Pređi na sadržaj

Hozroje II

S Vikipedije, slobodne enciklopedije
Hozroje II
Zlatna kovanica sa likom Hozroja II
Lični podaci
Datum rođenja570.
Mesto rođenjaKtesifon,
Datum smrti28. februara 628.
Mesto smrtiKtesifon,
Porodica
SupružnikMarija, Širina
PotomstvoKavad II, Borandukht, Farrukhzad Khosrau V
RoditeljiHormizd IV
Bistam
DinastijaSasanidi
Šahanšah Sasanidske Persije
PrethodnikHormizd IV
NaslednikKavad II

Hozroje II (vladao 590/91 — 628), sin Hormizda IV i unuk Hozroja I, je bio sasanidski šahanšah. Posle očevog ubistva postavljen je za šaha, ali je njegovu vlast uzurpirao Bahram VI, prisilivši ga da izbegne u Vizantiju. Car Mavrikije ga je podržao u borbi protiv uzurpatora, po cenu izvesnih teritorijalnih ustupaka. Po ubistvu Mavrikijevom, Hozroje je objavio rat Vizantiji, istupajući kao osvetnik ubijenog cara. Za vreme njegove vladavine Persija je doživela svoj zenit, koji, istina, nije bio dugog veka. Ubio ga je sin i naslednik, Kavad II.

Persija uoči stupanja Hozroja II na scenu

[uredi | uredi izvor]
Reljef iz Takvasana (provincija Kermanštah) iz doba Sasanida. Veruje se da figura na gornjem središnjem delu okružena božanstvima Ahurom Mazdom (desno) i Anahitom (levo) prikazuje Hozroja II. Ispod njega nalazi se jedan od najstarijih prikaza katafrakta, teško oklopljenog konjanika.

Hozroje I (um. 579), deda Hozroja II, raskinuo je mirovni ugovor iz 562. godine sklopljen još sa vizantijskim carem Jusinijanom. Razlog tome jeste odbijanje Justina II da plaća danak persijskom caru. Godine 572. izbio je žestok i dugotrajan rat. Hozroje I je napao Jermeniju, strategijski i trgovinski važnu zemlju, zaposeo tvrđavu Daru na reci Eufratu i opustošio veći deo Antiohije. Godine 579. započeti su mirnovni pregovori, koji su, međutim, prekinuti smrću Hozroja I.[1][2]

Sin Hozroja I, Hormizd (ili Ormizd) IV (um. 590) nije pristao da se odrekne plodova očevih osvajanja, tako da se rat nastavio. Međutim, u isto vreme, carstvo se suočilo i sa drugim neprijateljima. Pojedina arapska plemena upala su u donji Irak pljačkajući i paleći sve pred sobom. Bilo na podstrek Vizantinaca ili čisto radi plena, sa istoka su udarili Turci, prodrvši u severoistočne provincije carstva. Sposobni i energični persijski vojskovođa, Bahram Čobin (um. 591?), suprotstavio se Turcima koje je naterao da plaćaju tribut i šalju vojne kontingente (588/9). Nakon toga, isti je poslat na Kavkaze da odbije navalu nomada, po svemu sudeći Hazara. I tu je izgleda bio uspešan, uprkos nedostatku izvora koji bi to potvrdili. Najzad, svršivši stvari na istoku i severu, mogao se suprotstaviti Vizantijskom carstvu. Međutim, pretrpeo je ozbiljne poraze kod Nisibisa (današnji Nusajbin, jugoistočna Turska) i na reci Araks 589. g.[1][3]

Car, koji je očigledno zavideo svom popularnom vojskovođi, iskoristio je te poraze kao izgovor da ga razreši dužnosti. Međutim, uprkos porazima, Bahram je i dalje bio dovoljno moćan da se postavi na čelo zavere protiv cara. Njegovim vernim trupama pridružila se vojska iz Mesopotamije. Persija je zapala u unutrašnje nemire. Car je, istina, pokušao da organizuje neki otpor, ali bez ikakvog uspeha. Izostala je podrška sasanidskog plemstva, kao i visokog sveštenstva koje nije trpelo njegovu tolerantnu politiku prema hrišćanima i ostalim verskim zajednicama. Našao se potpuno usamljen i okružen neprijateljima sa svih strana. Time što je dao uhapsiti neposlušne plemiće, sebi je ubrzao kraj. U samoj carskoj rezidenciji u Ktesifonu organizovana je zavera protiv njega. Dva njegova šuraka, Bindoje i Bistam, zarobili su ga i po drevnom običaju oslepeli. Njegovog sina Hozroja uzdigli su na presto. To se dogodilo u februaru, a nešto docnije Hormizd je preminuo od posledica oslepljivanja.[1][3]

