Доња Трнова

Доња Трнова
Споменик борцима Срема и источне Босне у Доњој Трнови
Административни подаци
Држава	Босна и Херцеговина
Ентитет	Република Српска
Општина	Угљевик
Становништво
— 2013.	1.154
— густина	68,6/km2
Географске карактеристике
Координате	44° 39′ 17″ С; 19° 05′ 51″ И
Временска зона	UTC+1 (CET), љети UTC+2 (CEST)
Површина	16,81 km2
Доња Трнова Доња Трнова на карти Босне и Херцеговине
Остали подаци
Поштански бр.	76335
Позивни број	055

Доња Трнова је насељено мјесто у општини Угљевик, Република Српска, БиХ. Према подацима пописа становништва из 2013. године, у насељу је живјело 1.154 становника. Површина села износи 1681 хектара.

Доња Трнова је у прошлости била дио јединственог насеља Трнова, које је у ранијем периоду било административно подијељено на Српску Трнову и Турску Трнову. Подручје данашње Доње Трнове, заједно са данашњом Горњом Трновом, чинило је саставни дио некадашње Српске Трнове.

Током владавине Аустроугарске монархије, Горња Трнова се постепено диференцира у односу на Доњу Трнову. Пописи 1895. и 1910. године Горњу Трнову наводе као засеок Српске Трнове, док оптужница против Обрена Милошевића једног од саучесника у Сарајевском атентату из 1914. године наводи да је из Горње Трнове.

Након Првог свјетског рата, у матичним књигама вођеним у Манастиру Тавна од 1919. године почиње да се евидентира назив Доња Трнова, што указује на постепено административно раздвајање и усталљивање нове топонимије.

Насеље званично носи назив Доња Трнова од 26. децембра 1934. када је по Рјешењу Министра унутрашњих послова Краљевине Југославије промијењен ранији назив Српска Трнова, док је Турска Трнова названа Средњом Трновом.

Географија

Систематски списак насељених мјеста Републичког завода за статистику Републике Српске препознаје следеће дијелове насељеног мјеста Доња Трнова: Брезовача, Буковац, Добричић, Јаковић, Милијаш и Ћетковић.

На сјеверу село граничи са Сувим Пољем, на истоку са Ченгићем, на југу са Кацевцем, Бањицом и Горњом Трновом, а на западу са Средњом Трновом и Атмачићима. Границе са Горњом и Средњом Трновом и Атмачићима представљају унутрашње општинске границе општине Угљевик, док остала сусједна села припадају Граду Бијељини.

Рељеф

Рељеф Доње Трнове одликује брежуљкаст терен, који представља посљедње обронке планине Мајевице према Семберији. Као издвојени врх, монографска литература највишом тачком села наводи Перино брдо, са надморском висином од 276 m. Међутим, највиша надморска висина на подручју Доње Трнове налази се на јужној граници села са Горњом Трновом, непосредно испод Ђедовог брда у Горњој Трнови, које достиже 303 m надморске висине.

Остали значајни висови, означени на топографским картама, јесу: Лазаревица (273 m), врх брда од 245 m надморске висине западно од засеока Буковац, врх брда у засеоку Милијаш (234 m), Гај (218 m), Јовића брдо (215 m), Карића брдо (207 m)...

Монографија села наводи седам најистакнутијих брежуљака: Перино брдо, Винограц, Јовића брдо, Гај, Тодоровића косе, Марића косе и Тембил (алт. називи Гајино брдо и Брањевине).

На сјеверу села рељеф је равничарски обликован старим током ријеке Јање (сада Јања канал или Јањица), која чини границу села. У том подручју, на сјевероистоку села, налази се најнижа тачка надморске висине, код извора Змајевац, на 128,9 m надморске висине.

Крај је богат листопадном шумском вегетацијом, посебно на истоку, гдје шуме обухватају дио већег шумског подручја Лазаревица, која се простире на територији неколико семберских и подмајевичких села.

