Hans Pficner

S Vikipedije, slobodne enciklopedije
Hans Pficner
Hans Pficner, snimljen 1910. godine
Datum rođenja(1869-05-05)5. maj 1869.
Mesto rođenjaMoskva
Datum smrti22. maj 1949.(1949-05-22) (80 god.)
Mesto smrtiSalcburg

Hans Erih Pficner (nem. Hans Erich Pfitzner; Moskva, 5. maj 1869 — Salcburg, 22. maj 1949) bio je nemački kompozitor, dirigent, polemičar i samoproglašeni antimodernista. Njegovo najpoznatije delo je post-romantičarska opera Palestrina (1917), zasnovana na životu kompozitora Đovanija Pjerluiđija da Palestrine iz šesnaestog veka.

Život[uredi | uredi izvor]

Pficner je rođen u Moskvi gde je njegov otac svirao violončelo u pozorišnom orkestru. Porodica se vratila u rodni grad njegovog oca Frankfurt 1872. godine, kada je Pficner imao dve godine. Rano je učio violinu od svog oca, a najranije kompozicije sastavio je u svojoj 11. godini. Prve pesme napisao je 1884. Od 1886. do 1890. studirao je kompoziciju kod Ivana Knora i klavir kod Džejmsa Kvasta na Konzervatorijumu Hoh u Frankfurtu. Predavao je klavir i teoriju na Konzervatorijumu u Koblencu od 1892. do 1893. godine. Godine 1894. postavljen je za dirigenta Državnog teatra u Majncu gde je radio nekoliko meseci. 1908. godine je postavljen na mesto direktora opere i konzervatorijuma u Strazburu.[1]

Centralni događaj u Pficnerovom životu bila je francuska aneksija carskog Alzasa — a sa njim i Strazbura — posle Prvog svetskog rata. Pficner je izgubio sredstva za život a njegova gorčina i pesimizam produbili su se smrću njegove žene 1926. i meningitisom koji je zahvatio njegovog starijeg sina Pola, koji je bio na institucionalnoj medicinskoj nezi.

Pficnerov magnum opus bila je Palestrina, koja je premijerno izvedena u Minhenu 12. juna 1917. pod dirigentskom palicom Bruna Valtera. Dan pre nego što je umro u februaru 1962, Volter je izdiktirao svoje poslednje pismo, koje je završio rečima: „Uprkos svim mračnim iskustvima današnjice, još uvek sam uveren da će Palestrina ostati. Delo ima sve elemente besmrtnosti“.[2]

Hans Pficner snimljen 1905. godine

Možda najslavnije od Pficnerovih proznih dela je njegov pamflet „Opasnost od futurista" (nem. Futuristengefahr), napisan kao odgovor na Skicu za novu estetiku muzike Ferućija Buzonija. „Buzoni“, požalio se Pficner, „sve svoje nade u zapadnjačku muziku polaže u budućnost i sadašnjost i prošlost shvata kao težak početak, kao pripremu. Ali šta ako je drugačije? Šta ako se trenutno nalazimo na vrhu, ili da smo ga već nadvisili?"[3][4]

Nacističko doba[uredi | uredi izvor]

Pficner je prvo bio uvažavan od strane važnih ličnosti u nacističkoj Nemačkoj, posebno od Hansa Franka, sa kojim je bio u dobrim odnosima. Ali ubrzo je pao u nemilost kod nacista zbog svog dugogodišnjeg muziciranja i druženja sa dirigentom jevrejskog porekla Brunom Valterom. Navukao je dodatni gnev nacista odbijajući da se povinuje zahtevu režima da obezbedi scensku muziku za Šekspirov San letnje noći umesto muzike Feliksa Mendelsona, neprihvatljivog za naciste zbog jevrejskog porekla. Pficner je tvrdio da je Mendelsonov original bio daleko bolji od bilo čega što je on sam mogao da ponudi kao zamenu.

Već 1923. godine Pficner i Hitler su se sreli kada ih je upoznao Anton Dreksler. Tokom susreta, razgovorom je dominirao Hitler, ali se Pficner usudio da mu protivreči u vezi sa homoseksualnim i antisemitskim misliocem Otom Vajningerom, što je dovelo do toga da je Hitler napustio sastanak besan. Kasnije je Hitler rekao nacističkom teoretičaru Alfredu Rozenbergu da ne želi „da ima ikakve veze sa tim jevrejskim rabinom“. Pficner, nesvestan ovog komentara, verovao je da ima Hitlerove simpatije.[5] Kada su nacisti došli na vlast 1933. godine, Rozenberg je angažovao Pficnera, inače lošeg govornika, da te iste godine drži predavanja za Borbeni savez za nemačku kulturu (nem. Kampfbund für deutsche Kultur) i Pficner je prihvatio, nadajući se da će mu to pomoći da stekne uticajniju poziciju.[1]

Vrlo rano u Hitlerovoj vladavini, Pficner je dobio zabranu od Hansa Franka (u to vreme ministra pravde u Bavarskoj) i Vilhelma Frika (ministar unutrašnjih poslova u Hitlerovom kabinetu) da ne putuje na Salcburški festival 1933. da diriguje svojim violinskim koncertom. Pficner je uspeo da dobije dirigentski ugovor sa Minhenskom operom 1928. godine, ali je naišao na ponižavajući tretman glavnog dirigenta Hansa Knapercbuša i intendanta operske kuće, čoveka po imenu Frankenštajn.

