Пређи на садржај

Акадско царство

С Википедије, слободне енциклопедије
Акадско царство
Акадија
Акад

Акадско царство
Географија
Континент Азија
Регија Месопотамија
Престоница Акад
Друштво
Службени језик акадски
Религија сумерска митологија
Историја
Историјско доба стари век
 — Оснивање 2334. п. н. е.[1]
 — Укидање 2193. п. н. е.
Географске и друге карактеристике
Површина  
 — укупно 800.000 km² (2334. п. н. е.) km²
Земље претходнице и наследнице
Претходнице: Наследнице:
Рани династички период (Месопотамија) Гути (народ)
Трећа династија Ура

Акадско царство је било прво јединствено античко царство на територији Месопоматије које је основао акадски владар Саргон I када је ујединио акадске градове, а затим покорио међусобно завађење Сумере. Престоница је био Акад.[2] Акадом се првобитно звао северни део Месопотамије, насељен Сумерима, где је у доба Акадске династије (око 2350. п. н. е.) почео превладавати семитски елемент. У касније доба владари треће династије у Уру називали су се краљеви Сумера и Акада. Било је више градова у Акаду, од којих су најважнији Сипар, Вавилон и Киш.[3]

Акадско царство је достигло свој политички врхунац између 24. и 22. века пре нове ере, након освајања његовог оснивача Саргона од Акада. Под Саргоном и његовим наследницима, акадски језик је накратко наметнут суседним освојеним државама као што су Елам и Гути. Акад се понекад сматра првим царством у историји, иако значење овог појма није прецизно, а постоје и ранији сумерски наводи.[4][5]

Оснивање

[уреди | уреди извор]

Оснивач краљевства био је Саргон Ι.[6][7] Саргоново порекло било је скромно. Отац му је био узгајивач урми. Некако је доспео на двор кишког краља Урзабабе где се уздигао до позиције ноциоца краљевог пехара.[8] Из непознатих разлога, богови су наредили пад Урзабабе и долазак на власт Саргона. Сумерски текст каже да је Саргон владао 55 година, од 2334. до 2279. године п. н. е.[9] Учврстивши се на престолу, Саргон покреће поход на западни Иран, али и ка северу. Успешно је ратовао са тадашњим моћним државама као што су Мари, Ебла и даље ка западу све до „Кедрове шуме и Сребрних планина“ (данашњи Либан и планине Таурус). Поразио је и заробио краља Урука, Лугал-Загезија. Градови Елама су такође поражени и опљачкани. Вавилон, који тада још увек није било значајно место, Саргон је разорио. Успешно је ратовао и на југу, а према неким изворима је прешао и на Кипар. Тиме је ујединио Месопотамију и основао прво царство у историји. Оно је обухватало територије Елама, Сузу, Сумера, Акада, северне територије од Акада и Сирију.[10]

Краљеви Акада

Саргона су наследила двојица синова — Римуш и Маништушу. О њима нема много података, али се зна да су очували успехе очевих похода и учврстили власт династије. Римуш је успешно угушио устанке који су избили након очеве смрти. Водио је три похода против Елама (Хишерпрашер ΙΙ). Његов брат и наследник свакако је владао Еламом. Маништушу је наследио син Нарам-Син (2254-2218. п. н. е.). Под Нарам-Сином Акадско царство доживљава врхунац моћи. Нарам-Син је подигао бројне гарнизоне од северне Сирије до западног Ирака. Његову владавину карактерише и градитељска делатност. Водио је успешне походе ка западу против Ебле што отвара питање до које мере је ова област била саставни део царства. Бохаскејски натпис наводи да се против Нарам-Сина удружило седамнаест краљева и да их је све поразио.

Две таблице нађене у Телу (Гирсу) наводе како је Нарам-Син узео нову титулу — „краљ све четири стране света“, тј. универзума. Тиме је себе прогласио божанством. Као божанству су му се морали обраћати и свештеници и народ.

Опадање и пропаст

[уреди | уреди извор]

Касније повести о Нарам-Сину говоре о великим побунама против њега које је са успехом угушио. Нарам-Син је погинуо у сукобу са Гутима и њиховим вођом Енридавизиром. Наследио га је син Шар-кали-шари који се на власти успео одржати двадесет и пет година (2153—2129). Владавину је започео у лошим условима. Урук и Елам су се још у време његове владавине прогласили независним. Установљено је традиционално објашњење да су Гути са Загроса уништили Акад чија је сврха била да објасни нагли пад династије након смрти Нарам-Сина. Међутим, династија је завржала власт и након Шар-кали-шарове владавине. Након његове владавине наступа кратак период анархије током које су се у три године изменила четворица владара (Иргиги, Ими, Нанум и Илулу). Анархију је окончао краљ Дуду. Дуду и Шудурулу били су последњи владари Акадског краљевства. Укупно су владали четрдесет и шест година. Неколицина месних владара успоставила су независност градова у јужној Месопотамији тако да се територија Дудуа и Шудурулуа смањила на непосредну околину града.