Хидрографија

Територија села пресјечена је бројним мањим водотоковима, с општим смјером кретања од југа ка сјеверу, осим потока Старача и Јање Канал (Јањица), који тече од запада ка истоку. На западу се налазе рјечице Руповита и Трнова, које се уливају у поток Старача. Рјечица Лукова протиче средишњим дијелом села и улива се у Старачу западно од Вашоришта. Источно од Лукове, између Карића брда и засеока Јаковића, тече рјечица Срамошиња, која се у близини сувопољског засеока Зовац улива у Јању Канал, која даље протиче кроз Зовац и улива се у ријеку Јању (Модран). Добровољачки поток тече на истоку села и, јужно испод Јаковића, спаја се са Дубоким потоком и формира рјечицу Сјоску, која даље тече на сјевер и код извора Змајевац улива се у стари ток Јање. Овај ток, који се и овдје назива Старача–Јањица, независан је од узводно каналисаног истоименог потока који се код Зовца улива у "нови ток" Јање.

Саобраћај

Одлуком Владе Републике Српске од 20. јуна 2024. године о допуни одлуке о разврставању јавних путева, локални пут Суво Поље – Доња Трнова проглашен је регионалним путем другог реда нумерације Р-II-4509.

Нови регионални пут у Сувом Пољу се прикључује на магистрални пут I реда М-I-113 (раније М-18), који води од ентитетске линије, односно превоја Бањ Брдо, преко центра општине Угљевик до Бијељине.

Удаљености од кључних тачака:

• До центра општине Угљевик: 13,5 км
• До Бијељине: 17,2 км
• До града Лознице и граничног прелаза са Републиком Србијом (ГП Шепак – ГП Трбушница): 21 км

Овај регионални пут представља и најближу комуникацију према Србији, што га чини значајним за саобраћај и повезаност општине Угљевик са околним регионима.

Поштански саобраћај у овом подручју обавља оператер Поште Српске, преко Поште 76335 Трнова Доња. Ова пошта обавља поштански саобраћај за насељена мјеста: Доња Трнова, Горња Трнова, Средња Трнова, Глиње, Доња Крћина, Горња Крћина, Кацевац и Бањица.

Историја

Праисторија

На простору Доње Трнове до сада је откривено неколико локалитета. Најстарији трагови живота потичу са локалитета "Јовића брдо", на ком је Јоцо Јовић, мјештанин села, припремајући терен за градњу куће 1956. године, равњао брдо које се ту налазило приликом чега je откопао 65 скелета, сахрањених у једном реду и окренутих према истоку. Међу костима је било и дјечијих, као и нешто метала, али из којег периода лаици нису установили, јер нажалост ни једна стручна институција није извршила истраживања. Највјероватније да се ради о праисторијском тумулусу (хумци), датираном у бронзано или жељезно доба.

Према ријечима Мирка Бабића, кустоса музеја Семберије у Бијељини, у Доњој Трнови постоји још два локалитета хумки из периода праисторије.

Средњи вијек

Преко пута бензинске пумпе у Доњој Трнови, радом археолога аматера откривени су темељи средњовјековне цркве. На истом мјесту пронађени су средњовјековни споменици (стећци), са црквенословенским натписима. Локалитет није познат стручној јавности, тако да на њему нису вршена археолошка истраживања, која би нам дала детаљнији увид у прошлост и обим овог локалитета.

У засеоку Добричићи, у пограничном дијелу са селом Атмачићи, налази се комплекс њива, у топографској мапи Краљевине Југославије из 1935. евидентиран под називом "Маморље". Мраморјем се називају мјеста, на којима су се налазили горе поменути, споменици из средњег вијека, познатији као стећци.

Сафет Бубић је приликом копања бунара, на граници Сувог Поља и Трнове, наишао на темеље неке грађевине, озидане од тврдог кречњака, у облику правоугаоника. Претпоставка је да се ради о неком средњовјековном објекту, а могуће и о римској вили рустици.