Godine 1934. Pficner je bio primoran da se penzioniše sa pozicije operskog dirigenta, scenskog reditelja i profesora akademije. Dobio je minimalnu penziju od nekoliko stotina maraka mesečno. Za miting nacističke partije 1934. Pficner se nadao da će mu biti dozvoljeno da diriguje; ali je bio odbijen, i tada je saznao da ga Hitler smatra polu-Jevrejinom. Pficner se potom osećao da je primoran da dokaže da ima nejevrejsko poreklo. Do 1939. se potpuno razočaro nacističkim režimom.

Pficnerovi stavovi o „ jevrejskom pitanju“ bili su i kontradiktorni i nelogični.[6] On je jevrejstvo posmatrao kao kulturnu osobinu, a ne kao rasnu. Izjava iz 1930., zbog koje je dobijao minimalnu penziju, bila je da iako bi Jevrejstvo moglo predstavljati „opasnost za nemački duhovni život i nemačku kulturu“, mnogi Jevreji su učinili mnogo za Nemačku i da antisemitizam sam po sebi treba osuditi.[7] Time je pokazao spremnost da napravi izuzetke od opšte politike antisemitizma.

Tokom svoje karijere radio je sa muzičarima jevrejskog porekla. Početkom tridesetih često je pratio čuvenu opersku pevačicu jevrejskog porekla kontralto Otili Mecger-Laterman, koja je kasnije ubijena u Aušvicu. Na recitalima joj je posvetio svoje četiri pesme. Posvetio je svoje pesme iz opusa 24, kritičaru i osnivaču jevrejskog kulturnog društva Arturu Eloseru 1909. Ipak, Pficner je održavao bliske kontakte sa radikalnim antisemitima poput muzičkih kritičara Valtera Abendrota i Viktora Junka.

Grob Hansa Pficnera u Beču

Pošto je Pficnerov dom uništen u ratu savezničkim bombardovanjem, a njegovo članstvo u Minhenskoj muzičkoj akademiji ukinuto zbog govora protiv nacizma, kompozitor se 1945. našao bez krova nad glavom i mentalno bolestan. Ali nakon rata je denacifikovan i ponovo penzionisan, zabrane nastupa su mu ukinute i odobren mu je boravak u domu za stare u Salcburgu. Tu je 1949. godine i umro. Nakon dugog zanemarivanja, Pficnerova muzika je ponovo počela da se pojavljuje u operskim kućama, koncertnim salama i studijima za snimanje tokom 1990-ih, uključujući kontroverzno izvođenje produkcije Palestrine u Kovent Gardenu u Linkoln centru na Menhetnu 1997. godine.

Tokom 1990-ih sve više i više muzikologa, uglavnom nemačkih i britanskih, počelo je da ispituje Pficnerov život i rad. Biograf Hans Peter Fogel napisao je da je Pficner bio jedini kompozitor nacističke ere koji je pokušao da se uhvati u koštac sa nacionalsocijalizmom i intelektualno i duhovno nakon 1945.[8] Sabine Buš je 2001. godine ispitivala ideološko natezanje kompozitorove veze sa nacionalsocijalistima, delimično na osnovu ranije nedostupnog materijala. Ona je zaključila da, iako kompozitor nije bio nedvosmisleni simpatizer nacista niti nedvosmisleni antisemitski šovinista, ipak je bio u kontaktu sa nacističkim moćnicima za koje je mislio da će promovisati njegovu muziku i postao je ogorčen tek kada su nacisti smatrali da je „mrzovoljna muzika starog majstora od male propagandne koristi“.[9] Najsveobuhvatniji izveštaj na engleskom jeziku o Pficnerovim odnosima sa nacistima napisao je Majkl Kejter.[10]

Muzički stil i prijem[uredi | uredi izvor]

Hans Pficner predstavljen na nemačkoj poštanskoj marki iz 1994. godine

Pficnerovu muziku — uključujući dela u svim glavnim žanrovima osim simfonijske pesme — poštovali su savremenici kao što su Gustav Maler i Ričard Štraus. Iako Pficnerova muzika odaje vagnerijanske uticaje, a sam Pficner je tražio priznanja od takvih „anti-vagnerijanskih“ kompozitora kao što su Maks Bruh i Johanes Brams.

