Šinsengumi
Šinsengumi (Jap.新選組) u prevodu "novi odred", bila je specijalna policija Japana, osnovana po nalogu vlade šogunata tokom Bakumacu perioda 1864. godine. Bili su aktivni do 1869. godine nakon čega su rasformljeni usled pada feudalne vlade.[1] Njihova glavna misija bila je da zaštite vladavinu šoguna u Kjotu u periodu ponovnog otvaranja granica i trgovinske razmene sa strancima, odmah nakon odluke da se snage samuraja okruga Čošu, koje su bile protiv te politike, oteraju sa dvora i udalje od daljeg učešća u politici. Pripadnici Šinsengumija su oformljeni sakupljanjem ljudi iz raznih mačevalačkih škola Tokija (tadašnji Edo).[2] Iako su pripadnici Šinsengimija u popularnoj kulturi prikazani kao hrabri i neustrašivi borci, današnji istoričari ih smatraju „nemilosrdnim odredom smrti“.[3]
Istorija[uredi | uredi izvor]
Kada je Japan pod pretnjom otvorio svoje granice za trgovinu sa zapadnim državama, 1854. godine (uslov od strane vlade SAD je bio ili otvaranje ili rat sa tehnološki naprednijom zemljom), došlo je do političke nestabilnosti. Jedan od jačih pokreta otpora bila je politička ideja „Sonno džoi“ sraćenica od krilatice koja bi se danas mogla prevesti kao „Poštujmo (podržimo) cara, oterajmo varvare)[4] Lojalisti (pogotovo samuraji iz oblasti Čošu) u Kjotu počeli su sa pobunom protiv trenutne Šogunske vlasti. Kao odgovor na njihove sve češće akcije Tokugava šogunat oformljuje jedinicu Rošigumi (Jap.浪士組) 19. oktobra 1863. godine. Rošigumi je bio odred koji se sastojao od 234 ronina, samuraja bez gospodara, koje je vlada regrutovala iz lokalnih mačevalačkih škola u Edu. [5]
Za prvog komandira odreda imenovan je hatamoto samuraj po imenu Macudaira Tadatoši, dok se za pravog vođu odreda uzimao Kijokava Hačiro, ronin iz oblasti Šonai. Njihova primarna misija bila je da isprate i zaštite 14-og šoguna Tokugava Ijemočija, tokom važnog putovanja za Kjoto gde se sreo sa tadašnjim carem Komeiem.[6] Sa istorijske tačke gledišta taj sastanak je bio vrlo važan za period jer se šogun nije sastao sa carem još od 17. veka kada je to poslednji put uradio treći šogun, Tokugava Ijemisu. Za sve to vreme šoguni su imali vlast u rukama naspram cara koji je bio samo figura i marioneta u vlasti. Otvaranjem granica i suprostavljanjem šogunatu, car za kojeg se smatra da je bio simpatizer „Sonno džoi“ politike ponovo dobija vlast u ruke i posle nekoliko stotina godina, Tokugava Ijemoči se kao aktuelni šogun se sastaje sa njim da bi diskutovali o pitanju kako Japan treba da se postavi prema sve većem dolasku stranaca iz Evrope, Amerike i ostatka Azije.[7]
Iako je Rošigumi osnovan od strane Tokugava šogunata, njihov vođa Kijokava Hačiro i ostali pripadnici ostaju lojalni caru, planirajući da okupe još više ronin samuraja za njegove potrebe u gradu. Jedinica odlazi za Edo ali kada je njegov plan otkriven, grupa samuraja, većinom iz Mito klana vraća se u Kjoto i formira novu grupu pod nazivom Šinsengumi (Novi odred). Ostatak samuraja u Edu formira grupu Šinčogumi (Jap.新徴組) pod nadzorom okruga Šonai.