Dolazak Hozroja II na vlast

[uredi | uredi izvor]

Hozroje je pokušao da se sporazume sa vođom pobunjenika, Bahramom, koji je bio u blizini Ktesifona kada se zbilo gore pomenuto. Pošto nikako nije mogao da se pogodi s njim, preostalo mu je ništa drugo no da se pripremi za borbu. Dve vojske su se sastale kod Hulvana (krajnji zapadni deo današnjeg Irana), ali se nisu sukobile. Uvidevši da nema nikakvih izgleda da porazi Bahrama, Hozroje je bio prinuđen da se povuče natrag u Ktesifon, da bi odatle krenuo ka Istočnorimskom carstvu. Prašavši Eufrat naišao je na jedno svetilište u Kirkeziju, gde je primljen srdačno. Odatle je poslao pismu caru Mavrikiju (582 — 602) tražeći od njega pomoć. Nakon što se konsultovao sa svojim savetnicima, Mavrikije mu je uputio formalan poziv na dvor, obećavši mu da će postupati s njim kao s rođenim sinom. Predviđeno je čak da će biti pušteni i zarobljeni Persijanci.[1][3][4]

Bahram se sa svoje strane proglasio 9. marta 590. g za sasanidskog cara. Znajući da je Hozroje izbegao Mavrikiju, poslao je izaslanike vizantijskom caru sa zahtevom da se ne upušta u nikakve pregovore sa legitimnim persijskim carem. Obećao mu je da će, ukoliko ostane neutralan, predati Nisibis i celu Mesopotamiju s desne strane Tigra. Sa svoje strane, Hozroje je obećao vizantijskom caru Daru, Martipolj, deo Jermenije (drugim rečima, sve ono što je Hozroje I osvojio) i oslobađanje od godišnjeg danka. U Carigradu mišljenja su varirala od struje do struje. Senat je zahtevao od Mavrikija da gleda državne interese i pusti Persiju da zapadne u anarhiju. Međutim, Mavrikije je ipak odlučio da podrži legitimnog cara i vrati ga na presto. Na taj način on je napustio dotadašnju zapadnu politiku nemešanja u unutrašnje odnose Sasanidskog carstva. Obezbedio je Hozroju 60.000 vojnika, kao i zlato da može finansirati troškove pohoda. Iranski istoričari procenjuju da je u pitanju 40 vagona zlata.[1][3][4]

Hozroje je upao u Persiju iz pravca severozapada. Kod Atropatene prišlo mu je 8.000 savaranaca (persijski: savārān = „onaj koji jaše konja“). Potom je udario na Bahramovu vojsku predvođenu vojskovođom Brizacijem, u blizini Eufrata, prema jugozapadu. Iako sami detalji bitke nisu baš najjasniji, zna se da je Brizacijeva vojska potučena, a sam on je pao zarobljeništva. Podlegao je na mukama koje su priređene na proslavi kojoj su prisustvovali Vizantinci i pristalice Hozroja. Moguće je da uzrok Brizacijevog poraza leži u tome što je bio brojčano nadjačan. To je zato što Bahram za vreme ove vojne nikada nije okupio celokupnu snagu savaranaca, niti seljaka-zemljoradnika (persijski: dehkhan = „onaj koji obrađuje zemlju“), što ga je koštalo poraza. Nedugo potom pao je Ktesifon bez ikakvog otpora. Bahram je na vreme izašao iz grada sa ostatkom vojske. Poslednji put je pružio optor 591. godine, sa 40.000 vojnika u blizini reke Balarat (Jermenija). Ovoga puta, na Hozrojevoj strani stajala je široka koalicija Vizantinaca, njegovih sasanidskih pristalica, Gruzina i Jermena. I u slučaju ove bitke pojedinosti valja uzeti sa rezervom, ali pada u oči presudan trenutak kada je čak 6.000 Bahramovih najboljih savaranaca prešlo na Hozrojevu stranu. To je i te kako uticalo na moral preostale Bahramove vojske: povlačenje je preraslo u sveopšte rasulo. Bahram nije imao druge, pa je prebegao Turcima. Hozroje je napokon povratio izgubljeni presto. Zauzvrat, dao je Mavrikiju obećano: severoistočnu Mesopotamiju, veći deo Jermenije i Kavkaske Iberije, ukidanje danka i toliko željeni mir.[1][3][4]