Pficnerova dela kombinuju romantične i kasnoromantičarske elemente sa proširenim tematskim razvojem, atmosferskom muzičkom dramom i intimnošću kamerne muzike. Muzikolog sa Univerziteta Kolumbija Valter Friš opisao je Pficnera kao „regresivnog modernistu“: On je veoma lični izdanak klasične/romantičarske tradicije, kao i konzervativne muzičke estetike[11], dok je Pficner branio svoj stil u svojim spisima.[12] Posebno se ističu Pficnerove brojne i delikatne kompozicije pod uticajem Huga Volfa, ali sa svojim prilično melanholičnim šarmom. Nekoliko kompozicija je tokom 1930-ih snimio istaknuti bariton Gerhard Huš. Njegova prva simfonija — Simfonija u ce-molu — doživela je čudnu genezu: uopšte nije bila zamišljena u orkestarskim terminima, već je bila prerada gudačkog kvarteta. Kompozitor Artur Honeger piše 1955. godine, nakon što je kritikovao previše polifonije i predugačak orkestarski tekst u dugom eseju posvećenom Palestrini:

Muzički, delo pokazuje vrhunski dizajn, koji zahteva poštovanje. Teme su jasno oblikovane, što olakšava praćenje. . . [13]

Pficnerov rad su cenili savremenici, uključujući Riharda Štrausa i Gustava Malera, koji su Pficnerov prvi gudački kvartet (u D-duru) iz 1902/03. eksplicitno opisali kao remek delo.[14] Tomas Man je pohvalio Palestrinu u kratkom eseju objavljenom u oktobru 1917, pa je osnovao Udruženja za nemačku muziku Hans Pficner 1918. Tenzije sa Manom su se, međutim, razvile i njih dvojica su prekinuli odnose do 1926.

Od sredine 1920-ih, Pficnerova muzika je sve više padala u senku Riharda Štrausa. Njegova opera Srce (nem. Das Herz) iz 1932. billa je neuspeh, pa je od tada Pficner postao periferna figura u muzičkom životu nacističke Nemačke, a njegova muzika se izvodila ređe nego u kasnim danima Vajmarske republike.[15]

Učenici Hansa Pficnera[uredi | uredi izvor]

  •  Sem Drezden (1881–1957)
  • Ture Rangstrem (1884–1947)
  • Oto Klemperer (1885–1973)
  • V. H. Hevlet (1873–1940)
  • Hajnrih Jakobi (1889–1964)
  • Česlav Marek (1891–1985)
  • Čarls Minh (1891–1968)
  • Feliks Volfs (1892–1971)
  • Karl Orf (1895–1982)
  • Hajnrih Sutermajster (1910–1995)

Izvori[uredi | uredi izvor]

  1. ^ a b Lönnecker, Hans (2003). „Boden für die Idee Adolf HItlers auf kulturellem Felde gewinnen” (PDF). 
  2. ^ Liner notes to the Rafael Kubelik/Nicolai Gedda/Dietrich Fischer-Dieskau DG recording
  3. ^ „VÂNIA SCHITTENHELM - BUSONI UND PFITZNER”. www.rodoni.ch. Pristupljeno 2022-08-17. 
  4. ^ „The Dangerous Issue of Modern Music in the...”. www.rem.ufpr.br. Pristupljeno 2022-08-17. 
  5. ^ Nast, Condé (1997-07-14). „THE DEVIL'S DISCIPLE”. The New Yorker (na jeziku: engleski). Pristupljeno 2022-08-17. 
  6. ^ Michael Kater, Composers of the Nazi Era: Eight Portraits (NY: Oxford University Press, 2000), 144–182, esp. 146, 160, ISBN 978-0-19-509924-9
  7. ^ Williamson, John (1992). The Music of Hans Pfitzner (Oxford Monographs on Music). Oxford University Press. str. 318—319. 
  8. ^ Vogel, Johann Peter (1989). Hans Pfitzner: Mit Selbstzeugnissen und Bilddokumenten. Reinbek: Rowohlt. str. 86. 
  9. ^ Busch, Sabine (2001). Hans Pfitzner im Nationalsozialismus. Stuttgart: Metzler. 
  10. ^ Michael Kater, Composers of the Nazi Era: Eight Portraits (NY: Oxford University Press, 2000), 144–182, esp. 146, 160, ISBN 978-0-19-509924-9.
  11. ^ dtv-Atlas zur Musik: Tafeln und Text, Vol. 2: Historischer Teil: Vom Barock bis zur Gegenwart. Munich: Bärenreiter Verlag. 1985. str. 517. 
  12. ^ Brockhaus, F. A. (1979). Riemann Musiklexikon, Vol. 2. Mainz: Schott. str. 297. 
  13. ^ Reclam, Philipp; Arthur Honegger (1980). Beruf und Handwerk des Komponisten – Illusionslose Gespräche, Kritiken, Aufsätze. Leipzig. str. 55. 
  14. ^ Mahler-Werfel, Alma (1991). Mein Leben. Frankfurt am Main: Fischer Taschenbuch Verlag. str. 69. 
  15. ^ Hermand, Jost (2008). Glanz und Elend der deutschen Oper. Cologne/Weimar: Böhlau Verlag. str. 176. 

Dodatna literatura[uredi | uredi izvor]

Spoljašnje veze[uredi | uredi izvor]

Preuzeto iz „https://sr.wikipedia.org/w/index.php?title=Ханс_Пфицнер&oldid=27220246”