Odred Šinsengumi su se prvobitno oslovljavali imenom Miburo (Jap.壬生浪), u prevodu "ronini okruga Mibu". U to vreme, Mibu je bilo selo jugozapadno od Kjota, mesto gde su Šinsengumiji bili prvobitno stacionirani. U početku odred se delio na tri francije, jednu je vodio Serizava Kamo (rođen 1830. godine iz provincije Mino), drugu Kondo Isami (Rođen 1834. godine iz provincije Musaši, učenik dodžo-a iz Eda po imenu Šieikan)[8] i treću Tonouči Jošio. Ovako podeljene postojale su tenzije i nesuglasice među grupama pa se podela rešila ujedinjenjem nakom što su Kondo i Tonouči ubili Serizavu[9] da bi kasnije Kondo ubio i Tonoučija.
Pripadnici Šinsengumija:
- Serizavin odred:
- Serizava Kamo
- Nimi Nišiki
- Hirajama Goro
- Hirama Jusuke
- Noguči Kendži
- Araja Šingoro
- Saeki Matasaburo
- Kondov odred:
- Tonoučijev odred:
- Tonouči Jošio
- Ijesato Cuguo[6]
- Abiru Aisaburo
- Negiši Juzan
Nakon rešavanja nesuglasica u samom odredu, pripadnici Šinsengumija šalju pismo tada velikom i moćnom klanu Aizu, koji je podržavao Tokugava režim, sa zahtevom da budu zvanična policija Kjota. Zahtev je odobren i od tada Šinsengumi dobija punu podršku da održava mir i određuje pravdu u gradu.
Datuma, 30. septembra 1865. godine (po lunarnom kalendaru 18. avgusta), samuraji oblasti Čošu koji se bili protiv Tokugavine vladavine, prinuđeni su da se vrate u svoju oblast pod naređenjem od strane dvora, izu klana i samuraja iz oblasti Sacuma. Odred Šinsengumija je poslat da pomogne klanu Aizu da čuvaju ulaz dvora od mogućih napada klana Čošu. U to vreme "Šinsengumi" se po prvi put nazivaju tim imenom, najverovatnije dodeljenim od strane Macudaire Katamorija (tadašnji daimjo Aizu okruga).[10]Na suprostavljenim stranama nalazile su se snage klana Mori iz oblasti Čošu i klan Šimazu iz oblasti Sacuma a bitka koja se tom prilikom održala kasnije se u istoriji naziva „Kinmon no hen“ (u prevodu „Kinmon incident“ ili „Incident kod kapije palate“). Usled borbi, dobar deo Kjota je spaljen a ostalo je zapisano da je u borbama pobedu odneo šogunat i ostali samuraji oblasti Sacuma (tada na strani Šogunata) uz pomoć raznih vojnih grupa, uključujući i Šinsengumi.
Kada se grupa Čošu revolucionara 1864. godine okupila u gostionici Ikedaja u Kjotu, trideset pripadnika Šinsengumija upalo je i napalo pobunjenike. Incident je odred načinio poznatim, jer se smatralo da je tim postupkom sprečio napad i verovatno požare samuraja iz okruga Čošu, što je za uticaj imalo nagli priliv novih regruta u odrede Šinsengumija.
Hijerarhija odreda posle Ikedaja incidenta :
- Glavni komandir i zapovednik - Kjokučo (Jap.局長) - Kondo Isami, četvrti majstor Tennen Rišin Rju stila mačevanja.
- Komandir – Sočo (Jap.総長) Jamanami Keisuke
- Pomoćnik komandira – Fukučo (Jap.副長) Hidžikata Tošizo
- Vojni savetnik – Sanbo (Jap.参謀) Ito Kašitaro
- Špijuni: Šimada Kai i Jamazaki Susumu.
Kapetani odreda – Kumičo (Jap.組長)
- Okita Sodži (majstor Kendžucua).
- Nagakura Šinpači (majstor Kendžucua).
- Saito Hadžime (majstor Kendžucua).
- Macubara Čudži (majstor Džijudžicua).
- Takeda Kanrjusai (zadužen za vojnu strategiju).
- Inoue Genzaburo
- Tani Sandžuro (majstor veštine koplja).
