinski: Aditus ad antrum (šupljina u mastoidnom nastavku)
13 = latinski: Canalis nervi facialis (kanal živca lica)
14 = latinski: Cochlea (puž)

Koštani lavirint ili otička kapsula, (latinski: labyrhintus osseos) je primarna anatomska struktura unutrašnjeg uva, koja leži nešto iza i unutra od bubne duplje i koja se sastoji od tri dela centralnog dela vestibuluma, prednjeg-donjeg zvanog puž (latinski: cochlea) i gornjeg ili zadnjeg koji se sastoji od tri koštana polukružna kanala (latinski: canales semicirculares ossei) Debljina zidova koštanog lavirinta iznosi svega 1-2 mm

Prednji-donji deo koštanog lavirinta — čini puž, kohlea (latinski: cochlea) u kome je smešten slušni organ. Iza puža, a ispred polukružnih kanala u ovom delu koštanog lavirinta nalaze se trem (vestibulum), centralni deo koštanog lavirinta.

Centralni deo koštanog lavirinta — čini predvorje, trem (latinski: vestibulum) kao centralne šupljine lavirinta koja ima oblik prizme sa mnogobrojnim otvorima.

Zadnji-gornji deo koštanog lavirinta — čine koštani polukružni kanali (latinski: canales semicirculares ossei), ​​kojih ima tri, i koji su postavljeni u različite ravni prostora. Otvaraju se u šupljini trema sa oba svoja kraka. Izuzetak čine prednji i zadnji polukružni kanali, koji spajajući se svojim zadnjim kracima, čine zajednički krak (latinski: crus commune)

Na unutrašnjem zidu lavirinta nalaze se plitka koštana udubljenja uz koja su priljubljene mešnica (latinski: utriculus) i kesica (latinski: sacculus), kao i rupičaste površine (latinski: maculae cribrosae) kroz koje prolaze grančice vestibularnog dela vestibulokohlearnog živca. Na ovom zidu se nalazi i ulazni otvor tremnog kanala (latinski: aqeuductus vestibuli), kroz koji opnasti endolimfatični kanal (latinski: ductus endolymphaticus) napušta piramidu temporalne kosti.

Između koštanog lavirinta i membranoznog lavirinta koji je umetnut u koštani i prati njegov oblik, nalazi se prostor ispunjen perilimfom, koja je po svom sastavu slična likvoru. Perilimfa sadrži visok nivo natrijuma, a malo kalijuma.

Puž[uredi]

Prednje-donji deo koštanog lavirinta čini puž-kohlea (latinski: cochlea) koji asocira na kućicu puža sa dva i po zavoja. Bazalni zavoj je najveći i čini osnovu puža, srednji je manji, a apikalni formira kupasti vrh (latinski: apex) puža. Bazalni zavoj se izbočuje prema srednjem uvu kao promontorium, a na njegovom donjem delu je okrugli prozor, koji se zbog toga zove i pužni prozor latinski: fenestra cochleae.

Kanal puža se u stvari obavija oko šuplje koštane kupe - stožera (latinski: modiolus), u kome je smešten spiralni ganglion-(latinski: Corti). Sa modiolusa polazi koštana pregrada (latinski: lamina spiralis ossea), koja delimično deli celom dužinom kanal puža. Potpunu pregradu upotpunjava membranozni lavirint, tako da je kanal puža time podeljen na dve skale - gornju (latinski: scala vestibuli) i donju ({jez-lat|scala tympani}}). Pregrada nedostaje jedino na vrhu puža, gde postoji otvor (latinski: helicotrema) preko koga dve skale međusobno komuniciraju.[4]

Vestibulum[uredi]

Centralni deo koštanog lavirinta čini vestibulum u koji su smeštene dve kesice membranoznog lavirinta utrikulus (mešnica) i sakulus (kesica), potom kanal koji ih spaja, zatim kanal koji vodi prema endolimfatičnoj kesici, a na prednjem zidu je otvor koji vodi prema pužu. Na spoljnjem zidu vestibuluma nalazi se ovalni otvor (latinski: fenestra ovalis) u kome leži pločica treće koščice srednjeg uva (latinski: stapes), pa se zato ovaj prozor zove još i tremni prozor (latinski: fenestra vestibuli).

Vestibular organs- canals, otolith, cochlea.srpski-1.JPG

Polukružni kanali[uredi]

Zadnji-gornji deo koštanog lavirinta čine tri polukružna koštana kanala koja polaze i završavaju u vestibulumu i koja su razmeštena u tri ravni. Ove ravni nisu međusobom potpuno ortogonalne niti se poklapaju sa odgovarajućim ravnima prostora, pa su zbog toga i kanali dobijali različita imena:

  • Spoljni polukružni kanal (laterale) zauzima, pri vertikalnom položaju glave, ugao od 30° prema horizontali, pa je pravilniji naziv spoljni, nego horizontalni kanal.
  • Gornji polukružni kanal (superior) se naziva još i prednji (anterior), jer leži u približno sagitalnoj ravni upravno na osu piramide,
  • Zadnji polukružni kanal (posterior) nosi naziv i frontalni-čeoni, jer je paralelan sa celom zadnjom stranom piramide, kao i sa njenom osom.

Sva tri polukružna kanala, blizu jednog od svojih ušća u tremu-vestibulum ima vretenasto proširenje (ampulu) u kojoj je smešten odgovarajući senzorni aparat.

