Humano društvo Karađorđe

Humano društvo Karađorđe osnovano je 1891. godine. Cilj društva je bio međusobno pomaganje u bolesti i smrti. Društvo je organizovalo pomoć članovima tako što im osigurava besplatne lekove, lekara i bolnicu. Ako je član kod svoje kuće onda dobija 4 dinara dnevno, a ukoliko leži u bolnici onda mu sleduje 2 dinara dnevno. Dežurni član uprave bio je dužan da obilazi obolele članove svakog dana, a one teže bolesne, osim dežurnog, obilazio je i lekar, koji je redovno obaveštavao upravu o stanju bolesnika. Ukoliko bi smrt zadesila nekog člana društvo je pomagalo njegovoj porodici prilogom od 2000 dinara, a ukoliko umrli nema porodicu društvo je preuzimalo sve obaveze i troškove sahrane.^[1]

Društvo je na početku svog rada imalo malo članova, a imajući u vidu da je nastalo u vreme vladavine dinastije Obrenović, nije se mogla nazvati po Karađorđu, već je bilo bez zvaničnog imena i pod patronatom Kralja Petra I, sve dok on nije došao na vlast.^[1]

Društvo je zasnovano do strane siromašnijeg zanatlijskog staleža, ratnih invalida i sirotinje, te je zbog toga imalo ograničena sredstva za rad. Međutim, i pored toga trudom i zalaganjem njegovih članova uspelo je da se održi i ostvari svoje ciljeve, a broj članova se samo povećavao, kao i imovina društva. Prvobitnu zastavu društva, koja nam nije sačuvana, poklonio je društveni legator Hadži Toma, nju je zamenila druga sa likom Karađorđa i kumovao joj je 1904. godine knez Pavle.^[1]

U vreme Prvog svetskog rata društvo je obustavilo svoj rad, a sva njegova imovina je raznesena i upropašćena. Nakon rata članovi ovog društva uložili su velike napore da sve obnove i obezbede nove materijale i sredstva za rad i normalno funkcionisanje društva.

Godina 1920. veoma je značajna, jer je tada kralj Aleksandar postao visoki pokrovitelj organizacije, a u isto vreme je i glavni odbor društva počeo da izrađuje svoja pravila.^[1] Za taj zadatak određeni su Radovan Blagojević, inače predsednik glavnog odbora, kao i sekretar Ranko Marković. Oni su izradili pravila i potvrdili ih kod nadležnih vlasti. U tadašnju upravu društva ušli su: predsednik upravnog odbora Radovan Blagojević, potpredsednik Jevta Nikčević, sekretar Ranko Marković, blagajnik Lazar Popović, članovi uprave Bogosav Čančarević, Radosav Čančarević, Radosav Kopčalić, Zdravko Marošanović, Mileta Mihajlović i Stojan Živković. Članovi Nadzornog odbora bili su prtsednik Naum Jemandijević, potpredsednik Raja Antonijević i članovi Čedomir Kovačević, Lazar Popović i Nikola Marković.^[1]

Članarina za svakog člana iznosila je 13 dinara mesečno, a pored redovnih članova društvo je imalo i svoje legatre prijatelje i dobrotvore, koji su ga takođe materijalno pomagali. Njima je glavni odbor uvek preko novina zahvaljivao i davao im društvene diplome.^[1]

Društvo je za vreme Drugog svetskog rata imalo mnogo umrlih i poginulih članova, ali je i pored rata uspelo da pomogne njihovim porodicama. Svim članovima poginulim u ratu društvo svake godine održava parastose o svom trošku.

Veliki gubitak za društvo bila je smrt kralja Aleksandra Karađorđevića. Na dan 9. novembra 1934. godine uprava društva je otišla na Oplenac da se pokloni seni kralja i tu održi pomen i govor njemu u čast.

Viteški kralju!

Društvo koje nosi ime besmrtnog vožda Srbije Karađorđa dolazi da se pokloni seni njegovog besmrtnog praunuka. Ideju svog pradede proneo si pod uvenčanom zastavom svojih predaka i svoje pobedonosne vojske. Stvorio si veliku državu, veću nego Dušan Silni, oslobodio si i ujedinio one što su od Kosova čekali svoga vođu na putevima slave. Dovršio si delo ratno i pošao da ga krunišeš delom mira... Ali te beše na tom putu sretoše neprijatelji tvoje slave, pomognuti izrodima naše krvi. Prosuta je tvoja plemenita, kraljevska krv, nestalo je tvoje vedre i junačke pojave između nas, ali je ostala među nama tvoja duša, da nas još jače skupi oko tvoje zastave.

Veliki naš junače!

Uzalud potajno likuju tvoje ubice! Uzalud se nadaju da će njihov zločin ubiti i tvoje veliko delo. Narod koji je s tvojim velikim ocem i s tobom osvetio Kosovo, prošao kroz najveće strahote i mi ćemo te večno slaviti-proslavljeni vojniče, s verom moći će da sa tvojim sinom kraljem Petrom II dogradi tvoj veliki plan.

Viteški zaštitniče naš!

Mi ne verujemo, i ne možemo da verujemo da si nestao između nas! Svi oni, koji viteškim delima pisaše istoriju našega naroda - žive i dalje u svom delu. Tvoje je delo najveće i mi ćemo te večno slaviti - proslavljeni vojniče, veliki kralju i mučeniče! Klanjajući se tvojoj velikoj seni i ljubeći tvoj svetli grob, mi se kroz suze žalosti za tobom molimo Bogu za sreću tvog naslednika, našeg milog kralja Petra II, za sreću tvoga svetog doma i za veličinu tvoje zemlje za koju si živeo i umro!^[1]