- Todo Heisuke
- Suzuki Mikisaburo
- Harada Sanosuke
Kada se poslednji šogun, Tokugava Jošinobu 1867. godine povukao iz Kjota i Šinsengumiji su mirno napustili mesto pod nadzorom vakadošijorija, pod imenom Nagai Naojuki.[6] Tokom meidži obnove, car biva imenovan kao glavna figura nove vlade nakon više vekova vojne vladavine šoguna, a sa tom odlukom započinje nova era i početak građanskog Bošin rata.[9]
Nakon što su napustili Kjoto Šinsengumi su se borili u bici na Toba-Fušimi.[6] U Fušimi, Kondo biva ranjen puščanim metkom i kasnije lako zarobljen u mestu „Nagarejami“. Nakon predaje novoosnovanoj carskoj vlasti proglašen je krivim u ubistvu Sakamoto Rjome, pa je u Inabašiju, blizu Tokija pogubljen tri nedelje posle izricanje kazne.[9]
Nakon toga Šinsengumiji su se borili u odbrani teritorije klana Aizu pod vođstvom Saito Hadžimea nakon čega su udružili snage sa tada novoformljenom republikom Ezo, na severu Japana. [6] Broj pripadnika Šinsengumija prelazio je tada jedva stotinu članova ali bez obzira na ishod i dalje su se borili uprkos očiglednom i vidljivom porazu Tokugava šogunata.[9] U očajničkoj akciji, unapred osuđene na propast, Hidžikata Tošizo vodi svoje pripadnike da otmu carski ratni brod „Kotetsu“, ali biva ubijen puščanim metkom 20. juna (po lunarnom kalendaru 11. maja) 1869. godine. Njegovom smrću beleži se i kraj Šinsengumija. Pre smrti, ostavlja pisani tekst o svojoj lojalnosti prema Tokugavi:
- "Iako moje telo truli na ostrvu Ezo,
- Moj duh i dalje čuva gospodara na Istoku."[11]
Čak i tada nekoliko ljudi preživljava borbe, ostaje pod vođstvom Sima Kazue i pod budnim nadzorom Nagai Naojukija, i pojedinačno se predaju novoj carskoj vlasti.[6] Jake borbe i burna vremena preživljavaju šripadnici Šinsengumija poput Nakagure Šinpačija, Saito Hadžimea i Šimada Kaia. Takagi Teisaku ostaje živ i postaje profesor ekonomije, čineći ga važnom figurom u daljoj istoriji Japana.[12]
Članovi oreda[uredi | uredi izvor]
Na svom vrhuncu, Šinsengumi su imali oko 300 ljudi. Bili su prva samurajska grupa koja je u svom odredu dozvoljavala pristup ljudima koji nisu bili iz samurajske klase poput farmera i trgovca. Mnogi su pristupali odredu samo iz želje da pripadaju samurajskoj klasi kao i iz potrebe da budu umešali u političke afere. Pogrešno je verovanje da su svi Šinsengumiji bili iz nesamurajskih klasa. Ostalo je zabeleženo da od 106 pripadnika Šinsengumija (ukupni broj na vrhuncu bio je 302 ljudi), njih 87 su bili samuraji, osam farmera, tri trgovca, tri doktora medicine, tri sveštenika, i dvoje zanatlija. Vođe odreda poput Jamanamija, Okite, Nagakure i Harade su od rođenja pripadali samurajskoj klasi.
Pravila[uredi | uredi izvor]
Šinsengumijev kod sastojao se od pet pravila koji zabranjuje odstupanja od samurajskog (bušido) koda, napuštanje Šinsengumija (dezerterstvo), prikupljanje novca u privatne svrhe (zelenaštvo), mešanje u tuđe sporove i učestvovanje u privatnim borbama. Kazna za kršenje bilo kog od ovih pravila, bilo je izvršenje ritualnog samoubistva, sepuku. Kao dodatak, ako se desi da vođa odreda bude smrtno ranjen u borbi, svi članovi njegovog odreda moraju da se bore i žrtvuju na licu mesta. Takođe je postojalo i pravilo da je u žaru borbe zabranjeno sa sobom poneti leševe saboraca osim ako nije u pitanju vođa odreda.
