Fontana nevinih

Fontana nevinih

Bareljef nimfe i tritona (sada u Luvru)

Prednji i bočni pogledi na Fontanu nevinih u originalnom obliku, oko1670.

Fontana nevinih na svojoj prvobitnoj lokaciji u 17. veku (gravura iz 19. veka)

Fontana nevinih (reljefi); Luvr, Pariz, Arhiv Bruklinskog muzeja, Arhivska zbirka Gudjear

Fontana kakva je izgledala 1791. kada je francuski ustav proglašen na Trgu nevinih

Fontana nevinih danas (detalj)

Fontana nevinih je monumentalna javna fontana koja se nalazi na trgu Žoakim-du-Bele u okrugu Le Al u 1. arondismanu Pariza, u Francuskoj. Prvobitno nazvana Fontana nimfi, a izgradili su je između 1547. i 1550. godine arhitekta Pjer Lesko i vajar Žan Gužon u novom stilu francuske renesanse. To je najstarija monumentalna fontana u Parizu.

Istorija

Fontana je naručena kao deo dekoracije grada u znak sećanja na svečani kraljevski ulazak kralja Anrija II Valoa u Pariz 1549. godine. Umetnici su dobili zadatak da izgrade složene spomenike, uglavnom privremene, duž njegove rute, od Port San Deni do Palate Site, prolazeći pored Šatelet, Pont Notr-Dam i Katedrale. Fontana je postavljena na mestu ranije fontane koja datira iz vladavine Filipa II Avgusta, uz zid groblja Svetih Nevinih, na uglu ulice San Deni (kuda je prošla kraljeva povorka) i današnje ulice Berger, sa dve fasade u jednoj ulici, jednom fasadom u drugoj. Trebalo je da služi kao fontana, kao i veliki balkon za lokalne uglednike; podsećala je na zidove velike rezidencije, sa česmama za vodu duž ulice na nivou ulice, i stepeništem za lođu na gornjem nivou, gde su zvaničnici stajali na balkonu da pozdrave kralja. Njen prvobitni naziv je bio Fontana nimfi.

Kada je povorka prošla, struktura je postala obična fontana za susedstvo, sa česmama, ukrašenim lavljim glavama, koje su stalno propuštale vodu. Gornji sprat fontane je na kraju pretvoren u rezidenciju, sa prozorima i dimnjakom.

Godine 1787, iz sanitarnih razloga, pariska groblja su izmeštena van gradskih zidina, a nekadašnje groblje crkve Svetih nevinih, uz čiji je zid stajala fontana, pretvoreno je u tržni trg, Trg nevinih. Česma je bila predviđena za rušenje. Spašena je uglavnom zahvaljujući naporima pisca Katrmera de Kansija, koji je napisao pismo Pariskom Žurnalu pozivajući se na očuvanje "remek-dela francuske skulpture". Fontana je premeštena na sredinu velikog bazena na pijaci, podignuta na kameno postolje ukrašeno sa četiri lava i četiri bazena. Vajar Avgustin Pažu je dobio zadatak da izradi četvrtu fasadu za fontanu, u istom stilu kao i ostale tri, kako bi mogla da bude samostojeća.

Zbog lošeg sistema vodosnabdevanja Pariza, fontana je proizvodila samo mali protok vode. Pod Napoleonom Bonapartom, izgrađen je novi akvadukt iz reke Urk, i konačno je fontana šiknula vodom, u tolikom obilju da je ugrozila skulpturalnu dekoraciju. Manji bareljefi u podnožju fontane uklonjeni su 1810. godine i postavljeni u Muzej Luvr 1824. godine.

Godine 1858, za vreme Drugog francuskog carstva Luja Napoleona III, fontana je ponovo premeštena, na sadašnju lokaciju na skromnom postolju na sredini trga; a na svakoj fasadi dodato je šest bazena sa vodom za izlivanje, jedan iznad drugog.

Arhitektura

Pjer Lesko (1510–1578), arhitekta fontane, bio je odgovoran za uvođenje klasičnih modela i francuske renesansne arhitekture u Pariz. Fransoa I ga je imenovao za glavnog arhitektu Palate Luvr, a tokom narednih godina transformisao je zgradu iz srednjovekovnog zamka u renesansnu palatu. Sa Žan Gužonom je radio na dekoraciji dve fasade palate Luvr.

Arhitektura fontane inspirisana je nimfeumom starog Rima, građevinom ili spomenikom ukrašenim statuama nimfa, tritona i drugih božanstava vode.

Skulpturalna dekoracija

Godine 1547. Žan Gužon (1510–1572) postao je dvorski vajar Anrija II, a ova fontana je bila jedna od njegovih prvih važnih naloga. Iste godine napravio je ilustracije za francuski prevod Vitruvijeve knjige arhitekture, glavnog klasičnog izvora arhitekture italijanske renesanse i francuske renesanse. Kasnije je ponovo radio sa Pjerom Leskoom na bareljefima za palatu Luvr.

Iako je bio dvorski vajar Anrija II, Gužon je bio protestant, a pobegao je u Italiju tokom francuskih verskih ratova, kada je Anri II započeo ozbiljan progon francuskih protestanata.

Gužon je bio jedan od prvih francuskih vajara koji je crpeo inspiraciju iz skulptura starog Rima, posebno skulptura bareljefa na rimskim sarkofazima. Nimfa i triton na jednom od panela fontane podsećali su na rimski sarkofag u Grotaferati, koji je bio izložen kada je Gužon bio u Rimu, a koji je bio tema nekoliko umetnika iz 16. veka. Tritonova kosa je ličila na onu na drevnoj statui reke Tibar, koja je otkrivena u Rimu 1512.

Gužonov rad na fontani inspirisan je i italijanskim umetnicima koji su došli da rade za Fransoa I u zamak Fontenblo, Rosom Fjorentinom (1495—1540) i Frančeskom Primatičom (1504—1570). Nimfa i morski zmaj na fontani imali su istu pozu kao nimfa iz Fontenbloa, od Rosa, u Galeriji Fransoa I u zamku, a ženski oblici nimfi, sa svojim izduženim telima, uskim ramenima i malim, visokim grudima, ličile su na idealizovane ženske figure Primatičija.

Gužonov lični doprinos bio je dekorativni vrtložni pokret u skulpturama, sa valovitim draperijama i uvijenim svicima napravljenim od morskih školjki i repovima morskih stvorenja.

Vidi još

• Fountains in Paris

Literatura

• Paris et ses fontaines, de la Renaissance à nos jours, texts assembled by Dominque Massounie, Pauline-Prevost-Marchilhacy and Daniel Rabreau, Délegation a l'action artistique de la Ville de Paris
• Hillairet, Jacques (1985). Dictionnaire historique des rues de Paris. Paris: Editions de Minuit. ISBN 2-707-310549. 
• H. Sauval, Histoire et recherche des antiquités de la ville de Paris, Paris, 1724, t.1., p. 21
• G. Brice, Description nouvelle de ce qu'il y a de plus remarquable dans la Ville de Paris, Paris, 1725, 8th ed. p. 325
• J.-A. Piganiol de la Force, Description historique de la Ville de Paris et de ses environs, Paris, 1778, 6th edition, p. 325
• J.-C. Quatremère de Quincy, Encyclopédie méthodique, Paris, 1800, pp. 475–7