Hozrojev uspon i pad

[uredi | uredi izvor]

Posredovanjem Mavrikija, Hozroje je vraćen na presto. Mavrikijeva podrška Hozroju osigurala je jedno vreme mir između Vizantije i Persije. Car je čak poverio svog starijeg sina Teodosija persijskom vladaru kada ga je ugrozio Foka, a ovaj je sa svoje strane držao Grke za telesnu gardu i oženio se njegovom ćerkom Marijom.[5][6]

Međutim, kada se Mavrikijev ubica Foka proglasio za cara, Hozroje je saznavši za to dao vizantijskog ambasadora baciti u tamnicu. Potom je objavio Vizantiji rat, nastupajući kao osvetnik ubijenog cara.[5] Zapravo, stvaran razlog bila je težnja da se uspostavi nekadašnja moć izgubljena mirom iz 591. g.[7] Prve dve godine rata (603—605) prošle su jednolično, ali je prednost bila nesumnjivo na strani Persijanaca. Godine 605. otpočela je serija blistavih pobeda. Te godine je pala Dara, jaka tvrđava sa desne obale Eufrata. Njenim padom slomljena je vizantijska pogranična odbrana. Persijskoj vojsci prokrčen je put za Malu Aziju. Zaposednuti su Turabdin, Hesen-Kefas, Mardin, Kafertuta i Amida (606), zatim Kara, Resena i Edesa (607), a naposletku (608) i Hijerapolj, Keneserin, Berheja (danas Alepo). Godine 609. Persijanci su zauzeli Satalu i Teodosiopolj, opustošili Kapadokiju i ugrozili Cezareju. Nedugo potom zauzeli su Frigiju i Galatiju. Godine 611. zauzeli su Antiohiju i Apameju, a Cezareja je nakon dugotrajne opsade pala 612. godine. Nakon toga, jedan za drugim, usledili su padovi Damaska (613), Jerusalima (614), Peluzijuma i Aleksandrije (616). Halkedon je napadnut 616, a osvojen naredne 617. godine. Carigrad se našao direktno ugrožen sa svih strana. Avari su podsticani da napadnu iz Trakije. Persija se prostirala od Sistana (istočni Iran) do Bosfora, i od Kavkaza do Sijene (danas Asuan). Čak su se neka egejska ostrva, poput Rodosa, potčinila njenoj vlasti.[8] Ovaj uspeh Hozroje je postigao zahvljajući srčanošću svojih vojnika, ali i Fokinom lošem potezu pri izboru generala koji nisu dorasli situaciji i uklanjanju sposobnog Narzesa sa mesta komandanta.[5]

Ubistvo Hozroja II, rad Abdula Samada (oko 1535).