Membranozni lavirint[uredi]

Radi što bezbednijeg funkcionisanja senzorni elementi oba organa (sluha i ravnoteže) smeštena su u membranoznom lavirintu (latinski: labyrinthus membranaceus) koji se nalazi u koštanom lavirintu (latinski: labyrinthus osseus). Zadnje-gornji deo lavirinta, ili lavirint u užem smislu, pripada vestibularnom aparatu dok se u njegovom prednje-donjem delu, ili pužu, nalazi periferni receptorni organa sluha - Kortijev organ.

Opnasti sistem[uredi]

Opnasti sistem kanala membranoznog lavirinta u osnovi podseća na koštani, s tim što im je lumen nekoliko puta manji a pokazuje i neke specifičnosti građe. Tako u jedinstvenom koštanom vestibulumu postoje dve membranozne kesice:

  • Utrikulus ili mešnica , je dimenzija 4 x 2 mm u kojoj se nalazi horizontalno postavljena makula mešnice (latinski: macula utriculi) i pet otvora membranoznih polukružnih kanala koji iz njega polaze;
  • Sakulus ili kesica, prečnika oko 2 mm u kojoj se nalazi vertikalno postavljena makula kesice (latinski: macula sacculi).

Dve kesice spaja (latinski: ductus utriculosaccularis) a sakulus je vezan za kohleu duktus-om reuniens-om. Svaki od membranoznih polukružnih kanala ima svoju ampulu blizu jednog od otvora u utrikulusu, s tim što gornji i zadnji polukružni kanal imaju svoje druge krajeve spojene u jedan zajednički. Svaku ampulu po sredini deli krista sastavljena od senzornih ćelija, čije su cilije smeštene u želatinastoj masi i sa njom čine kupulu. Iz makula i krista polaze vlakna statičkog dela osmog moždanog živca.

Membranozni puž (latinski: ductus cochlearis) zajedno sa koštanom laminom spiralis čini podelu između dveju skala puža, pa se zove središnja skala. Dužine je oko 35 mm a na preseku trouglastog oblika. Osnovu tog trougla i granicu prema skali timpani čini bazalna membrana, najuža na početku bazalnog zavoja kohleje, a sve šira što se ide bliže vrhu.

Granicu prema skali vestibuli čini tanka membrana Rejsneri, a prema koštanom zidu je spiralni ligament sa krvnim sudovima iz kojih se luči endolimfa. U druge dve skale je perilimfa. Na bazilarnoj membrani leži senzorni epitel organa sluha u posebnoj strukturi nazvanoj Kortijev organ. On ima tri reda spoljnjih i jedan red unutrašnjih senzornih ćelija smeštenih među potpornim ćelijama i prekrivenih posebnom membranom (latinski: membrana tectoria) koja dodirom sa cilijama izaziva slušni nadražaj. Vlakna statičkog i akustičkog dela osmog živca prolaze zajedno kroz unutrašnji akustički otvor, dug oko 10 a prečnika oko 5 mm, koji se otvara u zadnjoj moždanskoj jami.

Kroz unutrašnji slušni hodnik prolaze još živac lica, kao i arterija labirinta, terminalna grane arterije bazilaris. Po izlasku is unutrašnjeg slušnog hodnika vlakna statičkog i akustičnog dela se razdvajaju i dolaze do odgovarajućih sinapsi u produženoj moždini. Ona odatle preko brojnih jedara u moždanom stablu dosežu do odgovarajuih kortikalnih centara.[5]

Izvori[uredi]

  1. ^ Prives M. G., Lыsenkov N. K., Buškovič V. I. Anatomiя čeloveka / red. M. G. Prives. — izd. 9-e, pererab. i dop. — M.: Medicina, 1985. — 673 s. — 110 000 эkz.
  2. ^ Afanasьev Ю. I., Юrina N. A., Kotovskiй E. F. i dr. Glava 12. Sensornыe sistemы. Organы čuvstv, Gistologiя, citologiя i эmbriologiя Pod red. Ю. I. Afanasьeva, N. A. Юrinoй. — M.: Medicina, 2002. — S. 332—378. — 744 s. —. ISBN 5-225-04523-5.
  3. ^ Asanov A. Ю., Demikova N. S., Morozov S. A. Osnovы genetiki i nasledstvennыe narušeniя razvitiя u deteй red. A. Ю. Asanov. — M.: Izdatelьskiй centr «Akademiя», 2003. — 224 s. — 20 000 эkz. —. ISBN 5-7695-0966-X.
  4. ^ Slavoljub V. Jovanović, Neva L. Lotrić (1987). Deskriptivna i topografska anatomija čoveka. Beograd, Zagreb: Naučna knjiga. 
  5. ^ Soldatov I. B. Lekcii po otorinolaringologii: Učeb. posobie. — M.: Medicina, 1990. — 288 s. — (Učeb. lit. dlя studentov med. in-tov). — 40 000 эkz. —. ISBN 5-225-00848-8.

Literatura[uredi]

  1. The Internal Ear or Labyrinth (Auris Interna) education.yahoo.com
  2. Radmila Kovačević, Čulo sluha, Prirodno matematički fakultet Departman za biologiju i ekologiju Predmet: Osnovi neurobiologije Šk. 2010/11
  3. Slobodanka Lemajić-Komazec „Evaluacija auditivnog i vestibularnog sistema kod pacijenata sa multiplom sklerozom“ Doktorska disertacija, Novi Sad, 2011.
  4. Arthur C. Guyton John E. Hall Medicinska fiziologija, Savremena administracija Beograd 1999. ISBN 86-387-0599-9

Spoljašnje veze[uredi]