Uniforma[uredi | uredi izvor]
Članovi Šinsengumija su bili veoma vidljivi u borbi pošto su imali uočljive uniforme. Po nalogu komandira Serizava Kamoa, standardna uniforma se sastojala od haorija (japanskog sakoa) plave boje sa belim trouglovima u uglovima rukava koje se nazivala „tatsuki“, i oblačila preko standardnog kimona i i hakame (japanskih pantalona). Haori, privezan na odgovarajući način je služio da skloni rukave kimona da ne ometaju pokrete rukom prilikom borbe. Ponekad su nosili metalni oklop ispod odeće i kacige za zaštitu glave. [13]Oko glave su nosili trake, tz. hačimakije koje su im služile da im sklone kosu u borbi ali i da ih obeleži kao pripadnike ove policijske jedinice. Na njima bi bilo ispisan naziv, makoto (iskrenost).[13]
Uniforma i boja haorija određena je tradicionalnom bojom Japana, tada svetlo plavom, nasuprot tadašnjim običajima da odeća ratnika bude braon, crne i sive boje. [14]
U popularnoj kulturi[uredi | uredi izvor]
Šinsengumiji su večita inspiracija za drame, filmove, dokumentarce, anime i mange. Još šezdesetih je u Japanu emitovan program pod nazivom "Shinsengumi Shimatsuki" (Šinsengumi, od nastanka do kraja) (TBS, 1961); i "Shinsengumi Keppuroku" (NTV, 1967) filmovi i dokumentarci o ovoj istorijskoj jedinici. Godine 2004, državna Japanska televizijska kuća (NHK) posvećuje tradicionalnu godišnju Taiga-dramu nazvanu jednostavno Šinsengumi!, koja se emitovala nedeljom postajući jedna od najuspešnijih i najgledanijih taiga drama u Japanu.[15]
Nešto raniji film, Legenda o Šinsengumiju (1963. godine) je bazirana na romanu istog imena izdatog 1928. godine.[16]Iste decenije (1969) izlazi i film „Šinsengumi: ubice časti“ gde glavnu ulogu ima japanski glumac Toširo Mifune. [17]Film Gohatto (Tabu) iz 1999. godine, gde glavnu ulogi ima Takeši Kitano takođe ima za temu pripadnike Šinsengumija a radnja se odvija u perioda godinu dana nakon događaja u gostionici Ikedaja.[9] Četiri godine kasnije pojavljuje se i serija pod nazivom „Kada je poslednji mač isukan“, a prati raspad Šinsengumija, viđen očima Saito Hadžimea.[18]
Čuveni manga umetnik Nobuhiro Vatsuki izjavio je da je veliki fan Šinsengumija i da je dobar deo likova iz njegove čuvene mange Rurouni Kenshin baziran na istorijskim ličnostima ove jedinice. Osim njega i Kendži Morita pravi 2003. godine svoje delo „Getsu Mei Sei Ki“koja se prevodi i kao Zbogom Šinsengumi baziran na životu Hidžikate Tošizoa. Tu je i manga „Kaze Hikaru“ o izmišljenoj priči o devojci koja je pristupila odredu Šinsengumija jer se zaljubila u njenog člana, Okitu Sodžija, manga „Mirotvorac Kurogane“ o mladom dečaku koji pokušava da pristupi ovom odredu, ali i manga-parodija „Gintama“ o Edo periodu u Japanu koji su umesto stranaca, okupirali vanzemaljci a Šinsengumiji kao odred policije osiguravaju mir u vanzemaljcima naseljenom Tokiju.
Japanci se ne libe da svoje istorijske ličnosti u pričama stave u potpuno nadrealne situacije pa u animeu „Hakuouki“ gde Šinsengumiji pate od jednog oblika vampirizma koji im daje ogromnu snagu i prednost u borbi.[19]
U videoigrici „Fu-un Shinsengumi“ igrač može da kontroliše članove ove jedinice. Isto važi i za strategijsku igru iz 2012. godine Total War Shogun 2, Fall of the Samurai gde je moguće koristiti likove kao ubice i agente za podmićivanje.
Vidi još[uredi | uredi izvor]
Reference[uredi | uredi izvor]
- ^ Watsuki, N. "Glossary of the Restoration." Rurouni Kenshin Volume 3. Viz Media pp. 190.
- ^ Hurst 1998, str. 95
- ^ Turnbull 2013, str. 163.
- ^ Wakabayashi B. T. Anti-foreignism and Western learning in early-modern Japan: the new theses of 1825. Harvard University Press, Cambridge 1986.