Акадско краљевство била је строго централизована држава. Престоница царства био је град Акад који до данас није тачно лоциран. Обично се претпоставља да је у каснијим временима територија данашњег Ирака која се протезала од Багдада до Нипура називана Акадом док је територија од Нипура до Залива називана Сумером. Освојеним областима владали су краљеви намесници који су носили титулу „енси“. Нека места имала су и војног заповедника који је командовао малим гарнизоном.

Стварањем Акадског царства, семитски језик који се говорио у том подручју, познат као акадски језик,[11][12][13] потискује сумерски[14][15][16] и доминира подручијима Месопотамије две хиљаде година. У Акадском царству користио се његов посебан облик, тзв. староакадски језик. Сумерски језик и даље остаје књижевни језик и језик религијских обреда.

Акад у Библији

[уреди | уреди извор]

Акад се помиње у Библији у Књизи постања, где се наводи као један од Нимрудових градова (усп. Пост 10,10).

Акадски владари

[уреди | уреди извор]

Референце

[уреди | уреди извор]
  1. ^ „Size and Duration of Empires Growth-Decline Curves, 3000 to 600 B.C.” (PDF). Social Science Research. Архивирано (PDF) из оригинала 2022-10-09. г. 
  2. ^ Илијин, Душан; Катић, Татјана (2013). Историја за први разред гимназије свих смерова. Београд: Завод за уџбенике. стр. 36. ISBN 978-86-17-18229-6. 
  3. ^ Mish, Frederick C., ур. (1983). „Akkad”. Webster's ninth new collegiate dictionary (9th изд.). Springfield, MA: Merriam-Webster. ISBN 0-87779-508-8. 
  4. ^ F Leo Oppenhiem – Ancient Mesopotamia
  5. ^ Liverani (1993), p. 3. "The factual criticism is that empires existed even before Akkad: or more properly that the term and concept of 'empire' has been recently applied (on not worse grounds than in the case of Akkad) to other older cases, from the Uruk of the late-Uruk period to the Ebla of the royal archives, to the very state formations of the Sumerian south in the period called in fact 'proto-imperial'. In no case is the Akkad empire an absolute novelty [...] 'Akkad the first empire' is therefore subject to criticism not only as for the adjective 'first' but especially as for the noun 'empire'.
  6. ^ „Sargon inscriptions”. cdli.ucla.edu. 
  7. ^ also "Sargon the Elder", and in older literature Shargani-shar-ali and Shargina-Sharrukin. Gaston Maspero (ed. A. H. Sayce, trans. M. L. McClure), History of Egypt, Chaldea, Syria, Babylonia and Assyria (1906?), p. 90.
  8. ^ Bauer, Susan Wise (2007). The History of the Ancient World: From the Earliest Accounts to the Fall of Rome. W. W. Norton & Company. ISBN 9780393070897 — преко Google Książki. 
  9. ^ The date of the reign of Sargon is highly uncertain, depending entirely on the (conflicting) regnal years given in the various copies of the Sumerian King List, specifically the uncertain duration of the Gutian dynasty. The added regnal years of the Sargonic and the Gutian dynasties have to be subtracted from the accession of Ur-Nammu of the Third Dynasty of Ur, which is variously dated to either 2047 BC (Short Chronology) or 2112 BC (Middle Chronology). An accession date of Sargon of 2334 BC assumes: (1) a Sargonic dynasty of 180 years (fall of Akkad 2154 BC), (2) a Gutian interregnum of 42 years and (3) the Middle Chronology accession year of Ur-Nammu (2112 BC).
  10. ^ Van de Mieroop, Marc. A History of the Ancient Near East: ca. 3000–323 BC. Blackwell, 2006, ISBN 978-1-4051-4911-2. p. 63.
  11. ^ Black, Jeremy A.; George, Andrew; Postgate, J. N. (2000-01-01). A Concise Dictionary of Akkadian. Otto Harrassowitz Verlag. стр. 10. ISBN 9783447042642. Архивирано из оригинала 2021-05-11. г. Приступљено 2020-10-15. 
  12. ^ John Huehnergard & Christopher Woods, "Akkadian and Eblaite", The Cambridge Encyclopedia of the World's Ancient Languages. Ed. Roger D. Woodard (2004, Cambridge) Pages 218–280
  13. ^ Deutscher, Guy (2007). Syntactic Change in Akkadian: The Evolution of Sentential Complementation. Oxford University Press US. стр. 20—21. ISBN 978-0-19-953222-3. 
  14. ^ Joan Oates (1979). Babylon [Revised Edition] Thames and Hudston, Ltd. 1986 p. 30, 52–53.
  15. ^ The A.K. Grayson, Penguin Encyclopedia of Ancient Civilizations, ed. Arthur Cotterell, Penguin Books Ltd. 1980. p. 92
  16. ^ Piotr Michalowski, "Sumerian," The Cambridge Encyclopedia of the World's Ancient Languages (2004, Cambridge), pg. 22

Литература

[уреди | уреди извор]

Спољашње везе

[уреди | уреди извор]