Kao što se dâ videti, neprijateljstvo između Vizantije i Persije je nastavljeno i onda kada je Foku svrgnuo Iraklije (610), koji je težio mirovnom sporazumu. Međutim, u jesen 622. godine. Iraklije je u Jermeniji porazio velikog persijskog vojskovođu Šahrbaraza, posle čega je oslobođena Mala Azija. Rat je posle kratkog zatišja ponovo izbio 623. godine, ali je ovoga puta ratna sreća bila je na strani Viznatije. Uprkos zadobijenom porazu od prošle godine, Hozroje nije hteo da sklopi mir koji bi išao njemu u štetu. Napisao je Irakliju pismo puno pogrda, a čija adresa glasi: „Hozroje, ljubimac bogova, gospodar i kralj cele zemlje, sin velikog Armazda, svome slugi Irakliju, bezumnom i nevaljalom“. Iste godine Iraklije je, prešavši Kapadokiju, upao u Jermeniju, gde je razorio Dvin i niz drugih gradova. Potom se okrenuo na jug napavši Ganzak, rezidenciju prvog sasanidskog cara Ardašira. Godine 626. Persijanci su prešli u napad. Carigradu je pretila dvostruka opsada. Međutim, do persijske intervencije nije došlo, a avarsko-slovenska vojska pretrpela je težak poraz nakon čega se porala povući. Šahrbaraz se morao povući sa Halkedona i preći u Siriju. Drugi Hozrojev vojskovođa, Šahin, u sudaru sa Teodorom, bratom cara Iraklija, bio je pobeđen. Na drugom bojištu, u kavkaskim u jermenskim oblastima, situacija se nije odigravala ništa povoljnije po Persijance. Persija se našla pred invazijom. Do nje je došlo u jesen 627. godine. Početkom decembra iste godine u bici kod Ninive persijska vojska bila je uništena. Već početkom sledeće godine napuštena rezidencija persijskog cara bila je zaposednuta.[2]

Naposletku, usled niza poraza zadobijenih u borbama sa Vizantincima kao i zbog ostarelosti i iznurenosti, Hozroje se odrekao dobrovoljno prestola u korist svog sina Merdaza. Međutim, Široje, njegov najstariji sin, preduhitrio ga je u tome. Na čelu nekolicine zaverenika Široje je preuzeo vlast od brata, a oca utamničio 25. i pogubio 28. februara 628. godine.[5]

Legat

[uredi | uredi izvor]
Hozroje nalazi Širinu koja se kupa u potoku, scena iz Hemse (Petoknjižja) Nizamija Gandževija..

Sasanidska Persija dostigla je svoj vrhunac za vreme vladavine Hozroja II, takođe poznatog i kao Parviz (Pobednik). Njemu je pošlo za rukom da proširi carstvo na sve one oblasti koje su pre jedanaest vekova bile pod Darijem Velikim. Međutim, ovo njegovo delo imalo je za sobom dve negativne posledice. Prva je bila njegov preteran osećaj ponosa i samovažnosti, što ga je dovelo do toga da iskida Muhamedovo pismo i da sebe zamalo ne proglasi bogom.[9] Naime, šeste godine po Hidžri (628) Muhamed je poslao pismo Parvizu pozivajući ga da se preobrati u novu veru. Hozroje je pocepao pismo i naredio Badanu, persijskom namesniku u Jemenu, da mu dovedu tobožnjeg proroka u Ktesifon (Žele da ugase svjetlo Alahovo ustima svojim, a Alah je Taj koji usavršava svjetlo Svoje, makar mrzli nevjernici. 61:8[mrtva veza]) Kad su Badanovi ljudi pristigli Muhamedu, ovaj im je navodno rekao da je Hozroje izboden na smrt, da je njegov trbuh rasporen baš onako kao što je on, Hozroje, pocepao prorokovo pismo. Takođe, prorekao im je da će Persija pasti pred naletom muslimana.[10] Druga posledica je bila njegovo otuđenje ne samo od naroda koji je morao da snosi sve tegobe rata i njegove raskalašnosti, nego i od njegovih najboljih ljudi kojima duguje izvojevani uspeh.[9]

Međutim, poput svog dede, Hozroja I, i Hozroje II Parviz je ostao zapamćen u iranskom narodnom predanju, ali sa dosta drugačijom reputacijom. Bio je čuven po raskošnosti i neumerenosti u dvorskom načinu života, zbog čega je iznuđivao visok porez od svojih podanika. Podatke o carskim lovovima u kojima je uzelo učešće stotinu ptica i ostalih životinja, zajedno sa hiljadu sokolara i robova, potvrđuje kameni reljef u Takvasanu. Njegova veza sa prelepom jermenskom princezom Širinom, zbog koje je dao izgraditi poslednju veliku persijsku palatu u Kvasriširinu (krajnji zapadni deo današnjeg Irana), inspirisala je nastanak čuvene persijske ljubavne priče Romanse o Hozroju i Širini, koju su obradili mnogi persijski pesnici. Širina je bila hrišćanka, a Hozrojeva politika verske tolerancije prema hrišćanskim zajednicama u Persiji je bila jedna više nego zanimljiva crta njegove vladavine.[11]