Нови вијек

На цјелом подручју Семберије и Мајевице, па тако и Доње Трнове, постоји предање да су први становници ових крајева били "Маџари". И данас се у Трнови прича о "Каурском јазу" који су, како каже народно предање, Маџари затрпали. У монографији села, из 1980. се говори овако: "Врело, названо Каурски јаз, налазило се недалеко од данашњег стрелишта, а Мађари га затрпаше приликом повлачења са овог подручја. Да би се осветили Турцима, који их потиснуше, Маџари стрпаше у извор сланину, бивоље и овчије коже, и вода престаде да тече, али се убрзо појави у Семберији под називом Бистрик".

Етнолог и историчар Миленко С. Филиповић указује да само један познати средњовјековни документ, настао прије коначног османског освајања Мајевице, пружа конкретније податке о приликама у самом мајевичком подручју и његовој околини. Ријеч је о повељи краља Стефана Томаша из 1458. године, издатој у Жепчу, којом је он, као босански краљ и господар Српске деспотовине, даровао велика имања великом логотету Стефану Ратковићу. Логотет је био високи државни достојанственик византијског поријекла, са улогом приближном функцији савременог предсједника владе.

Ратковић је посједовао имања у више крајева, а наведеном повељом добио је и више села на Мајевици и у њеној подгорини: „у власти теочанској село Лукова и село Прекопац долни и Прекопац средни и село Кунцели и други Кунцели и Подлужје и Пељаве и Тобут долни, што су држали Весковићи“. Села Пељаве и Тобут сачувала су исто име до данас, док историјски извори не дају поуздан одговор о положају села Лукова. На основу топонимске анализе, могуће је да се оно налазило на простору данашње Доње Трнове, гдје постоји предио и удолина под називом Лукова, кроз коју протиче и истоимени поток.

Након освајања Сребреничке бановине 1512. године, када су Мајевица и њена подгорина доспјеле под османску власт, започето је увођење османског управног и друштвеног система, по већ устаљеним моделима примјењиваним у осталим дијеловима Босне. Ново становништво које је тада насељавано били су углавном Власи, односно хришћани у османској војној служби. Ипак, њихова лична имена и презимена указују на претежно српски етнички карактер, те у почетној фази није дошло до значајнијих промјена у етничкој структури становништва.

Истовремено, у српске земље су пристизали и романски Власи из области Епира и Тесалије, што даје извјесну основу народном предању да су поједине муслиманске породице у Средњој (раније Турској) Трнови поријеклом из Тесалије. Историчар Адем Ханџић истиче да је у сјевероисточној Босни процес исламизације обухватао и влашко сточарско становништво православне вјере. Прелазак на ислам био је подстицан економским и правним повластицама, које су новим муслиманима признаване на основу канунских и шеријатских прописа.

Ови процеси су, по свој прилици, довели до постепене друштвене и вјерске диференцијације становништва и његовог просторног раздвајања. Тако је вјероватно дошло до формирања два насељена дијела: Доње (Српске) Трнове на источној и Средње (Турске) Трнове на западној страни. Милорад Панић Суреп у дјелу Филип Вишњић – живот и дело наводи да се „Вишњићево родно село у његово доба звало Српска Трнова, за разлику од сусједног турског засеока“. Слично томе, у Зборнику у славу Филипа Вишњића истиче се да је село било „сабрано у више засеока, од којих су главни Српска и Турска Трнова“.

Према Ханџићу, у османском периоду Трнова је припадала нахији Теочак, која је највјероватније пала под турску власт 1512. године. У попису Влаха теочанске нахије из 1528. године Трнова се не помиње. Међутим, у османском пописном дефтеру из 1533. године, у којем је нахија Теочак обухватала 15 насеља, Трнова се већ наводи, што представља први поуздани помен села Трнове у турском периоду.

