Hamurabijev zakonik

Iz Vikipedije, slobodne enciklopedije
Idi na: navigaciju, pretragu
Deo Hamurabijevog zakonika

Hamurabijev zakonik predstavlja najpoznatiji i najbolje sačuvani zakonik drevne Mesopotamije. Pronađen je 1902. godine u iranskom gradu Suzi, gde ga je kao ratni plen odneo elamićanski kralj Šutruk Nahunt u 12. veku p. n. e.. Tekst je ispisan na steni od crnog diorita, visokoj 2,62 m. Danas se čuva u muzeju Luvr. Zakonik je preveo na francuski orijentalist Šel a na srpski jezik ga je preveo profesor Čedomir Marković 1925. godine. Na vrhu stele nalazi se slikovni prikaz boga sunca Šamaša, kako sedi, i Hamurabija dok stoji u naklonu pred njim. Bog nadahnjuje vladara da donese svoj zakonik, ali vladar vrši zakonodavnu delatnost. Zakonik je nastao u poslednjim decenijama vladavine Hamurabija (vladao 17281686. p. n. e.). U značajnije karakteristike Hamurabijevog zakonika, po čemu je on naročito poznat i što ga razlikuje od klinopisnih pravnih zbornika koji su mu prethodili, spada zakonodavčeva rigidna kaznena politika, sa upadljivo čestom primenom smrtne kazne, taliona i telesnih kazni.

Tri dela zakonika[uredi]

Zakonik se sastoji iz tri dela: prolog, članovi i epilog. U prologu piše kako je Hamurabi poslat od strane bogova na zemlju da na njoj uspostavi mir, red i pravičnost. Drugi deo sadrži, po Šelovoj numeraciji, 282. kratko ispisana člana. U završnom delu Hamurabi navodi svoje zasluge, obećava božanske nagrade onima koji poštuju zakonik i proklinje one koji ga ne poštuju. Zakonik se primenjivao u celoj Mesopotamiji i posle Hamurabijeve smrti.

Osnovne odlike[uredi]

Hamurabijev zakonik pravna pitanja rešava od slučaja do slučaja, te ne postoje opšte pravne odredbe. Pitanja koja su rešena običajnim pravom se ne nalaze u zakoniku. Iako se poziva na božansko poreklo, zakonik ne sadrži religijske odredbe i kazne. Zakonik sadrži 282 propisa, na početku zakonika su odredbe o procesu suđenja (do čl.5), deo o imovinskim odnosima (do čl. 126), deo porodičnog prava (do čl. 195), krivični zakoni (do 220) i na kraju o različitim poslovima i uslugama do zadnjeg člana. Bitna osobina zakona jeste da se njegove pravne norme odnose na pojedinačne slučajeve i ne poznaje apsktraktnu pravnu normu.

Obligaciono pravo[uredi]

U Hamurabijevom zakoniku obligacioni odnosi nastaju ugovorom (uz saglasnost volja) ili deliktom (kršenjem građanske norme). Neke od vrsta obligacionih ugovora u zakoniku su: kupoprodaja, zajam, zakup i najam.

Porodično pravo[uredi]

Muž je imao pravo da na mestu ubije ženu preljubnicu i njenog zavodnika. Za saučesništvo u ubistvu svog supruga žena-preljubnica je nabijana na kolac, a za rđavo ponašanje i rasipništvo žena je isterivana iz kuće ili pretvarana u robinju. Sin koji udari, odnosno ošamari oca, kažnjavan je odsecanjem šake, dok se batinanje sina uopšte nije smatralo prestupom. Iako je brak u suštini bio monogam, bilo je izuzetaka kada je muž mogao dovesti drugu ženu (ako mu prva ne podari potomstvo ili je bolesna), ali je dužan da zadrži prvu ženu, u odnosu na koju je druga žena u podređenom planu.

Nasledno pravo[uredi]

Nasleđivanje se uglavnom vodi po muškoj liniji. Uglavnom se kao naslednici pojavljuju sinovi a ako ih ostavilac nema braća ili stričevi. Supružnici se međusobno ne nasleđuju pa ako žena umre nju nasleđuju takođe sinovi. Sin prvenac nema prednost u odnosu na ostale. Zakonik ne poznaje ni testamentalno nasleđivanje.

Krivično pravo[uredi]

Važio je princip taliona i krivični deo zakonika je bio poprilično surov i nerazvijen. Princip zub za zub je važio bukvalno što se vidi iz člana 200: „Ako neko izbije zube sebi ravnom čoveku, da se izbiju i njegovi zubi“. Naglašena je pravna nejednakost različitih društvenih slojeva. Vrsta i težina kazne koja se izriče prestupniku zavise od toga kojem društvenom sloju pripada žrtva, odnosno prestupnik, posebno da li slobodnim ljudima ili robovima. U pravilu se načelo taliona striktno primenjuje na pripadnike nižih slojeva, dok je za viši sloj najčešće predviđena novčana kazna.

Hamurabijev zakonik predstavlja određen pomak na dotadašnji sistem kažnjavanja (razlikuje se ubistvo iz nehata i sa predumišljajem, a za nenamerno povređivanje, predviđa se samo nadoknada troškova lečenja). Ali, za zakon koji za kaznu u 34 slučaja predviđa ubistvo (davljenje, spaljivanje, nabijanje na kolac), i sakaćenje (lomljenje kostiju, sečenje ušiju, šaka, grudi, izbijanje zuba i očiju), nikako se ne može reći da je blag i human. Nema kazni zatvorom ili prinudnim radom, a sve nejasnoće i nepotpunosti u zakonu su verovatno regulisane običajnim pravom.

Vidi još[uredi]

Literatura[uredi]

Dragan Nikolić - Istorija prava, stari i srednji vek. ISBN 978-86-7746-242-0.

Spoljašnje veze[uredi]