Izvori

[uredi | uredi izvor]
  1. ^ a b v g d đ Dignas 2007, str. 41–43
  2. ^ a b Ostrogorski 1998, str. 97, 116–118
  3. ^ a b v g d Jackson 2003, str. 163–65
  4. ^ a b v Kaveh 2007, str. 249–50
  5. ^ a b v g Brosius 2006, str. 157–58
  6. ^ Wilhelm 2004, str. 24–26
  7. ^ Whitby 2002, str. 60–61
  8. ^ Rawlinson 1880, str. 592–93
  9. ^ a b Āyatollāhi 2003, str. 175
  10. ^ Fischer, Michael M. J.; Abedi, Mehdi (1990). Debating Muslims: cultural dialogues in postmodernity and tradition (na jeziku: (jezik: engleski)). Madison, WI [etc.]: Univ of Wisconsin Press. str. 193-94. 
  11. ^ Rowena Loverance, Rowena (2004). Byzantium (na jeziku: (jezik: engleski)) (2. izd.). London: The British Museum [etc.] str. 39. 

Literatura

[uredi | uredi izvor]
  • Rowena Loverance, Rowena (2004). Byzantium (na jeziku: (jezik: engleski)) (2. izd.). London: The British Museum [etc.] str. 39. 
  • Āyatollāhi, Habibollāh (2003). The book of Iran: the history of Iranian art (na jeziku: (jezik: engleski)). Teheran: Center for International Cultural Studies. str. 175. 
  • Dignas, Beate; Winter, Engelbert (2007). Rome and Persia in Late Antiquity: Neighbours and Rivals (na jeziku: (jezik: engleski)). Cambridge: Cambridge University Press. str. 41-43. 
  • Ostrogorski, Georgije (1998). Istorija Vizantije (na jeziku: (jezik: srpski)). Beograd: Narodna knjiga-Alfa. str. 97,116—118. 
  • Jackson, Peter; Lockhart, Laurence (2003). The Cambridge history of Iran, Vol. 6: The Timurid and Safavid periods (na jeziku: (jezik: engleski)). Cambridge: Cambridge University Press. str. 163—65. 
  • Kaveh, Farrokh (2007). Shadows in the desert: ancient Persia at war (na jeziku: (jezik: engleski)). Oxford & New York: Osprey Publishing. str. 249—50. 
  • William Smith., ur. (1870). Dictionary of Greek and Roman antiquities, Vol. 3 (na jeziku: (jezik: engleski)). Boston [London, printed]: C.C. Little and J. Brown; [etc.] str. 721. 
  • Brosius, Maria (2006). The Persians: an introduction (na jeziku: (jezik: engleski)). London: Routledge. str. 157-58. 
  • Wilhelm, Baum (2004). Christian, queen, myth of love, a woman of late antiquity, historical reality and literary effect (na jeziku: (jezik: engleski)). New Jersey: Gorgias Press LLC. str. 24—26. 
  • Whitby, Michael (2002). Rome at war: AD 293-696 (na jeziku: (jezik: engleski)). Oxford & New York: Osprey Publishing. str. 60-61. 
  • Rawlinson, George (1880). A Manual of Ancient History, from the Earliest Times to the Fall of the Sassanian Empire (na jeziku: (jezik: engleski)) (2. izd.). Oxford: The Clarendon press. str. 592—93. 
  • Fischer, Michael M. J.; Abedi, Mehdi (1990). Debating Muslims: cultural dialogues in postmodernity and tradition (na jeziku: (jezik: engleski)). Madison, WI [etc.]: Univ of Wisconsin Press. str. 193-94. 

Spoljašnje veze

[uredi | uredi izvor]

 Ovaj članak sadrži tekst iz publikacije koja je sada u javnom vlasništvu: Smit, Vilijam, ur. (1870). Rečnik grčkih i rimskih biografija i mitologija.  Nedostaje ili je prazan parametar |title= (pomoć)

Preuzeto iz „https://sr.wikipedia.org/w/index.php?title=Хозроје_II&oldid=28825891”