Поријекло имена

О имену Трнове нису пронађени писмени извори, а и народна предања о томе су врло оскудна. Неки старији Трновци сматрају да је село добило име по истоименом потоку, који тече између Горње и Средње Трнове и готово цијелим својим током протиче кроз атар Доње Трнове, гдје се улива у отоку Јањицу. Мјештанин Трнове Стево Мичић Аничић је саопштио врло поједностављену причу о називу потока. Протичући кроз удолину у правцу југ-сјевер, поток је био обрастао густим трњем што се протезало далеко од његових обала и с једне и с друге стране. У тежњи да прошире своје обрадиве површине, сељаци су крчили шуме, па и трње, у предјелу овог потока. Један од њих је, послије убода трна умро, па зато потоку дадоше име Трнова (трн-трновито-Трнова). И поље (тачније косе које се благо спуштају према потоку) назваше "Трновско поље". Власници земљишта у Трновском пољу као да и данас испаштају то мукотрпно запосједање обрадивих површина, јер је узгајање и засијавање биљака на том земљишту готово па немогуће. Смолова крушковача (мјешавина сионице и прахуље), испресјецана многим сјелинама, врло је тешка за обраду, ако је година сушна или превише кишовита, у Трновском пољу мучно се добијају жељени плодови.

На развој прилика у овом крају, кретање и опстанак становништва Трнове, поред економских и друштвено-политичких процеса, утицале су и разне болести, нарочито епидемије. Већ од средњег века, на Мајевици и њеној подгорини јављале су се разне заразне болести, а врло често и куга. Сматра се да су ову болест најчешће доносили турски војници и избеглице из других крајева који су тражили нове просторе за насељавање. Од 1542. до 1878. године, када су Турци контролисали Мајевицу, епидемија куге забележена је више од седамдесет пута, понекад трајући и по неколико година. Нарочито тешке последице епидемија имале су у периоду од 1782. до 1785. године, када су куга и друге заразне болести направиле велику пустош у гушће насељеним селима и великим домаћинствима. У народном предању Доње Трнове и данас се препричавају приче о нестанку појединих породица. На Тодоровића коси, на пример, куга је за кратко време уништила велику сеоску задругу Станића (деветоро браће са породицама), а последњег члана породице сахранили су комшије. Половином 18. века, прије ове епидемије, Трнова је имала око 200 домова, а број становника који је тада умро није познат. Кроз народно предање, сачуване су и фантастичне представе о куги, укључујући приче да се она јављала у облику жене на козјим ногама са дугом косом.

Крсто Николић (1901), један од најистакнутијих сакупљача народних предања у Трнови, каже овако: "Запамтио сам да су старији причали да се куга појављивала у облику жене на козјим ногама са дугом косом. Она зајаши човјека и запухне га, па онда упита да ли му је тешка? Ако овај јадник одговори да је тешка, куга га све више притиска, постаје све тежа и тежа док човјек потпуно не малакса и не падне. Уколико неко рекне да није тешка, куга постаје све лакша и лакша док потпуно не ишчезне. Кад наиђе крај неке куће гдје су љути пси, она запухне и помори све укућане, ако се керови не јаве, куга оставља чељад на миру. Мислећи да ће их поштедјети, људи су убијали љуте псе".

Према предању, заражени су веровали да се куга не може завући у остругу, те су се тамо скривали, иако је то често доводило до смрти јер су болесни преносили болест са собом. У селу постоје и споменици и гробови који сведоче о овим епидемијама, укључујући „Васин гроб“ у шуми Млађена Пантића, који је подигнут у знак сећања на Васу, који се више није вратио након бекства од куге. Постојање великог броја гробаља у селу доказује неминовност њиховог оснивања у непосредној близини кућа, гдје су мртви лакше сахрањивани. У Трнови се данас налази 8 гробаља, али је једно напуштено.

Спомен обиљежје у Горњој Трнови, на "Вилића гувну" - мјесту на коме је била родна кућа Филипа Вишњића

Идући из Доње Трнове, на самом улазу у Горњу, крај пута Суво Поље - Прибој, уздиже се огољели брежуљак, испод којег је мочварна удолина наслоњена на Трновско поље, које се у благом нагибу спушта према сјеверу. Ту, на бријегу, је била Вилића кућа а мочварно удубљење све до другог свјетског рата Трновци су звали Вилића језеро. Ту, подручју које данас припада Горњој Трнови, родио се Филип Вишњић.