- ^ Dougill 2006, str. 168.
- ^ a b v g d đ Oishi M. Shinsengumi: Saigo no Bushi no Jitsuzō. Shin Jinbutsu Oraisha, Tokyo, 2004.
- ^ Turnbull 2013, str. 186.
- ^ Tokeshi 2003, str. 227.
- ^ a b v g d Dougill 2006.
- ^ "Bessengumi" An argument for Matsudaira Katamori bestowing the name can be made by comparing the similarity of the name "Shinsengumi" to one of Aizu's later frontline combat units, the Bessengumi (別選組, the "Separately Selected Corps")
- ^ Clements 2013
- ^ "Takagi became a professor of economics at Hitotsubashi University." Arhivirano na sajtu Wayback Machine (18. mart 2007) Kuwana city website.
- ^ a b Turnbull, Stephen (1. 01. 2012). Katana: The Samurai. Osprey Publishing. str. 87. ISBN 978-1-84908-658-5.[mrtva veza]
- ^ Zwier & Cunningham 2013, str. 63
- ^ 新選組! Arhivirano na sajtu Wayback Machine (26. novembar 2015) NHK website.
- ^ Dougill 2006, str. 171
- ^ "Shinsengumi: Assassins of Honour IMDB website.
- ^ "When the last sword is drawn." IMDB website
- ^ Kapell & Elliott 2013, str. 140
Literatura[uredi | uredi izvor]
- Turnbull, Stephen (1. 01. 2012). Katana: The Samurai. Osprey Publishing. str. 87. ISBN 978-1-84908-658-5.[mrtva veza]
- Kapell, Matthew Wilhelm; Elliott, Andrew B.R. (2013). Playing with the Past: Digital Games and the Simulation of History. Bloomsbury Publishing. str. 140. ISBN 978-1-62356-387-5.
- Dougill, John (2006). Kyoto: A Cultural History. Oxford University Press. str. 171. ISBN 978-0-19-530137-3.
- Zwier, Lawrence J.; Cunningham, Mark E. (2013). The End of the Shoguns and the Birth of Modern Japan (Revised Edition). Twenty-First Century Books. str. 63. ISBN 978-1-4677-0377-2.
- Hurst, G. (1998). Armed Martial Arts of Japan: Swordsmanship and Archery. Yale University Press. ISBN 978-0-300-11674-8.
- Clements, Jonathan (2013). A Brief History of the Samurai. Little, Brown Book Group. ISBN 978-1-4721-0772-5.[mrtva veza]
- Tokeshi, Jinichi (2003). Kendo: Elements, Rules, and Philosophy. University of Hawaii Press. str. 227. ISBN 978-0-8248-2598-0.
- Hillsborough, R. (2005). Shinsengumi: the Shogun's last samurai corps. ISBN 978-0-8048-3627-2.
- Hillsborough, R. (2001). Samurai sketches: from the bloody final years of the shogun. ISBN 978-0-9667401-8-9.
- Kikuchi A. 菊地明 and Aikawa T. 相川司. Shinsengumi Jitsuroku 新選組実錄." Chikuma-shobō 筑摩書房, Tokyo 1996.
- Ōishi M. 大石学. Shinsengumi: Saigo no Bushi no Jitsuzō 新選組：最後の武士」の実像. Chūōkōron-shinsha 中央公論新社, Tokyo, 2004.
- Turnbull, Stephen (2013). The Samurai Swordsman: Master of War. Tuttle Publishing. ISBN 978-1-4629-0834-9.
- Sasaki S. 佐々木克. Boshin sensō: Haisha no Meiji ishin 戊辰戦争 : 敗者の明治維新. Chūōkōron-shinsha 中央公論社, Tokyo,1977.
Spoljašnje veze[uredi | uredi izvor]
- Sedište Šinsengumija Sajt posvećen istoriji, popularnoj kulturi i medijima vezanih za Šinsengumi
- Hajimenokizu Sajt posvećen Saitu Hadžimeu i Šinsengumijuma u raznim istorijskim i popularnim prikazima.
- Wiki samurai-archives Arhiva samuraja – Šinsengumi.
| Međunarodne | |
|---|---|
| Državne | |