Аустроугарски период

Попис 1879.

Према аустроугарском попису становништва из 1879. године, Трнова (означена без придјева Српска) налазила се у општини Белошевац (Бјелошевац), у котару Зворник, у оквиру окружја Зворник (Доња Тузла). Насеље је имало 798 становника, од којих су сви били „грчко-источњачке“ (православне) вјероисповијести.

Турска Трнова (тако и службено означена у попису) налазила се у општини Теочак.

Попис 1885.

У наредном попису, 1885. године долази до административне промјене села. Аустроугарска овај пут Трнове региструје као православну (избјегава се придјев српска) и турску. Обје се налазе унутар "Привремено устројене сеоске опћине Пилице", котар Зворник, окр. Доња Тузла.

У дијелу означеном као Трнова православна пописано је 176 насељених кућа са укупно 957 становника, од чега 944 источно-православне вјероисповијести, 8 римокатолика, 4 мухамеданца, без припадника јеврејске вјероисповијести, те једно лице сврстано у категорију припадника „ино. вјери“.

Попис 1895.

Према попису становништва из 1895. године, „Трнова српска“ и „Трнова турска“ биле су дијелови општине Пилица, у истом котару и окружју као и у претходном попису. Овај попис наводи и засеоке: Буковац, Добрићи, Горња Трнова, Јаковићи, Милијаши и Томићи.

„Трнова српска“ имала је 196 настањених кућа и 1.053 становника, од чега 16 „мухамедоваца“ и 1.037 „источно-православних“. Социјална структура становништва обухватала је једног "власника" (са четири члана породице), 13 слободних сељака (са 73 сродника), 168 кметова (са 707 сродника), 13 слободних сељака који су уједно били и кметови (са 66 сродника), те седам „осталих особа које се баве пољодјелством“.

Попис 1910.

Попис становништва из 1910. године евидентирао је нову административну организацију Трнове, која је тада била дијелом општине Тавна (заједно са Трновом турском). У Трнови српској тада је живјело 1.344 становника, распоређених према економском и правном статусу насељеног становништва на сљедећи начин:

• 1 земљопосједник са кметовима и 10 укућана („својади“);
• 46 слободних сељака са укупно 264 својади;
• 181 кмет са 786 својади;
• Категорија „кметови уједно слободни сељаци“, подијељена на:
  • претежно слободне сељаке: 2 лица са 22 својади;
  • претежно кметове: 3 лица са 19 својади;
• 2 лица „ино у пољодјелству запосленог житељства“ са 4 својади.

Од укупног броја становника, 1.340 лица се бавило пољопривредом, док су 4 лица сврстана у категорију осталог цивилног становништва.

Између првог пописа 1879. и пописа 1910. године, број становника Трнове порастао је са 798 на 1.344, што представља увећање од скоро 70% у периоду од 31 године. Овај раст указује на значајан природни прираштај и релативно стабилне услове живота у селу током краја 19. и почетка 20. вијека.

Током аустроугарске управе у Доњој Трнови, политички живот у региону постепено се развијао, нарочито у контексту укључивања сељаштва у представничка тијела. Значајан примјер представља изборни циклус из 1911. године, када су накнадним изборима за изборни срез зворнички, власенички и сребренички сељак Максим Ђурковић из Доње Трнове побиједио Атанасија Шалу, кандидата Српског клуба. Овим избором, Ђурковић је постао један од првих представника сељака у Босанском сабору, а био је и члан тзв. Кочићеве групе „Отаџбина“. Овај догађај означио је почетак политичког ангажмана Ђурковића који ће се наставити и у Краљевини Срба, Хрвата и Словенаца.

Значајна инфраструктурна активност у овом периоду била је 1910. године, када је прокопан канал у дужини од 1,5 км, од садашњег моста на Јањици до сувопољског засеока Зовац, чиме је исушена мочвара и омогућено побољшање пољопривредне употребе земљишта. Тај дио рјечице Јање данас Трновци зову Каналом.

Пред Први свјетски рат у Трнови је била врло изражена активност људи чији су погледи били окренути према Србији. У селу је основан пододбор Народне одбране, чији је члан био и посланик Максим Ђурковић. Кроз Горњу Трнову на путу ка Сарајеву пролазили су Гаврило Принцип и Трифко Грабеж. Они су у ноћи између 1. и 2. јуна 1914. боравили у кући Обрена Милошевића, а 2. јуна он их је водио у Прибој до Вељка Чубриловића.

Дан након Сарајевског атентата 29. јуна 1914. године, у Бијељини је ухапшен Максим Ђурковић, а шест дана касније из села су ухапшени Михаило и Јово Марић, као и Јењо Тодоровић и Јењо Остојић са сином Видаком. Максим, Михаило и Јово спроведени су у Бања Луку, а затим су у јесен 1914. године пребачени у Арад. Максим је 1915. године изведен пред суд у велеиздајничком процесу и осуђен на 14 година затвора. Браћа Марић су задржана у Араду, где је Михајло умро, а Јово се вратио кући. Јењо Тодоровић и Јењо Остојић са сином Видаком били су у затвору годину дана, након чега су пуштени. Обрен Милошевић је суђен у Сарајевском процесу, али је ослобођен оптужби.

На почетку Првог свјетског рата, у свом походу на Србију, кроз Забрђе (гдје 42. домобранска дивизија извршила прву концентрацију трупа) преко Равног Поља пролазила је аустроугарска војска, која је у Доњој Трнови успоставила шуцкорску посаду која је ту остала током читавог рата. У првим мјесецима рата село је примило велики број избјеглица из подрињских села, нарочито из Батра. Избјеглице су боравиле у Трнови све док се фронт није помјерио дубље у Србију, а неки од њих су умрли и сахрањени на локалним гробљима.

Кућа Лазара Јовића у Доњој Трнови у којој је изашао први број листа "Ослобођење".

Становништво

Према попису становништва из 1991. године, мјесто је имало 1.491 становника.

Демографија
Година	Становника
1971.	1.625
1981.	1.585
1991.	1.491
2013.	1.160

Спорт

ФК Партизан

Почеци организованог фудбала у селу везују се за 1946. годину, када је Зоран Маринковић у Доњу Трнову донио прву фудбалску лопту. Исте године основан је и први фудбалски клуб под називом ФК Партизан Доња Трнова. Клуб је током деценија наступао у различитим ранговима такмичења и био значајан носилац спортског живота у селу.

Рад клуба је прекинут 1992. године, али је обновљен 1996. године. Након обнове, Партизан наставља такмичење и у новијем периоду наступа у Регионалној лиги Републике Српске – група Исток.

ФК Челзи

Поред Партизана, у селу је почетком XXI вијека дошло до иницијативе за оснивање још једног клуба. Идеја је покренута 2006. године, а клуб је званично регистрован 2007. године под називом ФК Челзи Доња Трнова.

Првобитна намјера била је да клуб носи име „Црвена звезда“, али то није било могуће приликом регистрације, након чега је усвојен назив инспирисан енглеским клубом Челзи.

Клуб наступа у нижим лигама.

Оба клуба домаће утакмице играју на фудбалском игралишту које је изграђено у центру села.

Знамените личности

• Максим Ђурковић (1880-1930) - посланик у босанском сабору, члан Привременог народног представништва Краљевства СХС и посланик у Народној скупштини Краљевине СХС
• Петар Ђурковић (1908-1981) - српски астроном
• Тешо Ђурковић (1900-1970) - учесник Народноослободилачке борбе, носилац Партизанске споменице 1941. године
• Светозар Јовановић (1967) - народни посланик у осмом и деветом сазиву Народне скупштине Републике Српске
• Милан Јовић (1951-1993) - пуковник Војске Републике Српске
• Михаило Ристић (1995) - фудбалер

Види још

• Општина Угљевик

Литература

• Ђурковић, Боро; Стевановић, Милан; Пантић, Бојо. Доња Трнова: монографија. Доња Трнова: Мјесна заједница Доња Трнова, октобар 1980.